Кајсија

Из Википедије, слободне енциклопедије
кајсија
Apricots.jpg
Статус угрожености:
Status iucn3.1 EN sr.svg
Угрожени таксон (IUCN 3.1)[1]
Систематика
царство: Plantae
раздео: Magnoliophyta
класа: Magnoliopsida
ред: Rosales
породица: Rosaceae
род: Prunus
подрод: Prunus
секција: Armeniaca
Биномијална номенклатура
Prunus armeniaca
Linnaeus
Синоними:

Armeniaca vulgaris Lam.
Amygdalus armeniaca (L.) Dumort.

Екологија таксона
Животна форма:
P фанерофита

Кајсија (лат. Prunus armeniaca, тур. kayısı), такође позната по имену „марелица“, је континентална коштуничава воћка која заједно са шљивама, бадемима, бресквама, вишњама и трешњама припада роду Prunus фамилије Rosaceae.

Порекло и статус кајсије[уреди]

Центар настанка и природни ареал ове врсте тешко је дефинисати, услед ране доместификације (3 миленијум п. н. е.)[2]. Кајсије највероватније потичу из предела средње Азије и североисточне Кине, из области у близини руске границе. Могуће је да природни ареал врсте обухвата и Корејско полуострво и Јапан. Кајсија, иако то њено ботаничко име сугерише, не потиче из Јерменије. У Јерменију су кајсије стигле после 3000 година, ширећи се дуж Пута свиле. Одатле су је Римљани, око 70. године пре нове ере, проширили по целој Европи[3].

Данас, дивље (недоместификоване) јединке кајсије расту у веома малим групама у Кини, Казахстану, Киргизији и Узбекистану[1]. Услед мале бројности ових популација, врста Prunus armeniaca сматра се угроженом.

Узгојене сорте кајсија раширене су широм планете. Најбоље успева у областима са благом, медитеранском климом, услед чега се у таквим областима интензивно комерцијално узгаја.

Опис[уреди]

Цветови кајсије

Кајсија расте као жбун или ниско дрво, високо 8—12 m, са стаблом пречника до 40 cm. Облик крошње је округао, понекад пљоснат. Кора стабла је тамносива, уздужно испуцала. Младе гране и лисне дршке су често црвенкасте боје. Листови су овални, дуги 5—10 cm, широки 5—8 cm, са шпицастим врхом, заобљеном базом и назубљеном ивицом. Лисне дршке су дуге 2—4 cm.

Цветови имају кратку цветну дршку, па често имају изглед седећих цветова. Развијају се усамљено или у паровима, најчешће пре листања биљке. Пречник цвета је 2—4,5 cm. Цветна ложа и чашични листићи су длакави, крунични листићи су беле до бледоружичасте боје, дуги 11—15 mm. Кајсија је самооплодна, ретко странооплодна биљка (ауто-инкомпатибилни су на пример култивари 'Riland' и 'Perfection'). Најважнији опрашивач је пчела.

Плод је коштуница, подсећа на малу брескву, пречника 1,5—2,5 cm, жуте до наранџасте боје, понекад и црвене на страни изложеној сунцу. Једно семе се налази унутар тврде коштице. Диплоидни број хромозома је 2n=16.

Производња и употреба[уреди]

свежа кајсија
Нутритивна вредност у 100 g
Енергија 50 kcal   200 kJ
Угљени хидрати     11 g
- Шећер  9 g
- Биљна влакна  2 g  
Масти 0,4 g
Протеини 1,4 g
Вода 86%
Витамин А  96 μg  11%
- β-каротин  1094 μg  10%
Витамин C  10 mg 17%
Гвожђе  0.4 mg 3%
Проценти се односе на америчке
препоруке за одрасле.
Извор: USDA база података хранљивих материја

Према статистичким подацима из 2005. године, највише кајсија се производи у Турској (390.000 тона годишње[4]), Ирану (285.000) и Италији (232.000). У Србији постоји 1,7 милиона садница кајсије, а годишња производња је око 40.000 тона[5]. Кајсије се обично прерађују и продају као сушене, док се у Србији највише користе за производњу сокова, џемова и компота. Сем за потребе исхране становништва, кајсија се користи као декоративна врста, а њено дрво је високих механичких и декоративних квалитета[6].

сува кајсија
Нутритивна вредност у 100 g
Енергија 240 kcal   1010 kJ
Угљени хидрати     63 g
- Шећер  53 g
- Биљна влакна  7 g  
Масти 0.5 g
Протеини 3.4 g
Витамин А  180 μg  20%
- β-каротин  2163 μg  20%
Витамин C  1 mg 2%
Гвожђе  2.7 mg 22%
Проценти се односе на америчке
препоруке за одрасле.
Извор: USDA база података хранљивих материја
Производња кајсија у Републици Српској (2000-2009).

У Србији се узгајају следеће сорте кајсија[7]:

  • Амброзија (S. Ambrogio), пореклом из Италије
  • Бреда, пореклом из Холандије
  • Домаћа рана, домаћа сорта
  • Кечкеметска ружа (Kecskemeti rozsa), пореклом из Мађарске
  • Крупна рана, домаћа сорта
  • Мађарска најбоља (Ungarische Beste), пореклом из Мађарске
  • Холубова (Holubova Merunka), пореклом из Чехословачке
  • Раковски, пореклом из Аустрије
  • Црвена рана, домаћа сорта

Хранљива вредност и састав плода мењају се сушењем или термичком обрадом. У састав плода улазе поједини витамини, као и танини. Једињења попут појединих терпена (мирцен, лимонен, гераниол и др.) и киселина дају пријатну арому плоду. Најзаступљенија киселина у плодовима кајсије је лимунска киселина.

Сем плода, и семе кајсије се користи у прехрамбеној индустрији, најчешће као замена за семе бадема. Од овог семена се справља италијански ликер амарето, као и амарети бисквити. Уље из семена кајсије се понегде употребљава као јестиво уље. Семена садрже цијаногене гликозиде, који ослобађају цијанид, услед чега су отровна ако се употребљавају у већим количинама.

Извори[уреди]

  1. ^ а б Participants of the FFI/IUCN SSC Central Asian regional tree Red Listing workshop, Bishkek, Kyrgyzstan (11-13 July 2006) 2007. Armeniaca vulgaris. In: IUCN 2007. 2007 IUCN Red List of Threatened Species. <www.iucnredlist.org>., Приступљено 11. 6. 2008.
  2. ^ Huxley A. (ed) 1992. New RHS Dictionary of Gardening 1: 203-205. Macmillan ISBN 0-333-47494-5
  3. ^ Rieger M. 2006. Introduction to Fruit Crops. Haworth Press. ISBN 1-56022-259-X
  4. ^ The tendencies of Apricot producers, Приступљено 8. 4. 2013.
  5. ^ Брендови Србије, Приступљено 8. 4. 2013.
  6. ^ Јовановић Б. 1972. Род Prunus L. У: Флора СР Србије IV. САНУ: Београд.
  7. ^ Булатовић С. 1972. сорте кајсије које се гаје у СР Србији. У: Флора СР Србије IV. САНУ: Београд.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Кајсија