Свети Сава

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења види Свети Сава (вишезначна одредница).
Свети Сава
Sveti Sava Kraljeva Crkva.jpg
Право име Растко Немањић
Датум рођења око 1174.
Место рођења Рас
Датум смрти 14. јануар 1236.(1236-01-14) (61/62 год.)
Место смрти Трново
Бугарска
Архиепископ српски
Године 1219-1233.
Наследник Арсеније I

Потпис

Свети Сава (1174. или 1175[a]14. јануар[b] 1236) је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.

Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.

У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од Васељенске патријаршије у Никеји изборио аутокефалност српске цркве са статусом самосталне архиепископије, а васељенски патријарх Манојло I Цариградски га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.

Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. наредио да се спали мошти светога Саве на Врачару. На месту за које се верује да се то десило подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

Биографија

Рођење и младост

Према Савиним животописцима монасима Доментијану и Теодосију последње дете великог жупана Стефана Немање I и његове жене Ане, које је на крштењу добило име Растко рођено је када су се они уплашили да су остарили и престали да добијају децу. Савини животописци описују како је „прошло много времена откако је престала да pађа” његова мајка Ана и да су се због тога она и њен муж молили Богу да им подари још једно дете. [7][8] Растко Немањић је рођен у дежевачком крају на планини Голији изгледа 1175.

Родитељи су се побринули да се Растко школује, тј. да упозна свете хришћанске књиге, „а када узрасте до петнаест година, оделише му родитељи један крај државе своје”. После, „када је дошао до седамнаесте године” Растко је побегао са очевог двора и отишао на Свету гору да се замонаши.[9] У једној повељи Стефана Немање I коју је издао Сплиту спомиње се његов син Растко као управник у Захумљу.[10] До средине 1190. године Захумљем је управљао Немањин брат кнез Мирослав.[11] Тако је Растко после кнеза Мирослава могао бити на положају управника у Захумљу од друге половине 1190. године, а то значи и да је тада могао имати петнаест година. Према Теодосију Растко је својом облашћу управљао око две године и његов одлазак на Свету гору се могао догодити 1192. Као управник у Захумљу Растко је имао свој двор, дворјане и слуге. Повремено је са делом својих дворјана одлазио и посећивао владара и добијао савете како да превазиђе тешкоће у управљању Захумљем.

Доментијан и Теодосије описују како је пред одлазак на Свету гору Сава дошао из своје области на очев двор. Ту је приређено славље које је трајало неколико дана. На слављу се затекоше и неки монаси са Свете горе, који су дошли да траже поклон за своју заједницу од великог жупана. У разговору са једним од монаха, неким Русом, Растко се одлучио да оде на Свету гору. Родитељима је рекао да иде у лов у неку од гора, али је кренуо према Светој гори.[12][13] Велики жупан је послао војводу и потеру да пронађе Растка који је нестао. Стигли су га тек на Светој Гори у манастиру манастиру Св. Пантелејмона, али он их је ту преварио и док су они спавали успео се замонашити под именом Сава.[14][15]

Сава као светогорски монах

Убрзо по замонашењу Сава је посетио манастир Ватопед и замолио његовог игумана и братство да га приме а они су то прихватили. Тако је прешао из манастира Пантелејмона у Ватопед.[16][17] У Ватопеду, који је основан 985. године,[18] монах Сава провео је неколико наредних година. Ту му се 2. новембра 1197. године придружио монах Симеон, тј. његов отац Стефан Немања I, који се одрекао власти 25. марта 1196. године и од тада боравио као монах више од годину дана у Студеници.[19][20]

У новембру 1197. године монах Симеон је неко време обилазио Свету гору и тада је изразио жељу да за Ватопед обнови полуразрушени грчки манастир Хиландар. Зато је монах Сава послат у новембру или децембру 1197. године у Цариград.[21] Тамо је тражио од цара Алексија III Анђела да за потребе Ватопеда допусти обнову Хиландара,[22] који се у то време јавља под старијим обликом имена Хеландарион.[23] Цар је издао једну, данас изгубљену, повељу којом је одобрио обнову Хиландара (Χιλανδαρίου) за Ватопед.[24] Тако је почетком 1198. могла почети обнова Хиландара.

