Атрезија спољашњег ушног канала
Атрезија спољашњег ушног канала или изостанак стварања ушног канала (лат. Atresio meatus acustici externi) је урођена аномалија код које је ушни канал потпуно затворен или се слепо завршава. Удружена је са губитком слуха, од 60 дБ, који чак и код унилатералне (једностране) атрезија ограничава социјалне вештине оболеле особе повезане са слухом.[1] Преваленца ЕАЦА је око 1 случај у 10.000—20.000 живорођених, и може бити билатерална (обострана) код једне трећине пацијената.[2]
Историја[уреди | уреди извор]
Атрезија спољашњег ушног канала је први пут описан у западној медицини од стране Паулуса из Егине (грч. Αίγινα) једног од Саронских острва у Егејском мору у средишњој Грчкој, у седмом веку. Паулус је за лечење препоручио једноставан рез за отварање атрезије.
Касније, лекари су користили сонду од врућег гвожђа да би створили пролазност канала након атрезије.
Прва операција за корекцију атресије спољашњег ушног канала изведена је 1882. године од Киесселбацха. Нажалост, операција је изазвала код детета парализу лица.
Године 1914, Паге је пријавио серију од осам пацијената који су били подвргнути операцији. Од ових осам пацијената, пет је имало субјективно побољшање у салуха након операције.
На почетку 20. века, технике за корекцију трезија спољашњег ушног канала укључивале су отварање антрума и адитуса ушију и формирање шупљине кожним графтом. У овим операцијама, атретска кошчица је била нетакнута, а резултат побољшања слуха био је лош.
У последњих 50 година, побољшане радиолошке и аудиолошке процене у комбинацији са побољшањима у хируршкој технологији, као што су оперативни микроскоп и контрола нерва лица, резултовале су добрим хируршким успехом код правилно изабране пацијенте са атрезија спољашњег ушног канала.[3]
Анатомија спољашњег ушног канала[уреди | уреди извор]
Спољашњи ушни канал (лат. Meatus acusticus externus) је лако савијена цев, дужином око 35 мм, најчешће овалног пресека, пречника 5 до 10 мм, У облику је проширене трубе и на улазу и непосредно пре бубне опне (лат. recessus praetympanicus) са сужењем на прелазу између њене предње и унутрашње трећине (лат. isthmus). Спољњи део му је хрскавичаво-мембранозан и може повлачењем горе и уназад де се помери у односу на унутрашњи коштани део и тако цео ходник исправи, што је од значаја при оториноларинголошком прегледу. Ово није случај код мале деце код које коштани зидови нису још потпуно формирани, па је слушни ходник спљоштен и повлачењем ушне шкољке према доле може да се отвори и тако омогући поглед према бубној опни.[4]
Кожа меатуса је танка, осетљива на додир, срасла са перихондријумом и периостеумом, са бројним церуминозним и лојним жлездама и длакама. Унутрашњи део горње-задњег зида ходника је истовремено и дно антрума мастоидеума, па код неких обољења може да се констатује спуштање овог зида.
Анатомски гледано, спољашњи ушни канал је напред у односу са темпоромандибуларни зглоб, горе у однсосу на средњу лобањску јаму а доле у однсосу на паротидну ложу.
Крвоток се обезбедјује преко спољашње каротидне артерије (лат. a. carotis externae), лимфа се преко бројних околних чворова води у дубоке лимфне чворове врата, а сензитивне нерве дају лат. n. auriculotemporalis, n. auricularis magnus i ramus auricularis n. vagi.
-
Шематизован приказ спољашњег ушног канала -
Коштани део спољашњег ушног канала -
Унутрашње две трећине спољашњег ушног канала са бубном опном
Ембрионални развој[уреди | уреди извор]
Разноликост конгениталних аномалија ува проистиче из компликованог интраутериног развоја ува. Поједини делови ува настају у различитим периодима интраутериног живота, а у развоју ува учествује више различитих елемената. Да би се разумела сложеност малформација спољњег и средњег ува, треба добро сагледати ембрионални развој ува.
