Емпиријско социјално истраживање

С Википедије, слободне енциклопедије

Емпиријско социјално истраживање означава систематично прикупљање података социјалних наука о социјалним чињеницама кроз посматрање, испитивање/интервју, експеримент или сакупљањем такозваних података насталих процесним радњама и њиховим вредновањем. Поред опште социологије и њених специјализованих грана (као на пример социологија породице, организациона социологија или социологија рада) емпиријска социјална истраживања важе за трећу највећу област социологије. Истовремено су емпиријска социјална истраживања мултидисциплинарна искуствена наука чије метода стоје на располагању другим наукама (кап што су на пример политичке науке код истраживања избора, социјална психологија код експеримената, привредна социологија код квантитативних истраживања) на чији је развој социологија утицала или на неки начин учествовала.

Историја[уреди | уреди извор]

Емпиријска социјална истраживања су се развила у 19. и 20. веку из различитих почетних дисциплина. Међу њима су у првој линији камералистика, статистичка метода која се развила ради трговинских истраживања. Тако је у 19. веку пре свега у Великој Британији спроведена серија социјалних истраживања интеграционих проблема и проблема широког сиромаштва. У Немачкој је Друштво за социјалну политику током задње трећине 19. века спровело бројне анкете које су биле фокусиране на социјална питања и служиле као припрема за доношење социјалних закона. Значајнији напредак долази почетком 20. века највише у Сједињеним Америчким Државама. Спроведене општинске студије, студије унутар одређених струка и етнографске методе и различита искуства такозване Чикашке школе су дала основ развоју емпиријских социјалних истраживања. Њихови извештаји и резултати су дали значаја допринос. Средином тридесетих година добијају веома пуно на значају истраживања мишљења као и тржишна истраживања. У Европу долазе емпиријска социјална истраживања али и предизборна истраживања након краја Другог светског рата. У социологији националсоцијализма она играју веома важну улогу као средство истраживања јавног мњења и значајан алат у циљу опстанка и доласка на власти. Данас имају веома широку примену у свим друштвеним областима, од политике преко економије до психологије и социологије.

 Циљеви[уреди | уреди извор]

Емпиријским социјалним истраживањима се може остварити низ разноликих циљева:

  • Могу се одредити социјалне чињенице као што је проценат незапослених, ниво криминалитета или присутност одбојности према странцима и на тај начин ови подаци могу служити као основ за даље радне хипотезе у циљу добијања даљих резултата;
  • Могу се развити теорије и социјалне хипотезе на основу података добијених емпиријским истраживањима који су проверљиви и конкретни;
  • Могу се модификовати постојеће теорије и хипотезе услед добијања конкретних емпиријских доказа, или се могу потпуно променити или укинути;
  • Могу се заснивати планови и одлуке на основу социјалних и политичких ставова што се поткрепљује научним резултатима добијеним истраживањима. На овај начин се практичним путем може доћи до доношења исправних и подржаних политичких решења.

Квалитативна и квантитативна искуства у социјалним наукама[уреди | уреди извор]

Међу социјалним научницима се до данас води контроверзна дискусија о томе да ли је боље спроводити емпиријска истраживања квантитативним или квалитативним методама. Унутар овог "методског рата" који се током 60 година 20. века веома интензивно водио, постављала су се бројна социолошка, политичка, социјално-теоријска али и бројна друга питања.

У квантитативним истраживањима се пре свега обрађују стандардизовани подаци као што су резултати испитивања код којих се испитаним опредељује између јасних понуђених одговора, јер је веома лако обрађивати стандардизоване информације многобројним статистичким методама и начинима рада. Као методолошки основ за квантитативна емпиријска социјална истраживања узимају се данас одређени научни правци и научне теорије као што су аналитичка филозофија или критични рационализам Карла Попера и Ханса Алберта. Један веома важан принцип квантитативних социјалних истраживања јесте то да је начин истраживања независан од субјективности истраживача и самим тим истраживање може да тече неометано. Циљ квантитативних социјалних истраживања је с једне стране описивање друштвених макро феномена као што је на приме незапосленост и слично, разумевање или преиспитивање хипотеза које могу да буду даље саставни део социолошких теорија... 

Паралелно са квантитативним истраживањима су се током двадесетих година минулог века развијала и квалитативна истраживања која су се бавила нестандардним подацима као на пример оним који се добијају отвореним интервјуом без унапред јасно дефинисаних питања. У групу квалитативних дисциплина спада историја социологије и историје развоја идеја у социологији, али и критика извора информација. Предности које су током 1960-их година код квалитативних истраживања испливале на површину јесу оријентација према разговору, тј. постављање релевантних основа за базирање самог истраживања, употреба објективних принципа рада који су често много обухватнији од стандардних метода јер унапред не намећу питања па самим тим и не утичу на потенцијалне одговоре испитаника.

