Антонио Вивалди

Из Википедије, слободне енциклопедије
Антонио Вивалди
Vivaldi.jpg
Антонио Вивалди, композитор из периода барока, 1723.[1]
Датум рођења (1678-03-04)4. март 1678.
Место рођења Венеција
Млетачка република, данас Италија
Датум смрти 28. јул 1741.(1741-07-28) (63 год.)
Место смрти Беч
Аустрија

Антонио Лучо Вивалди (итал. Antonio Lucio Vivaldi; Венеција 4. март 167828. јул 1741. Беч), је био венецијански свештеник и композитор из периода барока, као и познати виолиниста.[2][3] Венеција је у време рођења Вивалдија била један од најузбудљивијих европских градова, где су посетиоци из многих европских земаља долазили на венецијанске прославе, карневале, уметничке изложбе, а изнад свега да слушају најновију музику тог времена.[4][5]

Вивалди је широко признат као најважнији представник барокног инструменталног концерта, који је усавршио и популарисао више него било који од његових савременика. Био је један од најзначајнијих композитора барокне музике уз Јохана Себастијана Баха и Георга Фридриха Хендла и један од најбољих виолиниста свог времена као и велико име италијанског барока. Након што се по Европи прочуло за његово музичко мајсторство био је позиван широм континента да изводи своја многобројна музичка дјела па је због тога много путовао. Дубље разумијевање његове музике почиње кроз схватање да је у поређењу са Бахом па чак и Хенделом био најпрогресивнији барокни музичар.[6]

Његов опус обухваћа 417 концерата за солистичке инструменте и оркестар, 61 кончерто гросо, 23 симфоније, 46 опера (нпр. L'Olimpiade), 38 кантата, ораторијума Juditha Triumphans и духовну музику. Најпознатија су његова Четири годишња доба, у којима су савршено тонски сликани детаљи из природе. Иако је компоновао многобројна музичка дела и зарадио много новца ипак је на крају умро као сиромашан човек у Бечу 28. јула 1741. у 63. години живота. Након смрти пао је у скоро потпуни заборав, а тек 1926. почињу се откривати његова музичка дела, документи, писма и факти. Од тада скоро да не прође година, а да се нешто ново не открије везано уз име овог славног барокног композитора.[7]

Рођење и младост[уреди]

У зиму 1678. у време када је Венецију задесио до тада невиђено висок водостај, у улици Сан Мартин, у кварту Кастело, недалеко од Арсенала, родио се мали Антонио - дана 4. марта, док је највећи део града био поплављен. Истога дана је и крштен: „Антонио Лучо, синчић господина Ђованија Батисте Августина Вивалдија, свирача, и госпође Камиле, његове супруге, рођен је 4. марта текуће године, а примио прво причешће у своме дому због смрти што му претише“, записано је у црквеном регистру. Смрт је заиста вребала Вивалдија током читавог живота. Болест га је пратила у стопу, иако се до данас не зна од чега је тачно боловао. Бол и стално стезање у грудима пратили су га целога живота, а он се лако умарао и врло тешко ходао, тако да се кроз своју родну Венецију кретао искључиво гондолом или кочијом. Ипак, то га није спречило да свој живот проживи у узбудљивом и брзом ритму и да у његовим музичким делима увек влада веселост, добро расположење и „вечито пролеће“.

Ђовани Батиста, Антонијев отац, био је свирач и виолиниста при базилици Светог Марка 1685. године, 2 године пре синовљевог рођења. Нико није користио презиме Вивалди, већ су га сви звали Роси због риђе косе, коју је наследио и његов син првенац. Ђовани се бавио и компоновањем - године 1688. изведена је његова опера „Несрећна верност“. Ипак, сматрао је да је посао музичара непоуздан, па је поред куће држао и берберницу где је и сам радио, а супруга Камила потицала је из породице кројача. За болешљивог Антонија сматрао је да је најбољи свештенички позив, али мали Антонио није могао ни да похађа школу. Због лошег здравља узимао је приватне часове код свештеника цркве Сан Ђеминијано.

