Уставни закон о правима националних мањина у Хрватској
Уставни закон о правима националних мањина је један од два уставна закона који су на снази у Републици Хрватској. Данашњи уставни закон ступио је на снагу 23. децембра 2002.[1] Према категоризацији закона, уставни закон налази се испод Устава Хрватске са којим мора бити усклађен, а изнад осталих закона и прописа који са њим морају бити усклађени. Уз Уставни закон о правима националних мањина, на снази су и Закон о употреби језика и писма националних мањина као и Закон о образовању на језицима и писмима националних мањина. Устав Хрватске једним се својим делом такође бави питањима права националних мањина.
Историја[уреди | уреди извор]
У децембру 1991. Хрватски сабор је усвојио Уставни закон о људским правима и слободама и правима националних и етничких заједница или мањина у Републици Хрватској који је био један од предуслова за међународно признање независности Хрватске.[2]
Из периода Социјалистичке Републике Хрватске земља је наследила релативно висок ниво заштите колективних права националних мањина.[2] Након проглашења независности проблем се појавио са применом истих стандарда на припаднике тзв. нових мањина, односно осталих конститутивних народа Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.[2] Главни изазов представљао је статус Срба у Хрватској који су у периоду југославенске федерације имали статус конститутивнога народа у оквирима Социјалистичке Републике Хрватске.[2]
1992. тадашњи је закон измењен и у њега је укључено право на остваривање политичке аутономије припадника националних мањина у оним деловима земље у којима мањина чини већинско становништво.[2] Као додатак праву на заступљеност и номинално широком спектру права на културну аутономију, закон је од 1992. укључивао и право на оснивање аутономних котара у подручјима у којима одређена мањима сачињава већинско становништво према резултатима пописа становништва из 1981. године.[2] Ипак, ова одредба закона у пракци никада није примењивана будући да се подручје на које су се ове одредбе формално односиле налазило у саставу Републике Српске Крајине.[2]
Тадашњи Уставни закон о људским правима и слободама и правима националних и етничких заједница или мањина две врсте мониторинга његове имплементације која је подразумевала мониторинг од стране међународне заједнице и сарадњу у његовој имплементацији са аутономним котарима.[2]
У касном септембру 1995. након што је извршена операција Олуја и Хрватска успоставила контролу над целокупном територијом бивше Социјалистичке Републике Хрватске осим подручја Источне Славоније, Барање и Западног Срема које је било под управом УНТАЕС-а, хрватски Сабор је донео одлуку о привременој суспензији примене дела закона који се односи на територијалну аутономију.[2] Накнадно је овај део закона потпуно поништен.
Један од првих предуслова за отварање процеса европских интеграција у случају Хрватске било је усвајање новог Уставног закона о правима националних мањина. Данашњи је закон ступио на снагу 23. децембра 2002.
Права која гарантује актуелни Уставни закон[уреди | уреди извор]
Право на заступљеност[уреди | уреди извор]
Хрватски Сабор[уреди | уреди извор]
Према гаранцијама актуелног закона националне мањине које у укупној популацији чине више од 1,5% становништва (у пракси се то односи само на Србе) бирају између минимално загарантованог једног или максимално три посланика.[1] Мањине које чине мање од 1,5% становништва заједнички бирају укупно 4 посланика.[1]
Закон је прописао оснивање посебне XII изборне јединице у којој припадници националних мањина могу изабрати своје посланике.[1] Припадници свих других мањина, осим Срба, имају право на двоструко право гласа док Срби могу изабрати хоће ли гласати за мањинску или редовну листу.
Регионални и локални ниво[уреди | уреди извор]
Према одредбама закона, у општинама и градовима где мањина чини између 5 и 15% укупног становништва, та мањина има право да буде представљена у локалној скупштини. Ако мањина чини више од 15% становништва или више од 5% на жупанијском нивоу, тада има право на пропорционалну заступљеност у скупштинама.[1]
У јединицама у којима мањина има право на пропорционалну заступљеност у представничким телима, закон јој гарантује право и на пропорционалну заступљеност у извршним телима.[1] Мањине у тим јединицама имају право да изаберу заменике начелника општина и градова као и заменике жупана.[1]
Закон гарантује право на пропорционалну заступљеност у владиним телима и судским институцијама у уделу у којем суделују у укупном становништву подручја на којему то тело извршава своја овлашћења.[1]
Како би остварили ова права, закон формално предвиђа да припадници националних мањина који у једнакој мери испуњавају услове запослења као и други кандидати, остварују право предности када се на то право експлицитно позову.[1]
Савет за националне мањине[уреди | уреди извор]
Савет за националне мањине Републике Хрватске је аутономно тело основано с циљем што ефикаснијег учешћа националних мањина у јавном животу Републике Хрватске, посебно на пољу разматрања и предлагања, уређивања и решавања питања у вези са остваривањем и заштитом права и слобода националних мањина.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е ж з Српски демократски форум. „Provedba Ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina u jedinicama lokalne i područne (regionalne) samouprave” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 23. 02. 2015. г. Приступљено 14. 3. 2015.
- ^ а б в г д ђ е ж з Правни факултет у Загребу. „Pravni aspekti zaštite manjina u procesu stabilizacije i pridruživanja” (PDF) (на језику: хрватском). Приступљено 14. 3. 2015.
- ^ Савет за националне мањине (Хрватска). „O savjetu” (на језику: хрватском). Архивирано из оригинала 13. 05. 2022. г. Приступљено 14. 3. 2015.