Разговор:Криминологија

Први поднаслов

ПОЈАМ КРИМИНОЛОГИЈЕ 1.

Не постоји јединствено становиште о појму и предмету криминологије. Временом су се у науци формирала 2 схватања о томе шта је криминологија: 1. енциклопедијско – да је то група наука и 2. да се ради о јединственој синтетичкој науци.

Најопштије речено – криминологија је наука о злочину.

Термин „криминологија“ први пут је употребио француски антрополог ТОПИНАРД у свом делу „АНТРОПОЛОГИЈА“ – где означава криминологију – као науку о проучавању кривичних дела.

Прво дело под називом „Цриминологија“ објавио је италијански позитивиста ГАРОФАЛО 1884. године. Према Америчком социологу Селину – први истраживач на пољу криминологије је италијански лекар и физиогномиста ДЕЛА-ПОРТЕ, који је у свом делу „Де ла хумана физиогномија“ – указивао на узајамну везу између физичких и психичких особина личности.

Злочин – у савременом значењу криминалитет је веома сложена друштвена појава.

Постоје веома различита схватања о појму и предмету криминологије: (I. – правац) ГРАСБЕРГЕР – (криминолог-директор Крим. Института у Бечу) – сматра да криминологија обухвата бројне научне дисциплине – којима је заједнички предмет проучавања кривично дело. Он зато сматра да је ФРАНЦ ЛИСТ – с правом криминологију оквалификовао као помоћну грану кривичног права. Према Грасбергеру то је пре свега природна наука јер се у методологији истраживања служи њиховим методама – док се у сфери чисте науке појављује када су њена истраживања гранична са социолошким и психолошким дисциплинама.

ГРУНХУТ – професор крим. на Универз. у Оксфорду – сматра – да је криминологија емпиријска наука која проучава резултате, форме и узроке злочина и казнено-поправни поступак са злочинцима.

(II: правац) Неки аутори тврде да постоји више подручја на којима се исказује предмет криминологије:

БРУНОН ХОЛИСТ – наводи да се криминологија исказује у 5 подручја:

1. као самостална научна дисциплина која проучава кривично дело и казну;

2. као наука о злочину у ширем смислу (узроци криминалитета, методи његовог сузбијања, питања криминалне политике, пенологије, кривичног права;

3. као наука о узроцима и појавама криминалитета (уз криминалистику, кривично право и крим. политику);

4. као наука о личности криминалца и

5. као наука у ужем смислу ( о узроцима и појавама криминалитета).

(III – pravac)

Из треће групе праваца у криминологији – издвајају се ставови РЕКЛЕСА – који ову дисциплину сматра науком о кажњавању, полицији, систему судства, криминалитету малолетника и др.

Дански научници: ХУРВИТ и КРИСТИЈАНСЕН – сматрају да криминологију чине:

1. криминографија (описни део заснован на статистици) 2. криминална социологија, 3. криминална биологија, 4. криминална соматологија, 5. криминална генетика, 6. криминална психологија, 7. предикциона истраживања, 8. виктимологија

(IV-правац) Четврти правац заступа група америчких криминолога (САДЕРЛАНД, ЕЛИОТ, БАРНЕС, ТЕТЕРС,) Они сматрају да криминологија првенствено проучава личност деликвента и његов третман. Према (САДЕРЛАНД и КРЕСИУ- амерички криминолози) – криминологија обухвата 3 дисциплине:

1. социологију кривичног права, 2. криминалну етиологију и 3. пенологију.

(V – правац)

Представници петог правца – немачки криминолози – сматрају криминологију науку о злочину или нуком о криминалитету. ЛЕРНЕЛ- разликује криминологију “сенсу стрицто”- наука о генетском чиниоцу злочина и “сенсу ларго” – обухвата поред првог значења и криминалну феноменологију , структуру и динамику.

Сличне ставове су заступали други немачки криминолози (МИДЕНДОРФ, ЕКСНЕР, САУЕР, ЕИСЕНБЕРГ, КАИСЕР, КУЗИНГЕР и неки пољски(WАЛЦЗАК и МАРЕК).

У начелу они су заступали ставове да је то наука о злочину (појава појединца и народа или наука о криминалитету)

Веома рано криминалитетом као предметом науке почела је да се бави криминална социологија. Своја криминолошка схватања зачела у 18. веку – с класичном школом, затим с позитивистичким теоријама с краја 19. века – а затим је временом еволуирала у савремену криминологију изучавајући криминалитет као искључиво друштвену појаву.

I познати франц. социолог ЕМИЛ ДИРКЕМ дао дефиницију криминалитета и тиме установио појам криминологије: По њему :

“Криминалитет је производ међуутицаја између људи и друштва и његови корени се налазе у друштву и он је иманентан самом друштву.

По њему – друштвена реакција на појаве криминалитета садржана је у кажњавању, а наука која се њиме бави назива се криминологијом.”

У теорији постоје и различити покушаји одређења криминолошких подручја и дисциплина:

I. Представници енциклопедијског схватања ( криминологија је група наука),деле криминологију, на:

1. теоријске дисциплине ( крим. социологија, крим.психологија, крим.антропологија, крим.психопатологија и крим.пенологија); и 2. апликативне (примењене) дисциплине ( крим. политика, крим, профилакса и криминалистика).

Представници аустријске енциклопедијске школе ( ГРОС, СЕЛИГ, ГРАСБЕРГЕР) СМАТРАЈУ ДА ЈЕ:

Криминологија мултидисциплинарна наука, која обухвата следеће дисциплине:

1. оне које се баве криминалном стварношћу (крим. феноменологија, крим.социологија, крим.психологија и крим. антропологија); 2. оне које се баве чињеницама кривичног поступка (криминалистика, судска медицина I судска психологија); и 3. оне које се баве спречавањем кривичних дела (криминална профилакса, куративна педагогија, пенологија).

II. Представници схватања који криминологију виде као синтетичку науку и која се своди на енциклопедијско схватање криминалитета поставили су: НИЋЕФОРО I ФЕРИ ( италијански позитивиста), а касније ово схватање прихватио француски криминолог ПИНАТЕЛ. Према ФЕРИЈУ – криминологија је општи појам за све кривичне науке па и за кривично право Овакво схватање заступали су и наш криминолог Тома Живановић, франц. крим. румунског порекла СТАНЦИЈУ I канадски САБО.

Ова схватања темеље се на теорији да је криминологија наука која се бави свеобухватним проучавањем злочина и извршиоца, користећи при томе сазнања других наука

Различити приступи и дефиниције појма и предмета криминологије, произашла су из различитих криминолошких подучја и посебних дисциплина. Најчешћа подела је на:

1. криминалну феноменологију; - која се бави појавним облицима криминалитета I њиховом распрострањеношћу; 2. криминалну етиологију (која проучава факторе и узрочност криминалитета, усмерена је првенствено на личност деликвента); и 3. криминална профилакса (превенција и сузбијање криминалитета).

Постоји и подела на општу и клиничку криминологију ( клиничка порекло од италијанске антрополошке школе – ЛОМБРОЗА).

Криминиологија је савремена наука која обухвата сва валидна сазнања других наука о злочину и његовим деловима, о узроцима, појавним облицима и развоју криминала у одређеним временским и просторним границама.