Хотел Захер
| Хотел Захер | |
 | |
Информације
| |
|---|---|
| Статус |  Пет звездица [1]
|
| Саграђена | 1876 |
Компаније
| |
| Конструктор | Едуард Захер |
| Власник | Породица Гиртлер |
| Управљање | Sacher Hotels Betriebsgesellschaft mbH |
| Адреса | Philharmonikerstraße 4, A-1010 Wien Беч, Аустрија |
| Веб-сајт | https://www.sacher.com/de/wien/ |
Хотел Захер (нем. Hotel Sacher) је луксузни хотел са пет звездица у Бечу. Налази се у самом центру града, окренут према Бечкој државној опери у Првом бечком округу. Познат је по специјалитету куће, Захер торти, чоколадној торти са филом од кајсије. У хотелу се налази и уметничка галерија, са делима из 19. века. Хотел се налази у близини некадашње резиденције Антонија Вивалдија.
Историја[уреди | уреди извор]
Хотел је 1876. године подигао на месту срушеног Театра ам Карнтнертор (нем. Theater am Kärntnertor) угоститељ и добављач Аустроугарског двора Едуард Захер (1843–1892). Његов отац, посластичар Франц Захер (1816–1907), постао је познат по својој Захер торти, коју је наводно направио за пријем код аустријског државног канцелара Клеменса фон Метерниха 1832. Едуард Захер је прво био шегрт у посластичарници Демел, да би 1873. године отворио свој први ресторан у централној бечкој улици Кернтнер штрасе.
Године 1880. Едуард се оженио Аном Захер рођеном Фухс (1859–1930), која је постала генерални директор хотела након његове смрти. Ана је брзо стекла репутацију и због својих вештина и ексцентричности; никада није виђена без својих француских булдога и цигарета. Под њеном управом, Хотел Захер је постао један од најбољих хотела на свету, где ће се састајати аристократија и дипломате. Међутим, након Првог светског рата, Ана Захер је инсистирала на репутацији хотела више класе па је ускраћивала услуге гостима неаристократског порекла, а у исто време, нудила је гостопримство осиромашеним аристократама. Такав вид односа према клијентима довео је посао у финансијске проблеме,[2] и на крају до банкрота и промене власништва 1930-их.[3]
Године 1934. хотелски посао преузима породица Гиртлер под именом компаније "Едуард Захер ГмбХ & Цо ОХГ" (нем. Eduard Sacher GmbH & Co OHG), а зграду хотела су темељито реновирали.[4] По завршетку Другог светског рата, Аустрију окупирану од савезника, као и Немачку, силе победнице поделиле су на четири зоне. Беч је, као и Берлин, такође био подељен на четири зоне. Током окупације, Британци су користили тешко оштећени Хотел Захер као своје седиште. Хотел се појављује у филму Трећи човек Керола Рида, пошто је сценариста Грејем Грин био редован гост у хотелском бару док је припремао свој сценарио. Дана 4. августа 1947. у подруму хотела експлодирале су две бомбе у коферима. Одговорност за бомбашки напад преузела је терористичка група Иргун.[5] [6]
Од 1989. године породица Гиртлер поседује и бивши хотел Остерајхишер Хоф (нем. Österreichischer Hof, у преводу: Аустријско двориште), у Салцбургу, кога су реновирали и отворили под новим именом Хотел Захер Салцбург. Хотел Захер у Бечу је 2005/06. године додао још један спрат са пространим спа центром на свом крову.[7]
Значајни гости[уреди | уреди извор]
Међу познатим гостима током деценија били су не само цар Франц Јозеф већ и краљ Едвард VIII и Валис Симпсон, краљица Елизабета II и принц Филип, принц Реније III од Монака и Грејс Кели, председник Џон Ф. Кенеди и многи други. Будући да је у близини опере, хотел Захер је такође био популаран међу уметницима као што су Херберт фон Карајан, Леонард Бернштајн, Лео Слезак, Пласидо Доминго, Хозе Карерас и Рудолф Нурејев.
Дана 31. марта 1969. Џон Ленон и Јоко Оно одржали су добро посећену конференцију за штампу у хотелу Захер.
У популарној култури[уреди | уреди извор]
Ана Захер и њен хотел су обележени у роману Дениса Витлија из 1950. о избијању Првог светског рата, Други печат. Наступајући као она сама, Ана игра измишљену улогу у догађајима у јуну/јулу 1914. у Бечу, помажући јунаку књиге војводи де Рихлоу у неколико тачака.
Хотел је такође стекао славу у немачком говорном подручју захваљујући филму Хотел Захер из 1939. године, као и популарној аустријској ТВ серији Хало – Хотел Захер… Портир!, са Фрицом Екартом у главној улози. Роми Шнајдер је одсела у хотелу Захер током снимања Сиси 1955. године.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Five star hotels in Vienna, Austria”. visitingvienna.com. Приступљено 2020-12-18.
- ^ Matthias, стр. 22
- ^ Campbell and Cotter, p. 33.
- ^ „THE SACHER FAMILY”. www.sacher.com. Приступљено 2020-12-18.
- ^ "Irgun Boasts of Alps Blast", The New York Times, August 19, 1947
- ^ "Two Bombs Explode in a Vienna Hotel", The New York Times, August 5, 1947
- ^ „ALU-FENSTER - Im Zeichen der Qualität - Objektberichte Tourismus - Hotel Sacher Wien”. www.alufenster.at. Приступљено 2022-09-28.
Додатна литература[уреди | уреди извор]
- Ernst Hagen: Hotel Sacher. In deinen Betten schlief Österreich. Zsolnay, Wien 1976, ISBN 978-355-2-028-272
- Ingrid Haslinger: Kunde – Kaiser. Die Geschichte der ehemaligen k. u. k. Hoflieferanten. Schroll, Wien 1996. ISBN 3-85202-129-4..
- János Kalmár, Mella Waldstein: K.u.K. Hoflieferanten Wiens. Stocker, Graz 2001. ISBN 3-7020-0935-3. стр. 10–15.
- Monika Kellermann: Das große Sacher-Backbuch. Mehlspeisen, Torten und Gebäck. Seehamer-Verlag, Weyarn 1994, ISBN 978-392-9-626-285
- Franz Maier-Bruck: Das große Sacher-Kochbuch. Die österreichische Küche. Seehamer-Verlag, Weyarn 1994. ISBN 978-392-9-626-278.
- Leo Mazakarini: Das Hotel Sacher zu Wien. Gräfe und Unzer, München 1977. ISBN 978-385-3-688-236.
- Emil Seeliger: Hotel Sacher. Weltgeschichte beim Souper. Verlag Schaffer, Berlin 1942
- Wilhelm Fraenkel: Etablissement Eduard Sacher in Wien.: Allgemeine Bauzeitung, Jahrgang 1877 (Online bei ANNO).
- Andreas Augustin: Hotel Sacher – Wien (Deutsch), Verlag: The Most Famous Hotels in the World, ISBN 978-3-900692-25-4.
- Campbell, Dennis and Cotter, Susan (1997). Unfair trading practices. Kluwer Law International. ISBN 90-411-0721-5.
- Matthias, Bettina (2006). The hotel as setting in early twentieth-century German and Austrian literature. Harvard University Press. ISBN 1-57113-321-6.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
