Ангажман холандских амбуланти у иностранству

С Википедије, слободне енциклопедије

Током деветнаестог и почетком двадесетог века Холандија је слала амбулантне службе на ратом захваћена подручја у иностранству.

Настанак и ангажман[уреди | уреди извор]

Прве покретне пољске болнице организовао је француски лекар Жан-Доминик Ларе током опсаде Мајнца 1793. године. У периоду између 1870. и 1940. године холандске амбулантне службе биле су ангажоване у иностранству, на подручјима захваћеним ратом и епидемијама. Томе је у значајној мери допринела холандска политика неутралности и улога коју је себи одредила у свету. За слање медицинске помоћи у иностранство углавном је био одговоран Црвени крст Холандије, међутим неретко су у трошковима учествовали и угледни појединци.[1]

Током Балканских ратова, поред званичних амбулантних служби холандског Црвеног крста, постојале су и амбуланте које су у потпуности финансирале приватне организације. Ове амбуланте представљале су неку врсту претече Лекара без граница. Током Првог светског рата, када је неутрална Холандија била окружена ратом захваћеним земљама, влада је зауставила ангажман званичних амбулантних служби холандског Црвеног крста и забранила извоз лекова и средстава за превијање рана. У том периоду је холандски ангажман почивао искључиво на иницијативама приватних организација. Холандске амбулантне службе ангажоване су последњи пут у Етиопији и на крају Зимског рата.

Балкански ратови[уреди | уреди извор]

Након извесног оклевања, Црвени крст Холандије је ипак одлучио да се ангажује током Првог балканског рата. Ова одлука била је потпомогнута анонимним поклоном у вредности од 40.000 гулдена. Претпоставља се да је анонимни донатор заправо био филхеленист Адријан Хукоп . Тако су формиране три амбулантне службе: једна је послата у Турску (др Линбејк, Цариград), друга у Грчку (др Биренс де Хан, Солун и Превеза) и трећа у Бугарску (др Сикемејер, Ћорлу). Током ангажмана треће амбулантне службе преминуо је двадесетосмогодишњи каплар - болничар V.П. Брам од последица тифуса, упале плућа и плућне марамице.

Захваљујући донацијама угледних појединаца омогућене су још две холандске амбуланте, независне од Црвеног крста: једна је послата у Црну Гору (др Копесхар, Цетиње)[2] и једна у Србију (др Ван Тинховен, Београд)[3].

Када је током Другог балканског рата поново дошло до избијања сукоба, др Ван Тинховен враћа се у Србију[4]. У јесен исте године, придружује му се Др Ван Хамел у Ваљеву, док је др Линбејк, који је у Холандији приводио крају успостављање службе у Цариграду, основао амбуланту у Београду. Обе амбуланте су у октобру повучене у Холандију.

Многи појединци који су били ангажовани у амбулантним службама током Балканских ратова долазили су у обзир за медаљу Црвеног крста која је успостављена 1910. године. Осим тога, могли су добити и одликовање ‘’Балкан 1912/13” специјално установлено за ту прилику. За свој рад у служби у Србији, а касније и током Првог светског рата, Елка Вестерхоф је, 1935. године, као прва Холанђанка добила медаљу Флоренс Најтингејл.

Први светски рат[уреди | уреди извор]

Ангажман холандских амбулантних служби током Првог светског рата био је разноврстан, делом због тога што Црвени крст није имао водећу улогу у њиховом формирању. Холанђани су били ангажовани у раду десет амбуланти. Црвени крст се окренуо пре свега збрињавању рањених и болесних избеглица у привременим болницама у Холандији.

Др Ван Тинховен се још у августу 1914. године вратио у Србију заједно са медицинском сестром Де Хроте, у чијој је пратњи био и током претходне службе у Србији, а којом ће се 1916. и оженити. Овај пар је у Ваљеву основао амбуланту која ће касније добити помоћ из Холандије. Након што је у Ваљеву избила епидемија пегавог тифуса, болничко особље се враћа у Холандију. Ова болест захватила је готово све чланове особља из Холандије. Медицински техничар А.Ф. Хенкен преминуо је од последица тифуса дан након повратка у Холандију. Годину дана раније, он је ризиковао свој живот у периоду избијања Другог балканског рата враћајући посмртне остатке болничара Брама из Чорлоа у Холандију.

Остале амбулантне службе почеле су са радом тек на лето 1915. године, када је сакупљено довољно новчаних средстава. Др Биренс де Хан запутио се у августу ка Паризу, где је преузео управљање холандском амбулантном службом у Ле Пре Кателану. Ова амбуланта била је активна до 1919. године.

Истог месеца, послата је и друга служба у Србију (Ниш), којом је руководио доктор Доренбос. Путујући ка болници у Аустроугарској којој је требало да се придружи, у болници у Новом Саду преминуо је др П. Бејерс[5]. Три медицинске сестре из ове амбуланте, V. Форбс Шмелцер, M. ван Оијен и Х. ван дер Вен, придружиле су се крајем 1915. англо-америчкој болници којом је руководила Лејди Пеџет у Скопљу.

Након што се вратио у Србију и у међувремену излечио од тифуса, др Ван Тинховен је 1915. отпутовао у Француску, где се настанио у Везулу[6].

Крајем 1915. године са радом су почеле амбуланте у Немачкој и Аустроугарској. У децембру је интендант доктор Ланц отпутовао у Гљивице, а његов посао је преузео доктор Ван Дер Хот. У јануару доктор Ван Дер Мур је почео са радом у Будимпешти. У овој амбулантној служби радила је и Хенријета Кајпер, ћерка бившег холандског премијера. Део болничког особља је у августу 1916. премештен у Оломуц.

Године 1916. др Бејлевелд долази у Петроград док се др Ван Дејк настањује у Битољу. Потоњи је писао о својим искуствима у рубрици ,,Међу људима” M.Ј. Брусеа у листу ,,Нови ротердамски курант”. Ови прилози касније су објављени у књизи.

Иако је постојало барем десет амбулантних служби у којима су били ангажовани Холанђани, то ипак није довело до масовне доделе одликовања након рата, као што је то био случај након Балканских ратова.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Steeg, M. van der. [www.rodekruis.nl/dit-zijn-we/geschiedenis/documents/nrk_145jaar_boekje_totaal.pdf „145 momenten in 145 jaar Nederlandse Rode Kruis”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ) (PDF). Het Nederlandse Rode Kruis. Приступљено 22. 7. 2015. 
  2. ^ „Plaatselijk Nieuws”. De Gooi- en Eemlander : nieuws- en advertentieblad. 7. 1. 1914. Приступљено 22. 7. 2015. 
  3. ^ „Naar het oorlogstooneel”. De Telegraaf. 24. 10. 1912. Приступљено 22. 7. 2015. 
  4. ^ „Dr. Van Tienhoven weer naar Servië”. Middelburgsche courant. 5. 7. 2013. Приступљено 22. 7. 2015. 
  5. ^ „Dr. P. Beyers. †”. De Telegraaf. 21. 12. 1915. Приступљено 22. 7. 2015. 
  6. ^ „De Nederlansche ambulance in Frankrijk”. </ref| accessdate = 22. 7. 2015.| newspaper = Nieuwe Rotterdamsche Courant| date = 5. 10. 1915}}
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Angažman_holandskih_ambulanti_u_inostranstvu&oldid=26727782”