Антонио је имао само 5 година када су Турци опседали Беч. У житељима Млетачке републике тада се јавила нова воља и снага за живот, па се на улицама непрестано одвијало даноноћно славље. Мали Вивалди је то одлично упамтио. У Венецији су такође, позоришта била изузетно популарна, посебно међу племством, а музиком су готово сви желели да се баве. Отворена су 4 Конзерваторијума за музичко образовање сироте деце, а Антонијев отац је одлучио да сина подучи свирању виолине. Ускоро је осим виолине Антонио научио да свира и чембало и друге инструменте, а затим је убрзо почео и сам да компонује. Имао је 25 година када је званично изучио за свештеника. Исте године запослио се као професор виолине и других гудачких инструмената у Школи за музику где ће касније настати многа његова дела. Врло брзо се прочуо као одличан учитељ, а његова зарада је премашивала очеву. 1705. године Антонио је објавио своје прво дело „Камерну сонату за две виолине и виолончело“.

Зрело доба[уреди]

Осим за музику, Антонио је имао и савршен осећај за поезију. Када му је било 35 година компоновао је „Хармонијске имагинације“ на сопствене стихове што је био и громогласни почетак успешне оперске каријере Антонија Вивалдија. Између 1714. и 1739. године написао је 18 опера за позориште Сант Анђело које ће потом и сам почети да води. Ускоро затим ступио је и у службу принца у Мантови и постао капел-мајстор његовог камерног оркестра од 1718. до 1720. године. Током тог периода успешно је компоновао и духовна и световна дела. Тамо је упознао и Ану Жиру, младу певачицу и своју будућу дружбеницу, која ће касније тумачити бројне улоге у Антонијевим операма. Недуго затим, успехе који су већ доживели Вивалдијеви концерти на којима је свирао чембало или прву виолину у Европи сада доживљавају опере у Италији. Стигао је и позив са Венецијанског конзерваторијума где ускоро одлази са Аном.

Последње године и смрт[уреди]

Годину дана касније у Амстердаму је објављено дванаест Вивалдијевих концерата, од којих су прва четири била Годишња доба - музичке илустрације љупких сонета. Њихов успех је био огроман и муњевит. На концерту у Паризу 1728. године „Четири годишња доба“ чуо је и Луј XV. Очаран, позвао је Вивалдија да свира на његовом венчању, као и онда када су му се родиле две кћери-близнакиње. Тих година, Вивалди је своја дела изводио пред најутицајнијим владарима Европе. Тада Вивалди одлучује да више не штампа своја дела јер му ауторска права нису била заштићена, што је финансијски дало добар ефекат, али су тиме многа његова дела изгубљена, а интересовање за његове концерте почиње полако да бледи.

Године 1740. одлучује да са Аном отпутује у Беч, али је она остала у Грацу да би извела неколико његових опера. Годину дана касније Вивалди је продао неколико својих дела грофу Колалту, али касније више нема података о њему, осим смртовнице на којој пише да је Антонио Вивалди, свештеник, стар око 60 година умро од последица унутрашње инфекције 28. јула и сахрањен на гробљу болнице. Композитор је тада доста осиромашио па је сахрањен сасвим скромно. Његова велика љубав Ана наступила је још неколико пута 1744. године и касније се о њој губи сваки траг. Након Антонијеве смрти свештеник манастира Сан Мартино пронашао је обимну збирку музичких дела која су остала иза Вивалдија - три стотине његових концерата, осам соната, четрнаест опера, пет свезака духовних композиција и две свеске световне вокалне музике. Преостали део значајног опуса Вивалдија пронађен је нешто касније и у палати Дурацо у Ђенови.

Музичко стваралаштво[уреди]

Ospitale della Pietà у Венецији гдје је Вивалди компоновао и дириговао музику за женски оркестар.

Кад је музички директор у Ospedale della Pieta Франческо Гаспарини због здравствених проблема узео боловање 1713, Вивалди је тад добио прилику да компонује духовну музику. Током своје даље каријере он је написао доста музике за глас, секуларне кантате, серенате и Глорија у Д-дуру која је постала нарочито популарна. Тражећи признање као композитор Вивалди је 1711. дао да се објаве многа његова инструментална дела која је компоновао за Пиета женски оркестар.

