Социјални конструктивизам

Социјални конструктивизам је теоријска оријентација која је темељ свих новијих приступа који дају критичке алтернативе у области социологије, психологије и друтих друштвених и хуманистичких наука (као што су критичка психологија, постструктурализам, анализа дискурса итд). Постоји више претпоставки у које “морате поверовати да бисте били социјални конструктивист”:

1. Знање није поуздано – социјални конструктивизам тражи да критички посматрамо тврдњу да је наше разумевање света поуздано (као што тврде позитивисти и емпиристи). Он каже да морамо бити сумњичави према својој представи у свету, што значи да категорије помоћу којих схватамо свет не морају нужно подразумевати стварне поделе. Рецимо, то што ми делимо музику на класичну и поп, не значи да у самој природи музике постоји нешто што одређује да она треба да буде тако подељена. Социјални конструктивизам доводи у питање чак и категорију мушкарци-жене, и каже да бисмо исто тако оправдано и јасно могли људе да поделимо на високе и ниске, рецимо.
2. Схватање света је историјски и културно специфично – сви начини разумевања света су историјски и културно релативни. Не само што су специфични за одређене културе и историјска раздобља, него су и производ одређене културе и историјског периода. Свака култура поседује посебне облике знања и зато нема разлога да верујемо да су наши начини разумевања нужно бољи од других.
3. Друштвени процеси су основ знања – оно што ми сматрамо истином, то јест тренутно прихваћен начин схватања света, није производ објективног посматрања света, већ социјалних процеса и интеракција у којима су људи ангажовани.
4. Знање и друштвено деловање су нераздвојно повезани – рецимо, пре настанка покрета за борбу против алкохолизма, мислило се да су пијанци потпуно одговорни за своје понашање и бивали су хапшени. Данас се сматра да они робују алкохолу и да нису скроз одговорни за своје поступке, па их друштво лечи психолошким методама, не затвара их.

Разлика између социјалног конструктивизма и традиционалне психологије

Према овим моделима, разлика између социјалног конструктивизма и традиционалне психологије је:

• Антиесенцијализам – социјални конструктивисти не сматрају да друштво утиче на психологију појединца више од биолошких фактора. За њих су оба фактора есенцијалистичка и као таква могу се назвати социјалноконструктивистичким становиштима.
• Антиреализам – с.к. одбацује мишљење по ком је наше знање непосредно опажање стварности. Ми конструишемо своје верзије стварности међу собом. Због тога је појам -истина- непоуздан и не постоје објективне чињенице.
• Историјска и културна специфичност знања – психолошке теорије су временски и културно ограничене. Зато се ни психологија ни социјална психологија не могу бавити “правом” природом људи и друштвеног живота, већ само историјским проучавањем одређених облика политичког и друштвеног живота, као и друштвеном праксом која их ствара.
• Језик као предуслов мишљења – језик којим се људи користе условљава начин њиховог мишљења, категорије и појмове помоћу којих ствари добијају значење
• Језик као облик друштвеног делања – кад људи разговарају међу собом, они конструишу свет, па је зато коришћење језика један облик делања, а језик добија перформативну улогу, за разлику од пређашње улоге пасивног преносиоца мисли.
• Фокусирање на интеракцију и друштвену праксу – социјални конструктивизам одбацује и гледиште психологије, по којем су за друштвене појаве одговорни ставови, мотивација и друге псих.категорије неке особе, али одбацује и социолошко становиште по којем социјалне структуре (економија, брак, породица) представљају извор социјалних феномена. Социјални конструктивизам у фокус ставља друштвену праксу и интеракције између људи.
• Фокусирање на процесе – циљ социјалног истраживања се са структура пребацује на начине на које људи у интеракцији долазе до феномена. Знање, дакле, није нешто што неко има или нема, већ нешто што људи заједно производе.

Порекло социјалног конструктивизма

Са социолошке стране, на настанак ове теорије утиче симболички интеракционизам (ту ми као људи конструишемо своје и туђе идентитете кроз сусрете и интеракције с другима), етнометодологија, и највише – књига Бергера и Лукмана “Социјална конструкција стварности”, у којој пише да људска бића заједно стварају и одржавају друштвене феномене, кроз друштвену праксу. Људи то раде кроз процесе екстернализације, објективације и интернализације. Рецимо, ако људи имају идеју да се сунце окреће око земље, они је екстернализују тако што је ставе “у промет” и напишу књигу о томе. Када та књига уђе у домен друштвеног, она живи властитим животом а идеја коју изражава постаје објект, што је део процеса објективације. Следећи нараштаји је интернализују као део своје свести, читајући је.

У психологији, социјални конструктивизам се везује за Гергена, који је писао о томе да је целокупно знање културно и историјски специфично. Он је писао и о кризи социјалне психологије (која је као дисциплина настала из покушаја психолога да владама САД и Британије, за време Другог светског рата, дају знање које би ови користили за пропаганду).

Културна и интелектуална позадина, наспрам које се обликовао социјални конструктивизам, јесте постмодернизам. Тежиште постмодернизма није у друштвеним наукама, већ у уметности. [Он одбацује модернизам, који се ослања на просветитељство (18. век). Просветитељство је трагало за истином и разумевало природу уз помоћ разума и рационалности, што с косило са црквеним ставовима. Модернизам у уметности преузима своје трагање за истином, кроз правила и пропорције ум. дела. У социологији, Маркс трага за правилима и структуром и економске структуре поставља као основе друштвених појава.] Постмодернизам одбацује идеју да постоји коначна истина, као и постојање структурализма, па тако поп-арт уметност (Ворхол, рецимо) полаже право на исту вредност као и, пропорцијски и математички савршена, Леонардова дела. Постмодернизам тврди да ми живимо у свету који се више не може разумети позивањем само на један систем знања (рецимо, религију).

Главне теме социјалног конструктивизма

Циљ је да се одбаци традиционално психолошко учење о есенцијализму, што отвара пут алтернативном, социјалноконструкционистичком објашњењу. У центар интересовање ставља се језик, уместо есенцијализма. Социјални конструкционисти доводе у питању дискурсе који имају етикете “истине”.

Литература

• Ентони Гиденс, Социологија, Економски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2007
• Џорџ Рицер, Савремена социолошка теорија и њени класични корени, Службени гласник, Београд, 2012