По правилу квалитативне социјалне методе не циљају ка преиспитивању старијих хипотеза и одлука, већ формулирању научних хипотеза као и суштинском и дубинском описивању структура и процеса одређених социолошких феномена, прављењем јасне и видљиве идејне и мисаоне структуре. Различите форме квалитативних истраживања обично почињу на пољу индивидуалних истраживања спроведених на неком терену уз добровољни пристанак учесника или приликом испитивања осетљивих политичких фаза и догађаја на којима се могу уочавати бројни детаљи.

Литература[уреди | уреди извор]

 Уопштена[уреди | уреди извор]

  • Gerhard Stapelfeldt: Theorie der Gesellschaft und empirische Sozialforschung. Zur Logik der Aufklärung des Unbewußten. Ca Ira, Freiburg. 2004. ISBN 9783924627133.
  • Peter Atteslander: Methoden der empirischen Sozialforschung. 12. Aufl., Erich Schmidt. . Berlin. 2008. ISBN 978-3-503-10690-5. 
  • H. Berger/H.F. Wolf/A. Ullmann(Hrsg.): "Handbuch der soziologischen Forschung - Methodologie, Methoden, Techniken". Akademie-Verlag Berlin 1989.
  • S. Albers / D. Klapper / U. Konradt / A. Walter / J. Wolf (Hrsg.): Methodik der empirischen Sozialforschung. 2. Aufl., Gabler, Wiesbaden 2007.

Историја[уреди | уреди извор]

  • Christian Fleck: Transatlantische Bereicherungen. Zur Erfindung der empirischen Sozialforschung. Suhrkamp, Frankfurt am Main. 2007. ISBN 978-3-518-29423-9.
  • Horst Kern: Empirische Sozialforschung. Ursprünge, Ansätze, Entwicklungslinien. C.H. Beck. . München. 1982. ISBN 978-3-406-08704-2. 

 Квантитативна социјална истраживања[уреди | уреди извор]

  • Hans Benninghaus: Deskriptive Statistik. 10. izdanje. VS, Wiesbaden. 2005. ISBN 978-3-531-14607-2.
  • Andreas Diekmann: Empirische Sozialforschung. 17. Aufl. Rowohlt, Reinbek. 2007. ISBN 978-3-499-55551-0.
  • Jürgen Friedrichs: Methoden empirischer Sozialforschung. 14. Aufl. Westdeutscher Verlag, Opladen. 1990. ISBN 978-3-531-22028-4.
  • Michael Häder: Empirische Sozialforschung. Eine Einführung. VS, Wiesbaden. 2006. ISBN 978-3-531-14010-0.
  • Helmut Kromrey: Empirische Sozialforschung. Modelle und Methoden der standardisierten Datenerhebung und Datenauswertung. 11. izdanje. Lucius & Lucius. . Stuttgart. 2006. ISBN 978-3-8282-0352-5.  (= UTB 1040) (mit Querverweisen zur qualitativen Sozialforschung)
  • Elisabeth Noelle-Neumann, Thomas Petersen (2004). Alle, nicht jeder - Einführung in die Methoden der Demoskopie. Berlin: Springer. ISBN 978-3-540-67498-6. 
  • Rainer Schnell, Paul B. Hill, Elke Esser: Methoden der Empirischen Sozialforschung. 7. izdanje. Oldenbourg. . München. 2005. ISBN 978-3-486-57684-9. 
  • Nadine Schöneck, Werner Voß: Das Forschungsprojekt. VS, Wiesbaden. 2005. ISBN 978-3-531-14553-2.
  • Eckart Struck, Helmut Kromrey: PC-Tutor Empirische Sozialforschung. VS, Wiesbaden. 2005. ISBN 978-3-8100-3587-5. (Selbstlern-CD zu H. Kromrey: Empirische Sozialforschung)
  • Christoph Weischer: Das Unternehmen „Empirische Sozialforschung“. Strukturen, Praktiken und Leitbilder der Sozialforschung in der Bundesrepublik Deutschland. Oldenbourg. . München. 2004. ISBN 978-3-486-56814-1.  (Rezension)
  • Christof Wolf und Henning Best, Hrsg., .: Handbuch der sozialwissenschaftlichen Datenanalyse. Wiesbaden: VS-Verlag für Sozialwissenschaften. 2010. ISBN 9783531163390.

 Квалитативна социолошка истраживања[уреди | уреди извор]

  • Qualitative Sozialforschung. VS Verlag, Wiesbaden 1999–2006 (über 15 Bände)
  • Uwe Flick, Ernst von Kardorff, Ines Steinke (Hrsg.): Qualitative Forschung. Ein Handbuch. Rowohlt, Reinbek. 2000. ISBN 978-3-499-55628-9.
  • Udo Kuckartz: Einführung in die computergestützte Analyse qualitativer Daten. VS, Wiesbaden. 2005. ISBN 978-3-531-14247-0.
  •  Siegfried Lamnek: Qualitative Sozialforschung. Lehrbuch. 4. Auflage. Beltz; PVU, Weinheim; Basel 2005,. ISBN 978-3-621-27544-6..
  •  Aglaja Przyborski, Monika Wohlrab-Sahr: Qualitative Sozialforschung. Ein Arbeitsbuch. Oldenbourg, München 2008,. ISBN 978-3-486-58509-4..