Објављено је и једно од најзначајнијих музичких издања 18. века, збирка од 12 концерата под називом „L’estro armonico Op.3“. Објављени су у Амстердаму, Холандија и раширили су славу и утицај Вивалдија широм Сверне Европе. Након што се доказао инструменталним музичким делима Вивалди се доказује и у свету опере радећи као композитор и импресарио са венецијанским позориштима Сан Ангело и мало касније са Сан Моизе. У то врјеме је често путовао на релацији Мантова-Рим тако да није компоновао дела за женски оркестар Пиета.[8] У периоду од 1718-1720 Вивалди је у служби принца Филипа у Мантови, а званична титула му је „Maestro di Cappella da Camera“.[4] Године 1723. добија понуду да компонује два концерта за Пиета оркестар сваког месеца у наредних шест година, што ће бити његов редовни извор зараде у овом периоду. Од 1726-1728 враћа се у венецијанско позориште Сан Анђело као оперски композитор где наставља да објављује збирке инструменталне музике. Једна од њих је и збирка из 1725. под називом „Il cimento dell’ armonia e dell’ inventione Op.8“ која укључује чувени концерт „Четири годишња доба“.

Наредне године испуњене су путовањима у Праг, вјероватно Беч као и другим мањим европским центрима. Вивалди поново добија посао као Maestro di Capella u Pieta, али његова честа путовања и концертне активности онемогућавају га да задржи ово мјесто након 1738. Због своје ниске популарности код венецијанске публике одлази у Беч, где ће компоновати бројне опере. Смрт Карла VI је међутим затворила позоришта и Вивалди је морао да распрода своје бројне концерте да би се издржавао у Бечу. Највероватније због болести и недостатка новца није се могао да се врати у Венецију, па је остао у Бечу гдје је и умро.[8]

У музичко стваралство Антонија Вивалдија спадају инструментална музика и музика за глас. Његова инструментална музика може се поделити у три облика музичког изражавања. По „Рајом каталогу“ не рачунајући изгубљене и недовршене радове долази се до цифре од укупно 90 соната, 478 концерата, и 14 синфониа.[4]

Музика за глас Антонија Вивалдија укључује 45 опера од којих је 16 сачувано у целости, а 4 су непотпуне и код којих је изгубљен остатак музичког материјала, 8 краћих позоришних радова, 39 кантата, преко 60 дела духовне музике, укључујући три ораторија.[4]

Концерти[уреди]

Вивалдијеви постојећи концерти могу се поделити у 6 група, у складу са њиховим инструментацијама:

  • Соло концерти (један соло инструмент, оркестар жичаних инструмената и континуо). Укупно 327.
  • Двоструки концерти (два соло инструмента, оркестар жичаних инструмената и континуо). Укупно 45.
  • Концерти за ансамбл (више од два соло инструмента, оркестар жичаних инструменатаи континуо). Укупно 34.
  • Концерти за два оркестра жичаних инструмената и солисти. Укупно 4.
  • Камерни концерти (три до шест соло инструмената и цонтинуо). Укупно 22.
  • Концерти за оркестар жичаних инструмената и континуо. Укупно 44.

Негде око 1710. године као резултат вивалдијевог рада појављују се нови елементи у концерту: присуство инструменталних соло деоница, склоност ка кориштењу три ставка у концерту и употреби риторнела у 1. и 3. чину.[4]

Опера[уреди]

У Вивалдијево време италијанска опера је била мање мешавина њених разних саставних делова (музике, глуме, литературе, плеса, сцене и машинерије) него више лабави спој где је добра координација изражена само припадношћу свеопште прихваћеним нормама понашања. Уметничка самосталност композитора и текстописца (librettista) је била поштована. Композитор није мењао текст, а писац текста није утицао на музику.[4]

Теме барокних опера су већином узимане из историје и митологије античког света уз додатне обраде. Средњевековне романсе које су биле основа текстова за Вивалдијеве опере „Орландо“ и „Гиневра“ биле су веома популарне. Такође су биле популарне опере засноване на егзотичним темама у далеким земљама попут Америке у опери „Мотезума“ или Кине у „Теузоне“. Муслимански исток је исто тако био популаран што се може уочити у опери „La verita in cimento“. Иако су у самом почетку опере у пет чинова биле популарне, опере у три чина настављају по узору на Апостола Зена да буду обавезни део музичког програма (не рачунајући интермеца и балете убачене између чинова).