Тада је дошло до преокрета, а према Доментијану неки „богобојажљиви муж” посаветовао је Саву да на Светој гори оснује српски манастир, а Сава је то приватио и пренео замисао оцу Симеону.[25] У првој половини 1198. одржан је састанак прота и светогорских игумана, без присуства игумана Ватопеда. Са тог састанка је послата молба, коју је цару однео монах Никон, да одобри да Хиландар постане имовина Симеона и Саве и да они од њега изграде српски манастир. Сличну молбу послали су и монаси Симеон и Сава. Зато је у јуну 1198. године цар потписао повељу којом одобрава Симеону и Сави подизање српског манастира Хиландара. Повеља је изгледа остала у Цариграду до краја 1198. и тада је била оверена.[26] Ипак одлука цара да изда повељу је била пренета Сави и Симеону и они су 1198. године је почели градњу Хиландара. Сава је средином 1199. године поново посетио Цариград да би добио нову повељу за Хиландар од цара Алексија III Анђела, коју је цар потписао у јуну 1199. године,[27] а којом је Хиландару предат и опустели манастир Зиг.[28][29] Баришић мисли да је Сава тада можда преузео и цареву повељу за Хиландар из јуна 1198.

Када је цар својом повељом из 1198. одредио Симеона и Саву за осниваче и ктиторе манастира, Симеон, тј. Стефан Немања I је издао своју повељу о оснивању Хиландара. Како она нема датум издавања може се претпоставити да је издата у другој половини 1198. или 1199. години. Сава је вероватно учествовао у састављању те повеље и био најзначајнији организатор живота у Хиландару. Ипак, у време оснивања Хиландар Сава је имао око 23 године, а за игумане се у правилу бирају старији монаси, тј. они који имају више од 30 година. Тако је први игуман Хиландара постао монах Методије.[30]

Доментијан наводи да је Сава, боравећи у Цариграду, посетио манастир Богородице Евергетиде, одакле је 1199. узео један примерак манастирског типика и дао да се преведе на старословенски, који је после, у делимично измењеном облику, постао типик Хиландара, а касније и Студенице.[31] Између 1200. и 1204. године, Сава је у Солуну био рукоположен за архимандрита. После пада Цариграда 1204. године, Света гора је потпала под власт Бонифација Монфератског, маркиза од Монферата и солунског краља, који је почео да намеће своју власт светогорским манастирима уз подршку крсташа. У ту сврху је саградио замак, одакле су манастири пљачкани и где су монаси мучени.[32]

Повратак Саве у Србију

После више година, неслоге, оружаних сукоба и непотпуног помирења у Србији, Сава је од оба старија брата „Стефана Немање, који је владао његовом државом, и брата његовог, великог кнеза Вукана”.[33] добио посланице у којима су тражили су да он донесе земне остатке Светог Симеона у Србију. У Студеничком типику Сава је записао да је осам година после смрти Симеона дошао „са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, ... са великом чашћу узеше мошти господина Симеона.”[34] Из Савиног описа тог догађаја несумњиво је да је он на том сабору деловао као помиритељ старије браће Стефана Немање II и Вукана а ковчег умрлог оца Светог Симеона је послужио као подсетник да се обнавља дух жеље умрлог великог жупана Стефана Немање I да два његова старија сина у слози треба да управљају Србијом онако како је то он пожелео и саопштио на сабору 25.3.1196. године када се одрицао престола.[35]

Према писању Саве, у Хиландарском и Студеничком типику, монах Симеон (Стефан Немања I) је преминуо у дубокој старости у манастиру Хиландар 13. фебруар 1200.[36] Нема довољно разлога за сумњу у истинитост те непосредне тврдње о смрти Савиног оца коју је он поновио у два типика.[37] Зато треба претпоставити да се повратак Саве у Србију догодио у фебруару 1208. године и да је после тога Сава постављен за игумана Студенице.

Насупрот томе данас се још прихвата уверљивом замисао Фрање Баришића из 1971. да је Свети Симеон умро 1199. године. Одатле су значајни историчари као Димитрије Оболенски писали како је Сава у Србију кренуо вероватно у зиму 1206/1207. године. Даље он је претпоставио да је почетком 1207. после сахрањивања Симеона у Студеници, Сава постављен за игумана Студенице, где је завео поменути Хиландарски типик са мањим изменама.[38]

Када је постао игуман Студенице, Сава је саставио нови Студенички типик, вероватно 1208. или 1209. године. Главни део типика који уређује живот монаха састављен је према Хиландарском типику. Као део Студеничког типика игуман Сава је додао на његовом почетку и житије Светог Симеона, оснивача Студенице. То је данас најстарије сачувано житије за које је поуздано да је написано од српског писца. Житије Светог Симеона тако стоји на почетку оригиналне српске књижевности, а Свети Сава се назива и оснивачем српске књижевности. Свети Сава је у Житију Светог Симеона писао о своме оцу и оно је важан извор историјских знања. Студенички типик није сачуван у оригиналу, него постоје само касније настали преписи. Боравак Светог Саве у Студеници учинио је да она постане средиште црквеног и књижевног стваралаштва.

