Socijalni konstruktivizam

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Socijalni konstruktivizam je teorijska orijentacija koja je temelj svih novijih pristupa koji daju kritičke alternative u oblasti sociologije, psihologije i drutih društvenih i humanističkih nauka (kao što su kritička psihologija, poststrukturalizam, analiza diskursa itd). Postoji više pretpostavki u koje “morate poverovati da biste bili socijalni konstruktivist”:

  1. Znanje nije pouzdano – socijalni konstruktivizam traži da kritički posmatramo tvrdnju da je naše razumevanje sveta pouzdano (kao što tvrde pozitivisti i empiristi). On kaže da moramo biti sumnjičavi prema svojoj predstavi u svetu, što znači da kategorije pomoću kojih shvatamo svet ne moraju nužno podrazumevati stvarne podele. Recimo, to što mi delimo muziku na klasičnu i pop, ne znači da u samoj prirodi muzike postoji nešto što određuje da ona treba da bude tako podeljena. Socijalni konstruktivizam dovodi u pitanje čak i kategoriju muškarci-žene, i kaže da bismo isto tako opravdano i jasno mogli ljude da podelimo na visoke i niske, recimo.
  2. Shvatanje sveta je istorijski i kulturno specifično – svi načini razumevanja sveta su istorijski i kulturno relativni. Ne samo što su specifični za određene kulture i istorijska razdoblja, nego su i proizvod određene kulture i istorijskog perioda. Svaka kultura poseduje posebne oblike znanja i zato nema razloga da verujemo da su naši načini razumevanja nužno bolji od drugih.
  3. Društveni procesi su osnov znanja – ono što mi smatramo istinom, to jest trenutno prihvaćen način shvatanja sveta, nije proizvod objektivnog posmatranja sveta, već socijalnih procesa i interakcija u kojima su ljudi angažovani.
  4. Znanje i društveno delovanje su nerazdvojno povezani – recimo, pre nastanka pokreta za borbu protiv alkoholizma, mislilo se da su pijanci potpuno odgovorni za svoje ponašanje i bivali su hapšeni. Danas se smatra da oni robuju alkoholu i da nisu skroz odgovorni za svoje postupke, pa ih društvo leči psihološkim metodama, ne zatvara ih.

Razlika između socijalnog konstruktivizma i tradicionalne psihologije[uredi]

Prema ovim modelima, razlika između socijalnog konstruktivizma i tradicionalne psihologije je:

  • Antiesencijalizam – socijalni konstruktivisti ne smatraju da društvo utiče na psihologiju pojedinca više od bioloških faktora. Za njih su oba faktora esencijalistička i kao takva mogu se nazvati socijalnokonstruktivističkim stanovištima.
  • Antirealizam – s.k. odbacuje mišljenje po kom je naše znanje neposredno opažanje stvarnosti. Mi konstruišemo svoje verzije stvarnosti među sobom. Zbog toga je pojam -istina- nepouzdan i ne postoje objektivne činjenice.
  • Istorijska i kulturna specifičnost znanja – psihološke teorije su vremenski i kulturno ograničene. Zato se ni psihologija ni socijalna psihologija ne mogu baviti “pravom” prirodom ljudi i društvenog života, već samo istorijskim proučavanjem određenih oblika političkog i društvenog života, kao i društvenom praksom koja ih stvara.
  • Jezik kao preduslov mišljenja – jezik kojim se ljudi koriste uslovljava način njihovog mišljenja, kategorije i pojmove pomoću kojih stvari dobijaju značenje
  • Jezik kao oblik društvenog delanja – kad ljudi razgovaraju među sobom, oni konstruišu svet, pa je zato korišćenje jezika jedan oblik delanja, a jezik dobija performativnu ulogu, za razliku od pređašnje uloge pasivnog prenosioca misli.
  • Fokusiranje na interakciju i društvenu praksu – socijalni konstruktivizam odbacuje i gledište psihologije, po kojem su za društvene pojave odgovorni stavovi, motivacija i druge psih.kategorije neke osobe, ali odbacuje i sociološko stanovište po kojem socijalne strukture (ekonomija, brak, porodica) predstavljaju izvor socijalnih fenomena. Socijalni konstruktivizam u fokus stavlja društvenu praksu i interakcije između ljudi.
  • Fokusiranje na procese – cilj socijalnog istraživanja se sa struktura prebacuje na načine na koje ljudi u interakciji dolaze do fenomena. Znanje, dakle, nije nešto što neko ima ili nema, već nešto što ljudi zajedno proizvode.

Poreklo socijalnog konstruktivizma[uredi]

Sa sociološke strane, na nastanak ove teorije utiče simbolički interakcionizam (tu mi kao ljudi konstruišemo svoje i tuđe identitete kroz susrete i interakcije s drugima), etnometodologija, i najviše – knjiga Bergera i Lukmana “Socijalna konstrukcija stvarnosti”, u kojoj piše da ljudska bića zajedno stvaraju i održavaju društvene fenomene, kroz društvenu praksu. Ljudi to rade kroz procese eksternalizacije, objektivacije i internalizacije. Recimo, ako ljudi imaju ideju da se sunce okreće oko zemlje, oni je eksternalizuju tako što je stave “u promet” i napišu knjigu o tome. Kada ta knjiga uđe u domen društvenog, ona živi vlastitim životom a ideja koju izražava postaje objekt, što je deo procesa objektivacije. Sledeći naraštaji je internalizuju kao deo svoje svesti, čitajući je.

U psihologiji, socijalni konstruktivizam se vezuje za Gergena, koji je pisao o tome da je celokupno znanje kulturno i istorijski specifično. On je pisao i o krizi socijalne psihologije (koja je kao disciplina nastala iz pokušaja psihologa da vladama SAD i Britanije, za vreme Drugog svetskog rata, daju znanje koje bi ovi koristili za propagandu).

Kulturna i intelektualna pozadina, naspram koje se oblikovao socijalni konstruktivizam, jeste postmodernizam. Težište postmodernizma nije u društvenim naukama, već u umetnosti. [On odbacuje modernizam, koji se oslanja na prosvetiteljstvo (18. vek). Prosvetiteljstvo je tragalo za istinom i razumevalo prirodu uz pomoć razuma i racionalnosti, što s kosilo sa crkvenim stavovima. Modernizam u umetnosti preuzima svoje traganje za istinom, kroz pravila i proporcije um. dela. U sociologiji, Marks traga za pravilima i strukturom i ekonomske strukture postavlja kao osnove društvenih pojava.] Postmodernizam odbacuje ideju da postoji konačna istina, kao i postojanje strukturalizma, pa tako pop-art umetnost (Vorhol, recimo) polaže pravo na istu vrednost kao i, proporcijski i matematički savršena, Leonardova dela. Postmodernizam tvrdi da mi živimo u svetu koji se više ne može razumeti pozivanjem samo na jedan sistem znanja (recimo, religiju).

Gavne teme socijalnog konstruktivizma[uredi]

Cilj je da se odbaci tradicionalno psihološko učenje o esencijalizmu, što otvara put alternativnom, socijalnokonstrukcionističkom objašnjenju. U centar interesovanje stavlja se jezik, umesto esencijalizma. Socijalni konstrukcionisti dovode u pitanju diskurse koji imaju etikete “istine”.

Literatura[uredi]

  • Entoni Gidens, Sociologija, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2007
  • Džordž Ricer, Savremena sociološka teorija i njeni klasični koreni, Službeni glasnik, Beograd, 2012