Радње у његовим операма су углавном биле о дворским интригама, сукобима између љубави и части или страсти и побожности и разрешавање старих сукоба, а све заокружено љубавним заплетима. Подела улога између рецитатива и арије је потпуна: рецитативи носе радњу напријед док арије и остали ставци у опери умирују радњу где мисли и осећаји долазе до одређене тачке. Већину ликова у Вивалдијевим операма сачињавају: верна жена, заљубљени ратник, осветничка удовица, и сурови тиранин (што их чини лакшим за пребацивање у арији из једне опере у другу). У његовим операма Римљани су приказивани у много бољем светлу него њихови варварски противници. [4]

Кантата[уреди]

Главни извори Вивалдијевих кантата су две збирке број 27. и 28. из Фоа колекције. Његове кантате су се обично састојале од три чина: арија-рецитатив-арија.[4]

Серенада[уреди]

Ђиовани Кресчимбени историчар Аркадијанаца објаснио је значење серенаде:

„данашње кантате ове врсте (за разлику од осталих поетских врста) које се обично пред публиком изводе у ночне сате се зову серенаде.”

Он је такође могао да дода да већина серенада има улоге за групе од 3-6 певача, а неке од њих укључују и хор. Од његове три сачуване серенадте најзанимљивија је, а уједно и најдужа „La Sena festeggiante“ (Велика прослава на Сени)." [4]

Духовна музика за глас[уреди]

Ниједно подручје Вивалдијеве креативности није тако тешко проучавати попут његове духовне музике за глас. То је зато што се главни делови музичких дела, природа текста који се користи, величина постављеног дела и други елементи у музичком делу појављују у разноврсним облицима.

На пример весперс псалм може бити један дуготрајан чин („Beatus Vir“ RV598), или неколико чинова („Beatus Vir“ RV597), њено гласовно употпуњавање може бити соло глас („Nissi Dominus“ RV608), само хор („Laudate Dominum“ RV 606), један или двоструки хор са солистима („Dixit Dominus“ RV 594), дело може бити capella („Credidi“ RV605), укључујући независне инструменталне делове као у „Lauda Jerusalem“ RV609. Најбољи начин разликовања ових музичких дела је да ли су заснована на литургијском или на нелитургијском тексту.

По Рајом каталогу дела заснована на литургијском тексту су: једна цела миса, одвојени чинови „Kyrie“, „Gloria“ (два пута) и „Credo“ (2 пута), весперс музика коју сачињавају одговор „Domine ad adiuvandum“, псалми 69, 109 (два пута), 110, 111 (два пута), 112 (четири пута), 113, 115, 116, 121, 126, 147, девет обабраних химни укључујући три поставке „Salve Regina“ и „Магнификат“ у четирi сличне верзије. Дела заснована на нелитургијском тексту су: ораторио „Judita triumphans“, 12 соло мотета, 8 интродузиони, и 3 посебна музичка ставка од којих је један (Aria de sanctisEja voces plausum date“ RV 647) контрафактум од арије „Bench nasconda la serpe in seno“ у опери Орландо.[4]

Музички стил[уреди]

Вивалди је широко признат као мајстор барокног инструменталног концерта који је усавршио и популарисао више него било који његов савременик. Разноврсност његове музике и драматски ефекти узроковали су даљи музички развој према ономе што ће касније бити познато као класични стил.[6]

Међутим, сваки поглед на његову музику као јединствену „органску“ целину мора се распасти пред чињеницом да је сам Вивалди посуђивао музичке теме из његових властитих многобројних музичких дела, који како по учесталости тако и у свеприсутности у великој мери надилазе укупно приказивање музичког стваралаштва Баха, па чак и Хендела. До данас није било свеобухватне студије овог аспекта његове музике, иако су објављени вредни радови на појединачним случајевима. Овај огромни задатак би у принципу захтевао испитивање сваког такта у сваком од више од 700 музичких дела. При томе би био отежан на сваком кораку од неизвесношћи при прављењу хронологије, узимајуċи још у обзир и редослед позајмљивања властитих музичких тема од стране самог композитора.

