Црква Свете великомученице Петке у Извору
| Црква Свете великомученице Петке у Извору | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Јурисдикција | Епархија нишка, СПЦ |
| Оснивање | 1861. |
| Место | Извор (Сврљиг), Општина Сврљиг |
Црква Свете великомученице Петке у Извору или храм Свете Параскеве на Врелу настао с почетка друге половине 19. века, у историјском раздобљу када је започета масовна обнова цркава у Кнежевини Србији. У том смислу по својим архитектонским вредностима, као један од објеката обновљеног српског стила, црква у Извору проглашена је за културна баштина и 1986. године стављен под заштиту државе.
Положај[уреди | уреди извор]
Црква се налази на око два километрара југоисточно од села Извор у општини Сврљиг, на простору на коме је према попису из 2011. живело 439 становника (а према попису из 2002. 722 становника)
Историја[уреди | уреди извор]
Црква је настала на култу Свете Петке најстаријег и најснажнији култ једине хришћанске светитељке у српском народу,[1] који су и мештана села Извор изузетно поштовали још од давних времена.[2] Тако је као један од нови локалитет за величање и неговање култа Свете Петке настао и и овај у селу Извор, у складу са раније успостављеним обрасцима понашања мештана у оквиру народног хришћанства (попут јављање светитељке у сну, проналаска цркве или извора, чудесног излечења итд).[3]
Црква Свете великомученице Петке подигнута је у селу Извору 1861. године, када се сврљишки крај с почетку друге половине 19. века већ налазио у саставу Србије и када су верници у Кнежевини Србији започета обнова цркава у српском стилу у архитектури. Исте године урађен и фрескодекорисан иконостас, највероватније дело Милије Марковића, аутора живописа и иконостаса Цркве у Бољевцу.[4]
Сматра се да је овај храм градио неко од протомајстора из Македоније, и да је то могао да буде Андреја Дамјанов, који је 1857. године, започео радове на Саборној цркви у Нишу.[4]
Изглед[уреди | уреди извор]
По свом изгледу црква има доста сличности са црквом у Бољевцу, неким црквама у околини Београда (посебно оном у селу Винча, изграђеној 1852. године) и у Великој Моштаници изграђеној 1858. године. Архитекта и протомајстор ових објекта није познат. Како о градњи ових цркава нема података ни у Министарству грађевина Кнежевине Србије, јер су пројекти за српске храмове рађени тек од 1880-их година, нема ни података о градитељу ове цркве.[4]
Изнад улазних врата храма налази се мања плоча са записом: „1866. година.“ Година изградње храма назначена је арапским и римским бројевима. Испод године исписани су ћирилицом почетна слова која значе: Михајло Обеновић III књаз Србије живља српског господар.[4]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Ђорђевић 2007 — Ђорђевић С. Света Петка и њено време. Стубал, 2007.
- ^ Поповић 2006 — Поповић Д. Под окриљем светости: култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији. Београд, 2006.
- ^ Туцаков 1965 — Туцаков Ј. Психосугестивни елементи у народној медицини Сврљишког Тимока. Књ. 18. Београд, 1965.
- ^ а б в г „Храм Свете великомученице Петке у Извору У: Сврљишке парохије. Храмови у парохијама”. eparhijaniska.rs. Приступљено 2023-02-09.
Литература[уреди | уреди извор]
- Топографија непокретних културних добара Сврљига, Завод за заштиту споменика кулуре Ниш. Обрађивачи:Борислав Андрејевић, Чедомир Васић, Јован Шурдиловић, Ниш, 1985.