Средње уво и Еустахијева туба развијају се од ендоденна првог шкржног лука. Прогресивним ширењем ендоденна првог шкржног лука настају: кавум тимпани, антрум и пнеуматски систем мастоида.
Шупљине ува су потпуно развијене у седмом и осмом месецу интраутериног живота. Пнеуматизација може да касни. Често пнеуматизација мастоида почиње у осмом месецу, а у највећем броју се развија у постнаталном животу.
Слушне кошчице настају из мезенхима првог и другог шкржног лука. Глава и врат малеуса, тело и кратки крак инкуса настају из првог лука. Дршка малеуса и дуги крак инкуса настају из другог лука, а базална плоча стапеса има двоструко порекло. Мањи део настаје од другог лука, а већи део од ламине стапедиалис капсуле лабиринта.
Слушне кошчице се прво запажају у петој недељи интраутериног живота, а у петом месецу имају величину као код одраслих, када и почиње њихова осификација. Осификација инкуса и малеуса се одвија паралелно, а у двадесет петој недељи инкус и малеус су осификовани са изузетком дисталног окрајка дршке малеуса. Овај касни развој дршке малеуса може бити узрок хипоплазије или аплазије.
Епидемиологија[уреди | уреди извор]
Конгенитална атрезија ува јавља се у просеку у једног новорођенчета на сваких 10 до 20 хиљада рођених. Чешће је код мушке деце и на десном уву.[5] Конгенитална атрезија ува може бити удружена с другим краниофацијалним аномалијама, а налази се и у низу синдрома, као што су:
- дyсостосис цраниофациалис Цроузон,
- дyсостосис мандибулофациалис Францесхетти и други.
Дијагноза[уреди | уреди извор]
Дијагноза ове аномалија поставља се на основу анамнезе, клиничке слике и клиничког прегледа.
ЦТ налази су важан критеријум, поред клиничких и аудиолоских налаза, у селекцији болесника за операцију. Само код билатералних малформација и тешког оштећења слуха постоје индикације да се радиографска дијагностика примени код детета млађег од 4 године. Радиографска евалуација је неопбодна код свих болесника при планирању реконстрактивне хирургије у деце са конгениталним атрезијама ува.[6]
Ако је атрезија удружена са дригим аномалијама лобање и неких унутрашњих органа, долази у обзир и генетско, метаболичко и испитивање кариотипа.
Терапија[уреди | уреди извор]
Лечење ове аномалије као и осталих урођених аномаија спољашњег уха је искључиво хируршким путем, а оперативни захват има за циљ побољшања слуха, под условом ако је функција унутрашњег ува очувана.
Лечење је у домену реконструктивног хирурга. Код обостране атрезије операција се врши у четвртој години живота, а код једностране касније. Некада је потребан и већи број интернвенција како би се постогли задовољвајући резултати.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Рахул К, Схах. „Еxтернал Аудиторy Цанал Атресиа”. емедицине.медсцапе.цом. Приступљено 19. 7. 2018.
- ^ Кисс, Јóзсеф Гéза. „Цонгенитал еxтернал аудиторy цанал атресиа анд метходс оф рехабилитатион”. Артицле (ПДФ Аваилабле) ин Ацта Биологица Сзегедиенсис 59(Суппл.3.):341-343. Приступљено 19. 7. 2018.
- ^ Рахул К, Схах. „Бацкгроунд Ин:Еxтернал Аудиторy Цанал Атресиа”. емедицине.медсцапе.цом. Приступљено 19. 7. 2018.
- ^ Славољуб В. Јовановић, Нева Л. Лотрић (1987). Дескриптивна и топографска анатомија човека. Београд, Загреб: Научна књига.
- ^ Савић, D., Јашовић, А. и Ђерић, D. (1985). Корелације радиографских (ЦТ) и операцијских налаза у болесника са конгениталним малформацијама спољњег и сред- њег ува. Медицинска истраживања, 18. 59-63.
- ^ Ђерић, D. и Јашовић, А. (1996). Отолошка морфологија и радиолошка дијагностика обољења средњег ува. Медицински факултет. Београд.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