Захваљујући својој виолинској виртуозности за Вивалдија границе између музичких облика изражавања нису биле препрека. Зато је са лакоћом чинове из сонате пребацивао у концерте, чинове из концерата у опере, радове из духовне музике за глас у concerto medium. Бинарни чинови су проширивани у риторнело облик, а ставци из риторнело облика су измињени у „da capo arije“. [4] Вивалдијеви кинетички ритмови, течне мелодије, весели инструментални ефекти, и продужене инструменталне технике чине његову музику једном од најугоднијих за слушање у свету барока.[6]

Утицај на друге композиторе[уреди]

Углед и слава Антонија Вивалдија је више била заснована на његовим способностима као виолинског виртуоза него композитора. Међутим, ипак се његов утицај проширио целом Европом тако да су већ други познати композитори из тог времена попут Албинонија и Далабачио прилагодили свој начин компоновања оном који је за свог живота остварио Антонио Вивалди. Његов утицај је очит код других венецијанских композитора попут браће Марчело, Алберта Гала, Ђиованија Платија који су искористили Вивалдијев стил у инструменталној музици пребацивши је на клавијатуру. Такође је то видљиво и у радовима за Чембало Балдасаре Галупија који је био надахнут писањем музике за виолину Антонија Вивалдија. И други композитори ван Венеције попут Доменика Скарлатија и Ђиованија Батисте Самартинија су били инспирисани концертима Вивалдија.[9]

Године 1802. Николаус Форкел пишући о раној музичкој каријери Јохана Себастијана Баха наводи:

„да први покушаји писања музичких дела нису дали задовољавајући резултат.”

Због недостатка посебних музичких упутстава он је био приморан да уради оно што су многи композитори морали да ураде у његово време и да покуша сам да започне каријеру. Врло брзо је схватио да музичке идеје треба да буду доведене у ред и да имају логичку везу, а да би остварио ово потребан му је модел.

Виолински концерти Вивалдија који су баш у то време објављени били су тај модел који је Баху требао. Изучавао је развој музичких идеја и њихове односе, разноврсне модулације и многе друге ствари. Ово усвајање музичких идеја научило га је да размишља музички и да након завршетка музичког дела није више морао да добија идеје од својих прстију него их је обликовао у својој машти. Тако је Вивалди донео Баху нови садржај музичких облика који су надахнули серију превода виолинских концерата и као резултат су донели оригинална музичка дела по нацрту италијанског концерта.[9]

Тек су почетком 20. века немачки научници, а нарочито Арнолд Шеринг признали у Вивалдију не само претходника коме Бах дугује своје упознавање музичких облика инструменталне музике, него и великог изумитеља соло концерта чију претечу је установио Корели.[9] Најновија открића Вивалдију дају и одлучујућу улогу у обликовању симфоније. Трагови музичког утицаја Вивалдија се могу пронаћи и код многих композитора из Беча и Манхајма, (Вагензејл, Христијан Канбич, Ајхнер, М.Г. Мун, и други) тако да је његов утицај био дуготрајнији у немачким земљама него у самој Италији. Године 1792. Гербер је навео у свом Лексикону да је више од 30 година Вивалдијева врста концерта била у моди, а нарочито у Берлину.

У Француској је музика Антонија Вивалдија била веома популарна у периоду између 1715-1750. У октобру 1727. приређена је прослава у част рођења краљевске принцезе Француске на којој је изведен Вивалдијев „Te Deum“. Године 1730. на захтев краља Француске Луја XV у његовој палати је свиран Вивалдијев први чин „Прољеċе“ (La Primavera) из његовог концерта „Четири годишња доба“.[9] Многи француски композитори из тог времена попут Мондонвилеа, Балбастре, Гуилемајна, млађег Куписа и осталих су били добро упознати са делима „црвенокосог свештеника“.[9]

Поновно откривање имена и дела Антонија Вивалдија[уреди]

Током Вивалдијевог живота већина његових музичких дела су објављена у Амстердаму од стране издавача Естиен Рогера. Међутим, мало од ових издања је сачувано до данас и већина се налази у библиотекама и приватним колекцијама познатим само музиколозима и научницима који проучавају dела овог славног композитора.