Сава и осамостаљење цркве у Србији

Штап Светог Саве, из манастира Света Тројица у Пљевљима

У време када је Сава био игуман у Студеници православна црква у Србији није била самостална, већ је била подређена Охридској архиепископији и имала је само три епископије (Рашку, Липљанску и Призренску) у којима су владике били Грци. Између 1217. и 1219. године Сава се са братом договорио да покуша да осамостали православну цркву у Србији од охридског архиепископа. Сава је отишао на Свету гору 1217. и постоји претпоставка да је тада дошло до мањег неслагања Саве са братом Стефаном Немањом II Првовенчаним, који се тада крунисао круном донетом из Рима. [39][40] После договора са братом Сава је отишао на преговоре у Никеју. У Никеју је отишао 1219. године, јер су Цариград тада држали Латини, а Никеја је постала привремено седиште за византијског цара Теодора I Ласкариса и васељенског патријарх Манојла Сарантена Харитопула. Од њих је Сава тражио самосталност за православну цркву у Србији. Прилике за такав захтев биле су повољне, јер су православне епископије у Србији биле потчињене Охридској архиепископији, а она је подржавала Епирску деспотовину противника Никеје. За цара и патријарха у Никеји молба Саве била је прилика да се истакне значај Никеје као средишта источног хришћанства.[40]

Цар Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло одлучили су да Сава буде „рукоположен” за првог српског архиепископа 1219. Сава је такође у Никеји тражио аутокефалност, тј. да његови наследници на месту архиепископа не морају да долазе у Никеју за посвећење, већ да их може изабрати и рукоположи синод новостворене архиепископије у Србији. Цар и патријарх су испунили и тај Савин захтев. Враћајући се у Србију, Сава је поново посетио Свету гору, а одатле је вероватно повео и неке од будућих епископа у Србији.[41][42]

Сава потом одлази у Солун и у манастиру Филокал завршава састављање Номоканона, то јест зборника црквених и грађанских прописа, и објављује га као Законоправило.[43] После повратка у Рашку 1220. године архиепископ Сава је уређивао црквени живот новостворене архиепископије. Стварао је нове епископије, а епископи су имали седишта у манастирима. Сви новопостављени епископи добили су по један препис Законоправила, а новоизграђени манастири су богато даровани имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима и воћњацима. За седиште архиепископа одређен је манастир Жича. Није поуздано утврђен број епископија које су постојале у тек створеној архиепископији. Постоји могућност да није све нове епископије основао 1220. године, него је неке одредио касније. Према Ђоки Слијепчевићу, Сава је основао осам нових епископија Зетску, Хумску, Дабарску, Моравичку, Топличку, Будимљанску, Хвостанску и Жичку, а задржао две старе Рашку и Призренску. Вероватно је епископе у Расу и Призрену као Грке и присталице охридског архиепископа Димитрија Хоматина заменио својим људима, Србима. Савино уздизање за архиепископа и смењивање епископа Грка изазвало је незадовољство Димитрија Хоматина. Он је 1220. године упутио протестно писмо Сави, из кога се види да је Сава поставио новог епископа у Призрену.[44]

Законоправило

Главни чланак: Законоправило
Законоправило Светог Саве, Иловички препис из 1262.

Законоправило Светог Саве из 1220. године је постао основни законик српске цркве, али и државе и тако је било на известан начин први српски устав.[45] Законоправило[46] је зборник закона са тумачењима састављен да се уреди велика област друштвених односа, првенствено црквених, али и грађанских. Настало је да би се према њему управљале или крмариле све цркве и зато се назива и Крмчија Светог Саве. Да би се то остварило морале су га имати све цркве. Најстарији сачувани препис је из друге половине XIII века. Од друге половине XIV века Савина крмчија се примењивала и у руској православној цркви.[44][47] Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства[48][49] и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.

