Библион: Црногорска поезија деведесетих

„Библион: Црногорска поезија деведесетих“ је књига црногорског писца и књижевнога критичара Борислава Јовановића која је, у издању Црногорског друштва независних књижевника, објављена 2006. у Подгорици.

О аутопоетичности

Књига доноси рецентан пресек (антологијски избор) савремене црногорске поезије с уводном Јовановићевом студијом „О аутопетичности је ријеч (или излазак из заједничке пјесме)“.

Аутор „Библиона“ вели како је „регистрован специфичан екскурс једнога времена, не као ескапизам, већ као потеба за новом језичком и духовном праксом - то је улажење црногорске поезије у ексклузивно, кондезирано, поетско вријеме, у тајанствен простор естетскога лирикума“.

Заступљени су црногорски песници: Александар Бечановић, Балша Брковић, Јеврем Брковић, Павле Горановић, Мило Краљ, Љубета Лабовић, Данило Ломпар, Младен Ломпар, Сања Мартиновић, Марко Никчевић, Небојша Никчевић, Сретен Перовић, Милорад Поповић, Босиљка Пушић, Богић Ракочевић, Садрија Сијарић, Зоран Станојевић, Драгана Трипковић, Слободан Вукановић, Сретен Вујовић, Ратко Вујошевић, Војислав Вулановић, Јованка Уљаревић.

Нулта тачка

Црногорска књижевност се, понајпре поезија, пише Борислав Јовановић, 1990-их извукла „из увријеженог, локалног и исхематичног система знакова“ и упловила у постмодерну (цитати изворно):

• „Нулта тачка постмодерне црногорске књижевности налази се у поезији. Прије двадесетак година и ође се, послије опште исцрпљености (и жилавости) модернизованог епског модалитета пјесме, на писање и читање почело гледати из другог ауторског и књижевно-теоријског концепта. Говор је све више постајао писмо. У међувремену је поетска пракса измијенила црногорског пјесништво... Била је то, углавном, млада генерација са редефинисаним схватањем пјесничкога исказа, потпуно опозитног тадашњем књижевном тренду. Радикалног, циничног и лудистичког. Ево неких стихова из продукције о којој је ријеч а произилазе из суштине новонасталих поетика: ’Све теже је написати Писмо’, ’Све стаје у неповрат означеног’, ’Није важно што је све одувијек тако’“ (стр.7-8).

Улазак, како га Јовановић дефинише у „постепско вријеме црногорског пјесништва“, отпочело је збиркама Балше Брковића „Коњи једу брескве“ (1985), „Филип боје сребра“ (1991), „Рт Св.Марије“ (1993) и „Цонтраппосто“ (1996), затим збиркама Младена Ломпара „Узалудна ријеч“ (1986), „Дневник из боце“ (1991), „Додир за губилиште“ (1993), збирком „Танатоиде“ (1987) Љубете Лабовића, „Мотив буђења“ (1985) Богића Ракочевића, „Меланхолија раста“ (1990) Небојше Никчевића, „Орнаментика ноћи“ (1994) Павла Горановића, „Улисова даљина“ (1994) Александра Бечановића, итд.

• „Црногорску културу, па и књижевност, цијело једно стољеће нијесу ни окрзнуле неке од фундаменталних естетских револуција. Управо за толики период нијесмо имали ниједно релевантно књижевно дјело. Заобишли су нас симболизам, импресионизам (изузев у сликарству), експресионизам... Примјера ради: између посљедње Његошеве књиге ’Лажни цар Шћепан Мали’ (1851) и првог модерног књижевног текста ’Мртве рукавице’ (1927) Риста Ратковића прошло је безмало осам деценија. Предуго су, наиме, епски наратив и реалистички дискурс ође били скоро матични поглед на литературу. Црногорска пјесничка традиција је превасходно у знаку бипоетизма: у знаку етичког и друштвеног контекста - поистовјећеног с естетским. Ође је поезија, у својим битним токовима, садржала симбиозу историјске и лирске занесености субјекта, што је имало своју (ван)књижевну оправданост. Рефлекс те његошевске линије у пјесничкој традицији XX. вијека је социјална литература као доминантни књижевно-револуционарни покрет. Радован Зоговић, један од синонима црногорске пјесничке традиције, са истим поетским (и не само поетским) прегнућем је давао инструкције и машинки и маслини. Машинки како да пише, маслини како да живи! I Ристо Ратковић, који је носио скоро постмодерно осјећане поезије, био је трауматично одлучан да, у име виших циљева, дискфалификује своју поетску енергију. Дуго је идеолошки предзнак многим црногорским пјесницима одузимао пјесму. Естетика личног замијењена је поетиком прескрипције“ (стр.11-12.).

Нови дискурс

По Јовановићевом тумачењу, 1990-их две су темељне одреднице измениле савремену црногорску поезију:

• “Прва је интематизација, а друга разметафоризација. Ријеч је о паралелном процесу узејамне условљености. Са углавном великих, локално и патетично обојених тема, прешло се на оне које имају знак интелектуалног и артистичког контекста. На теме с више личне, ерудичке и микролирске препознатљивости. Историјске су сузе замијењене митским и метафизичким стањем споственог искуства… Када је ријеч о другој одредници, разметафоризацији, извјесно је како је једна од најбитнијих књижевно-техничких и спиритуалних промјена. Одвојила се црногорска књижевност од масовне употребе метафора с чијом се количином поистовјећивала и поезија! Можда и због те засићености општим мјестима цијеле епохе црногорске поезије један од млађих савремених пјесника с иронијом себе објаснио стихом: ‘Ја сам пјесник који не пише стихове’” (стр.15-16.)

Аутор “Библиона” вели да је - за разлику од пољске, румунске или македонске поезије - црногорска поезија касније ушла у “фазу ангажованости”. Но, црногорска поезија се 1990-их разбудила “у још горем времену од онога окончаном падом Берлинскога зида”, пише Борислав Јовановић, “у времену које је било у знаковљу геноцидних историјских реприза”.

Види још

• Црногорски књижевни урбанитет - о савременој црногорској књижевности

Литература

• Борислав Јовановић, “Библион:Црногорска поезија деведесетих (избор)”, Црногорско друштво независних књижевника, Подгорица, 2006, стр. 180 ISBN 978-86-85801-00-6

Спољашње везе

• Вест о објављивању књиге "Библион"