Прву информацију о поновном откривању музике Антонија Вивалдија долази тек у јесен 1926. године у католичкој мисионарској школи у Торину коју су водили Салезијанци. У својој архиви они су открили велику количину старих списа које су због новчаних потешкоћа хтели да продају купцима старина. Позвали су представнике Националне библиотеке Торино да процене вредност списа, како би имали идеју за колико новца да их продају.

Просторије издавачке куће Casa Ricordi непосредно уз зграду оперске куће La Scala 1844. године.

Случај је предат Алберту Ђентили професору музичке историје са Универзитета у Торину. Чим је отворио спискове на своје запрепашћење угледао је музичка дела са оригиналним потписима славног композитора. Да би сачували ова музичка ремек дела на једном месту Др. Ђентили је понудио градској библиотеци у Торину да их откупи. Они нису имали толики новац да откупе велику количину оригиналних музичких дела Вивалдија. Зато је да би обезбиједио новчана средства за откуп старих музичких списа ишао по граду Торину и тајно молио најбогатије људе у граду да донирају новац. Две најбогатије породице у Торину Фоа и Ђиордано донирале су новац за откуп драгоцених музичких списа. Након успјешног сакупљања новца списи су откупљени и збирка од 97 музичких дела је сачувана у градској библиотеци у Торину.

Ова тзв. "торинска колекција” је довела до поновног оживљавања интереса за лик и дело Антонија Вивалдија. Након Другог светског рата млади венецијански пословни човек Антонио Фама је основао Италијански Институт - Антонио Вивалди за објављивање и промоцију дела Вивалдија уз сарадњу највеће италијанске издавачке куће „Casa Ricordi“.[10]

Музичка дела[уреди]

Вивалдијева дела углавном су означена РВ-бројем, што је скраћеница за Ryom-Verzeichnis.

Занимљивости[уреди]

  • Наступи женских оркестара у „Ospedale della Pieta“ под диригентском палицом Антонија Вивалдија одвијала су се тако да због чудних религиозних разлога тога времена оркестар је завесом био одвојен од погледа публике.
  • Један од кратера на планети Меркур добио је име Вивалди у част италијанског барокног композитора. Има пречник 200 km и у облику је двоструког прстена.[11]
  • Вивалдијева музика је кориштена у филму из 1971.Земља тишине и таме познатог немачког режисера Вернера Херзога.
  • Вивалдијева музика је кориштена у филму из 1979. Крамер против Крамера америчког режисера Роберта Бентона.
  • Вивалдијева музика је кориштена у филму из 1967. La Chinoise (Кинески) познатог француског режисера Жан-Лик Годара.
  • Вивалдијева музика је кориштена у филму из 1952. Златни тренер (Golden Coach) познатог француског режисера Жан Реноа.[12]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. "An anonymous portrait in oils in the Museo Internazionale e Biblioteca della Musica di Bologna is generally believed to be of Vivaldi and may be linked to the Morellon La Cave engraving, which appears to be a modified mirror reflection of it." Michael Talbot, The Vivaldi Compendium (2011). стр. 148.
  2. IMDB
  3. Antonio Vivaldi, Italian composer
  4. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 Michael Talbot- "The Master Musicians-Vivaldi, First edition,1978, J.M. Dent and Sons Ltd. Aldine House, Albermarle Street, London . ISBN 978-0-19-816497-5. стр. 14., 64-65, 123, 168, 138-140, 180, (183-186), 176, 178-179, 194-195, 114
  5. Michael Talbot, Vivaldi (London: J.M. Dent & Sons, Ltd, 1978), 59.
  6. 6,0 6,1 6,2 Antonio Vivaldi
  7. Composition Highlights
  8. 8,0 8,1 Antonio Lucio Vivaldi
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 Marc Pincherle-"Vivaldi Genius of The Baroque," 270 p., first issue 1957 by W.W. Norton & Company Inc. (pp. 220-221, 224-225, 245, 250-251, 255)
  10. Vivaldi's Venece
  11. A Visit with Vivaldi
  12. List of Films Scored By Antonio Vivaldi