Сабор у Жичи

Већина писаних извора (Доментијан, Тома Архиђакон, Андрија Дандоло) говори о једном крунисању Стефана Немање II Првовенчаног које је извршио 1217. године посланик папе Хонорија III.[50] али је касније монах Теодосије записао да је архиепископ Сава на сабору у Жичи извршио крунисање свога брата.[51] Зато је настала замисао (Драгутин Анастасијевић и други) да је после осамостаљења српске архиепископије извршено поновно крунисање Стефана Немање II Првовенчаног по православном обреду.[52] Према тој замисли 1220. или 1221. је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (венцем) ponovo крунисао (овенчао) свог брата Стефана Немању II за краља, који је као први од Немањића који је добио краљевски венац постао препознатљив у историјским изворима по кратком опису „првовенчани краљ” а данас по надимку Првовенчани, а Србија је од његове владавине постала краљевина.

Сава је пред овим сабором одржао Жичку беседу о правој вери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вере, тврдећи да су без ње добра дела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божји“.[53] Том приликом, Синод православне цркве проклиње бабуне, односно богумиле, као и поглаваре босанске цркве која је примала верске прогнанике из Рашке.[54]

Након сабора је Сава лично испитивао и покрштавао оне који нису прихватали новоуспостављену црквену хијерархију: "А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима, уз претходно проклињање јереси коју имађаху, заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте."[55] Племићима (благороднима) су Сава и Стефан Немањић нудили многе дарове и почасти ако прихвате православље, а оне које нису пристали - уз понижења су протерали из земље.[56]

Као игуман Студенице, а затим и архиепископ Србије, Сава је за свог брата и Србију обављао и дипломатске послове. Тако је Стефан Немања II послао архиепископа Саву (око 1220) да преговара са угарским краљем Андријом II (1205-1235) и одговори га од рата против Србије.[57] После смрти Стефана Немање II Првовенчаног, Сава је 1227. (или 1228) у Жичи крунисао његовог сина Стефана Радослава за краља Србије. Ипак, нови краљ убрзо је изазвао незадовољство свог стрица архиепископа Саве, јер се за објашњење црквених (канонских) питања обратио охридском архиепископу Димитрију Хоматину.[58]


Свети Сава у Светој земљи

Свети Сава, фреска из 13. века, Пећка патријаршија.

Мањи спор за Стефаном Радославом због краљевог обраћања охридском архиепископу когао је бити повод за архиепископа Саву да испуни своју раније насталу жељу да посети Свету земљу. Тако је Сава 1229. године отишао на своје прво путовање у земљу где се родио и проповедао Христ, а следеће 1330. године се вратио у Србију. Од времена Светог Саве ходочашћа у Свету земљу су надахнула многе владаре, црквене великодостојнике, монахе, побожан народ, уметнике, и то надахнуће траје и данас. Међу значајнијим дародавцима православних манастира и цркава на Светој земљи су били први српски архиепископ Свети Сава, потом и други владари Немањићи, краљ Милутин и др., као и први српски патријарх Јоаникије и други.

Свети Сава је приликом првог ходочашћа у Свету земљу, подигао конаке за српске монахе у ђурђијанском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, у тада палестинском пристаништу, од Латина откупио Цркву Св. Ђорђа, да послужи као прихватилиште монасима.
Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова (кућа Ј. Богослова коју је Сава купио, конак и црква). Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије, архиепископ Сава је купио кућу (Св. Јована Богослова) тј. Сионска Горницу у којој се одржала Тајна вечера, кућу је одкупио од Сарацена (мухамеданаца) и платио је златом и сребром које је добио од краља Стефана Радослава.

Политички сукоби у Србији можда су и били повод и за друго Савино путовање у Свету земљу. После преврата у коме је Стефан Владислав I збацио брата Стефана Радослава и постао краљ, Сава је прво оклевао да крунише новог краља, али је затим схватио да се сукоб браће неће тиме избрисати и крунисао је новог краља крајем 1233. или почетком 1234. Спремајући се за нову посету Светој земљи, Сава је уприсуству „свих епископа, јереја и ђакона” за свог наследника на месту архиепископа именовао ученика Арсенија. Тако је отишао из Будве крајем 1233. или 1234. на исток да још једном посети Свету земљу.[59] Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој православној Лаври Светог Саве Освећеног, којим су Срби управљали пуних 130 година и чији је Свети Сава (Српски) био сабрат.

