Пређи на садржај

Балистит

С Википедије, слободне енциклопедије
Шематски приказ пуњења балистита.

Балистит је бездимно погонско гориво направљено од два висока експлозива, нитроцелулозе и нитроглицерина. Развио га је и патентирао Алфред Нобел крајем 19. века. То је био први високоенергетски нискодимни барут за оружје који је могао да замени црни барут који се раније користио у овом оружју. Међутим, пиштољи су остали у домену чистог нитроцелулозног праха који је недавно изумео Француз Паул Виеилле, који је развијао мање енергије и стога је био нежнији према цевима.

Балистит има само споро сагоревање потребно за покретање пројектила без превеликог притиска у цеви пиштоља.

Нобел га је измислио сарађујући са енглеским професорима Фредериком Аугустусом Абелом и Џејмсом Дјуаром. Овај други је злоупотребио Нобелово поверење и такође регистровао нискодимни прах под називом Кордит, који има сличан састав. То је довело до спора око патента између Нобела и Енглеза, који је Швеђанин изгубио у свим случајевима јер је превише непрецизно дефинисао нитроцелулозу у својим тврдњама.

Развој бездимних барута

[уреди | уреди извор]

Црни барут је био једино погонско гориво за ватрено оружје око хиљаду година. Међутим, са становишта војне тактике, употреба барута је имала два недостатка и то:

  • Прво, стрељачки вод војника више није могао да види мету након неколико хитаца.
  • Друго, јасно се откривао се положај војника због облака белог дима који је кружио изнад главе после пуцања.

Године 1884. француски хемичар, Пол Виеилле, изумео је први бездимни барут, назван "прах Б" (од Поудре Бланцхе = бели прах). [1] Ово је било велико побољшање у односу на барут.

Прашак Б се прави од два облика нитроцелулозе (колодијума и нитроцелулозе), помешане са етанолом и етром. Три пута је моћнији од барута и не производи велике количине дима.

Разлог зашто ови прахови сагоревају без стварања дима лежи у чињеници да су производи сагоревања углавном гасовити, за разлику од барута који производи око 60% чврстих производа (калијум-карбонат, калијум-сулфат итд.).

Прах Б је стога одмах усвојила француска војска, чак и ако има тенденцију да постане нестабилан током времена, због испаравања испарљивих растварача, што је изазвало многе несреће. На пример, два бојна брода, Иена и Либерте, експлодирала су у луци Тулон 1907. и 1911. године.

Састав

[уреди | уреди извор]
  • 49 % глицеринтринитрат
  • 49 % Целлулосентрат
  • 2% дифениламин (стабилизатор)

Војна примена

[уреди | уреди извор]

Алфред Нобел је патентирао [2] балистит 1887. док је живео у Паризу. Његова формулација је била састављена од 10% камфора и једнаких делова нитроглицерина и колодија. [3] Камфор је реаговао са свим киселим продуктима хемијског распада два експлозива. Ово је истовремено стабилизовало експлозив од даљег распадања и спречило спонтане експлозије. Међутим, камфор има тенденцију да испари током времена, остављајући потенцијално нестабилну смешу. [4]

Нобелов патент је прецизирао да нитроцелулоза треба да буде „добро познате растворљиве врсте“. Понудио је да француској влади прода права на нови експлозив, али су они одбили. Савремена истраживања показују да га је Виеилле већ открио 1884-1885, отприлике у исто време када и његов Поудре Б, и приметио његове високе температуре пламена које су довеле до ерозије отвора, што је навело француску војску да закључи да је неприкладан за војну употребу (заиста, био је проблем за све војске које су касније покушале да користе погонско гориво са двоструком базом). [5] Нобел је накнадно лиценцирао права италијанској влади, која је 1. августа 1889. склопила уговор о набавци 300.000 кг (660.000 лб) балистита; а Нобел је отворио фабрику у Авиљану, Торино. [6]

Италијанска војска је брзо заменила своје пушке М1870 и М1870/87, које су користиле патроне црног барута, новим М1890 Веттерли, које су користиле балиститне патроне.

Како је Италија била конкурентска велика сила Француској, то није наишло на добар пријем у француској штампи и јавности. Новине су оптужиле Нобела за индустријску шпијунажу, шпијунирањем Пола Вијеа (проналазач Поудре Б) и "велеиздају Француске". Након полицијске истраге, одбијена му је дозвола за даље истраживање или производњу експлозива у Француској. Због тога се 1891. преселио у Сан Ремо у Италији, где је провео последњих пет година свог живота. [7]

Балистит се још увек производи као ракетно чврсто гориво, иако се уместо камфора користи мање испарљив, али хемијски сличан дифениламин.

Развој кордита и неуспешне тврдње Нобела о кршењу патента

[уреди | уреди извор]

У међувремену, владин комитет у Великој Британији, назван „Комитет за експлозиве“, којим је председавао Сир Фредерик Абел, пратио је развој експлозива у иностранству. Абел и сер Џејмс Дјуар, који је такође био у комитету, заједно су патентирали модификовани облик балистита 1889. Он се састојао од 58% нитроглицерина по тежини, 37% памука и 5% вазелина. Користећи ацетон као растварач, екструдиран је као штапићи налик шпагетима који су првобитно названи „прашак од корда“ или „модификација балистита од стране комитета“, али је ово убрзо скраћено у кордит.

После неуспешних преговора, 1893. Нобел је тужио Абела и Дјуара због кршења патента и изгубио случај. [8] Потом је 1895. године отишао Апелационом суду и Дому лордова, где је такође изгубио две жалбе и Нобелова компанија за експлозиве је морала да плати трошкове. [8] Тужба је изгубљена јер су речи „добро познате растворљиве врсте“ у његовом патенту узете да значе растворљиви колодијум и да посебно искључују памук нерастворљив у етар-алкохолу. [8]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Сцхüцк Х. анд Сохлман, Р. (1929). Тхе Лифе оф Алфред Нобел. Лондон: Wиллиам Хеинеманн Лтд.
  2. ^ „Алфред Нобел'с патентс”. 
  3. ^ Сцхűцк & Сохлман 1929, стр. 136
  4. ^ Сцхűцк & Сохлман 1929, стр. 140–141
  5. ^ https://www.academia.edu/66012948/Paul_Vieille_Cordite_and_Ballistite
  6. ^ Сцхűцк & Сохлман 1929, стр. 138–9
  7. ^ Сцхűцк & Сохлман 1929, стр. 139–140
  8. ^ а б в Сцхüцк & Сохлман, паге 142

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Давис, Теннеy L (1943). Тхе Цхемистрy оф Поwдер анд Еxплосивес. II. Неw Yорк: Јохн Wилеy & Сонс, Инц. 
  • Сцхűцк, Х; Сохлман, Р (1929). Тхе Лифе оф Алфред Нобел. Лондон: Wиллиам Хеинеманн Лтд. 

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
  • Јохн Баптисте Бернадоу: Смокелесс поwдер, нитро-целлулосе анд тхеорy оф тхе целлулосе молецуле. ИСБН 978-1-103-12711-5
  • БГ Цхемие (Хераусгебер): M 037 - Нитроцеллулосе. ИСБН 978-3-86825-039-8
  • Р. Биедерманн: Дие Спренгстоффе ихре Цхемие унд Тецхнологие. Зwеите Ауфлаге, Б. Г. Теубнер Верлаг, Леипзиг / Берлин 1917.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Балистит на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Balistit&oldid=27678713”