Литература[уреди]

  • Brizi, Bruno, "Maria Grazia Pensa" in Music & Letters, Vol. 65, No. 1 (January 1984). стр. 62–64
  • Bukofzer, Manfred (1947). Music in the Baroque Era. New York, W. W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-09745-0. -
  • Cross, Eric (1984). Review of I libretti vivaldiani: recensione e collazione dei testimoni a stampa by Anna Laura Bellina;
  • Formichetti, Gianfranco Venezia e il prete col violino. Vita di Antonio Vivaldi, Bompiani . 2006. ISBN 978-88-452-5640-0.
  • -{Heller, Karl Antonio Vivaldi: The Red Priest of Venice, Amadeus Press ,}. 1997. ISBN 978-1-57467-015-8.
  • -{Kolneder, Walter Antonio Vivaldi: Documents of His Life and Works, C F Peters Corp ,}. 1983. ISBN 978-3-7959-0338-1.
  • Robbins Landon, H. C.. Vivaldi: Voice of the Baroque, University of Chicago Press. 1996. ISBN 978-0-226-46842-6.
  • Romijn, André. Hidden Harmonies: The Secret Life of Antonio Vivaldi. 2007. ISBN 978-0-9554100-1-7.
  • Selfridge-Field, Eleanor (1994). Venetian Instrumental Music, from Gabrieli to Vivaldi. New York, Dover Publications. ISBN 978-0-486-28151-3. -
  • -{Talbot, Michael. Antonio Vivaldi, Insel Verlag ,}. 1998. ISBN 978-3-458-33917-5. (немачки)
  • Talbot, Michael: "Antonio Vivaldi", Grove Music Online, ed. L. Macy (Accessed 26 August 2006)
  • Peter Ryom: Verzeichnis der Werke Antonio Vivaldis. (RV). Kleine Ausgabe. VEB Deutscher Verlag für Musik, Leipzig 1974 (Ryom-Verzeichnis).
  • Michael Talbot: Vivaldi (= BBC Publications = BBC Music Guides). British Broadcasting Corporation, London. 1979. ISBN 978-0-563-12856-4.
  • Michael Stegemann: Vivaldi (= Rowohlts Monographien. Bd. 338). Rowohlt, Reinbek bei Hamburg. 1985. ISBN 978-3-499-50338-2.
  • Michael Talbot: Antonio Vivaldi. A Guide to Research (= Garland Composer Resource Manuals. Bd. 12 = Garland Reference Library of the Humanities. Bd. 757). Garland Press, New York NY u. a. 1988. ISBN 978-0-8240-8386-1.
  • Sebastian Zips: Die Violoncellosonaten des Antonio Vivaldi. Eichstätt 2005 (Dissertation an der Universität Eichstätt-Ingolstadt, 2005).
  • Theophil Antonicek, Elisabeth Hilscher: Vivaldi. Akademische Druck- und Verlagsanstalt, Graz. 1997. ISBN 978-3-201-01677-3.
  • Peter Ryom: Antonio Vivaldi. Thematisch-systematisches Verzeichnis seiner Werke (RV). Breitkopf & Härtel, Wiesbaden u. a. 2007. ISBN 978-3-7651-0372-8.
  • André Romijn: Hidden Harmonies. The Secret Life of Antonio Vivaldi. Roman House Publishers, Ripon. 2008. ISBN 978-90-8662-009-8.
  • Siegbert Rampe: Antonio Vivaldi und seine Zeit. Laaber-Verlag, Laaber. 2010. ISBN 978-3-89007-468-9.
  • Michael Lorenz: "Haydn Singing at Vivaldi's Exequies: An Ineradicable Myth" (Wien 2014).

Спољашње везе[уреди]