Походио је и даривао и православни манастир Свете Катарине на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, Свету четрдесетницу, молећи се за свој српски род и читав хришћански народ. Иначе, Манастиру Св. Катарине су Срби дали велики допринос (и где је једно време био игуман Србин Јоаникије, 14. век).

Смрт и наслеђе

Храм Светог Саве

Са тог дуготрајнијег путовања у Јерусалим Свети Сава се није вратио у Србију. У повратку пролазио је кроз Бугарску и ту је преминуо 14. јануара 1236. године а био је сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову. Бугари су желели да задрже тело побожног Саве Српског, али је његов синовац, српски краљ краљ Стефан Владислав I, иначе зет бугарског цара Асена II, отишао тасту да га моли за Савино тело. Преговори нису ишли лако. Ипак Иван Асен II је изашао у сусрет зету и дозволио му да годину дана после смрти Савино тело врати из Трнова у Србију. Тако је српски краљ свечано сахранио тело Светог Саве Српског у својој задужбини манастиру Милешеви.[59] Стефан Вукчић Косача се 1448. године, по освајању манастира Милешева, прогласио „херцегом од Светог Саве“,[60] а област којом је управљао касније је добила име Херцеговина. Цетињски манастир чува његов епитрахиљ.

По њему је названо више основних школа и гимназија у Србији и Републици Српској. У Букурешту постоји елитна румунска гимназија „Свети Сава“ коју је похађао и румунски краљ Михај.[61]

Књижевни рад

Савин књижевни рад је веома обиман, и намењен је поглавито организацији манастира. Најпре је написао три типика (правилника): „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“. На почетку „Студеничког типика“ описао је живот ктитора тог манастира, свог оца Стефана Немање, у монаштву названог Симеон. „Житије Св. Симеона“, које се доцније издвојило из „Студеничког типика“ и осамосталило, најважније је Савино дело. Световни живот Немањин описан је у њему кратко, а монашки са више детаља. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских владалаца и светаца. Остали Савини списи су: „Служба Светом Симеону“, „Посланица игуману Спиридону“ (прво сачувано приватно писмо у српској књижевности), „Устав за држање „Псалтира“ и „Номоканон“ или „Законоправило“ (обиман зборник црквених и световних закона и прописа). По речима Милана Кашанина, „истинској књижевности и оригиналном стваралаштву од онога што је Сава написао припада у свему стотинак страница“. „Житије Светог Симеона“ се састоји од једанаест поглавља, која се могу груписати у следеће садржинске целине:

Спаљивање моштију

Место на Ташмајдану, Београд, где су највероватније спаљене мошти Светог Саве

Мошти Светог Саве су биле у Милешеви, све док их Синан-паша није одатле отео, однео у Београд и спалио их на брду Врачар 27. априла 1594. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све оно што је Свети Сава урадио за свој народ и цркву.

Место спаљивања, међутим, вероватно није било на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду „Чупина умка“ на месту између данашње цркве Светог Марка и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар.[62] По народном предању, пре спаљивања мошти, спашена је рука Светог Саве и данас се налази у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.[63]

Српска православна црква празнује Саву као светитеља 27. јануара по грегоријанском, односно 14. јануара по јулијанском календару. Празник Светог Саве, Савиндан, обележава се као школска слава у свим школама у Србији и Републици Српској. Такође се обележава и спаљивање моштију Светог Саве.

Напомене

  1. У већини извора је наведено да је Свети Сава рођен око 1175. године.[1][2][2][3] али се наводе и 1174.[4][5] и 1169.[6]
  2. По јулијанском календару

Види још

Референце

  1. 100 најзнаменитијих Срба у издању ПРИНЦИП-а из Београда и Ш-ЈУПУБЛИК-а из Новог Сада, 1993. године
  2. 2,0 2,1 Свети Сава, принц и просветитељ у Цетињу и Београду, 2007. године
  3. „Свети Сава”. историјска библиотека. Приступљено 28. 3. 2013. 
  4. Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925 — 1929.
  5. „Свети Сава, први Архиепископ и просветитељ српски”. Српска православна црква. Приступљено 28. 3. 2013. 
  6. „Свети Сава”. Соко Бања. Приступљено 28. 3. 2013. 
  7. Стара српска књижевност I (1970). стр. 119, 120.
  8. Теодосије, Житија. стр. 6, 7.
  9. Теодосије, Житија. стр. 7, 8.
  10. Краљ Владислав и Србија XIII века : научни скуп, 15-16. новембар 2000. : [зборник радова], pp. 63.
  11. Соловјев. стр. 6.
  12. Стара српска књижевност I (1970). стр. 119, 123.
  13. Теодосије, Житија. стр. 8, 9.
  14. Стара српска књижевност I (1970). стр. 123-126.
  15. Теодосије, Житија. стр. 10-12.
  16. Теодосије, Житија. стр. 15-17.
  17. Стара српска књижевност I (1970). стр. 126, 127.
  18. Оболенски (1991). стр. 130.
  19. Свети Сава, Сабрана дела. стр. 11, 70.
  20. Логос (2016). стр. 114, 116, 161.
  21. Логос (2016). стр. 117.
  22. Стара српска књижевност I (1970). стр. 154, 155.
  23. Оболенски (1991). стр. 133.
  24. Баришић (1971). стр. 43.
  25. Стара српска књижевност I (1970). стр. 155, 156.
  26. Баришић (1971). стр. 44-45.
  27. Логос (2016). стр. 116, 117.
  28. Стара српска књижевност I (1970). стр. 158.
  29. Баришић (1971). стр. 47.
  30. Свети Сава, Сабрана дела. стр. 12, 72.
  31. Оболенски (1991). стр. 136.
  32. Оболенски (1991). стр. 138, 139.
  33. Свети Сава, Сабрана дела. стр. 75.
  34. Свети Сава, Сабрана дела. стр. 75, 76.
  35. Логос (2016). стр. 113, 116.
  36. Свети Сава, Сабрана дела. стр. 12, 76.
  37. Логос (2016). стр. 114-117.
  38. Оболенски (1991). стр. 135, 140, 141.
  39. Историја српског народа, I, Београд 1994, pp. 317.
  40. 40,0 40,1 Логос (2016). стр. 122-123.
  41. Ćirković (2008). стр. 43.
  42. Логос (2016). стр. 123-124.
  43. Историја српског народа, I, Београд 1994, pp. 317.
  44. 44,0 44,1 Логос (2016). стр. 124.
  45. http://web.archive.org/web/20110723211728/http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf
  46. „Miodrag Petrovic - Zakonopravilo Sv.Save.zip - 4shared.com - online file sharing and storage - download”. www.4shared.com. 
  47. „Номоканон - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА”. istorijska-biblioteka.wikidot.com. 
  48. „S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I”. www.constitution.org. 
  49. Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV (19. 11. 2015). „::: The Roman Law Library (Last Update : November 19, 2015 )”. droitromain.upmf-grenoble.fr. Приступљено 19. 11. 2015. 
  50. Историја српског народа, I, Београд 1994, pp. 300.
  51. Антологија српске књижевности, Теодосије, Житија, pp. 71, 72. Приступљено 25. 5. 2016.
  52. Логос (2016). стр. 122.
  53. Жичка беседа о правој вери
  54. Миодраг М. Петровић: Помен богумила - бабуна у законоправилу светога Саве и „Црква босанска“, Београд, 1995. године
  55. Теодосије, Житије светог Саве
  56. "А благородне који су били у јересима које налажаше, много је молио и учио да се врате саборној апостолској цркви, обећавајући им почасти и дарове велике, и који би га послушао био је приман од њега с љубављу великом, и примао је од самодршца краља, брата његова, многе дарове. А ко се, не повинујући се, утврђиваше у богомрским јересима, овога проклевши а великим бешчашћем из целе своје земље изгоњаху." (Теодосије, Житије светог Саве)
  57. Логос (2016). стр. 123.
  58. Логос (2016). стр. 125.
  59. 59,0 59,1 Логос (2016). стр. 126.
  60. Логос (2016). стр. 258.
  61. Једна престоница Европске уније поноси се именом Светог Саве („Блиц“, 27. јануар 2016)
  62. „Српско наслеђе: „Где су Турци спалили мошти Светог Саве. Srpsko-nasledje.co.rs. Приступљено 10. 1. 2012. 
  63. „Manastir Sveta Trojica Pljevlja”. Pravoslavlje.nl. Приступљено 10. 1. 2012. 

Извори и литература

Спољашње везе

Претходник:

архиепископ српски
12191233.

Наследник:
Арсеније I