Импресионизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Монеове слике
Слике Сислеја
Слике Реноара

Импресионизам је уметнички правац који је настао у француском сликарству између 1860. и 1870. године као реакција на израду слика у сликарским атељеима чији је циљ био сликање у природи и хватање и бележење тренутка у сликарству и на реализам, са којим има много заједничких тачака а његову појаву најављују Енглези Џон Констебл и Вилијам Тарнер уједно са француским сликаром Гистав Курбеом. Најзначајнији представници а уједно и оснивачи импресионизма су француски сликари, Клод Моне, Едуар Мане, Камиј Писаро, Алфред Сисле, Едгар Дега и Огист Реноар. Немачки импресионизам представљају Ловис Коринт ("Lovis Corinth"), Макс Либерман ("Max Liebermann"), Лесер Ури ("Lesser Ury"), Макс Злефогт ("Max Slevogt") и др.

Историја импресионизма[уреди]

Покрет настаје шездесетих година XIX века, када је Едуард Мане изложио два ремек-дела: „Доручак на трави“ (1863) у Салону одбијених и „Олимпију'“ (1865) у званичном Салону. Обе слике су изазвале оштру реакцију грађанског укуса који се темељио на делима великих академичара какви су били Кабанел и Деларош. Међутим, поред револтираног грађанства, око Манеа се окупила група младих сликара, која је у то време учила на Академији Суис и Атељеу Глер. У том кругу, који се од 1866. окупљао у кафани Гербуа, налазили су се готово сви будући импресионисти: Клод Моне, Камиј Писаро, Ф. Базил, Огист Реноар, Едгар Дега, Пол Сезан. Поред њих, и књижевници Емил Зола и Астрик, као и критичари Дуранти' и Дире. Почела је да се обликује идеја о новом правцу. Група је себе назвала „Анонимно удружење сликара, вајара и гравера'“. После француско-пруског рата млади су се одвојили од Манеа, и први пут као група изложили 1874. у атељеу фотографа Феликс Надара, на Капуцинском булевару. Тада је Моне приказао своју слику „Импресија, рађање сунца“. Критика је и овај пут била оштра. Назив „импресионизам“ употребио је Луис Лерој, када је за лист „Шаривари“ написао чланак о изложби. Овај израз је употребио у подругљивом смислу, али се касније одомаћио и код самих сликара. 1877. удружење излаже под новим именом.

Импресионизам је био изазван неколицином чинилаца. Уметност ренесансе је исцрпела оно што је могла дати и из тога се концепта није могло ништа више учинити. Други је елеменат појава фотографије 1839. Луј Дагер је примењивао своју дагеротипију да би се развијало врло брзо и у 20. веку већ је позната фотографија у боји. Уметничко дело престало је да конкурише такмацу без премца и оно почиње заокрет ка одвајању и ово одвајање може да се прати кроз касније „изме“. И најзад чињеница је да је у оптици дефинисана светлост различитих таласних дужина и извршена спектрална анализа; црвена наранџаста, жута, зелена, плава и љубичаста- светлост различитих таласних дужина. Користећи се помоћу принципа познавања боја спектра уметници су дошли до закључка да се боље могу изразити помоћу боје него помоћу небоја беле и црне. Ових 6 боја могу се свести на три основне боје. Импресионисти су компоновали боје по принципу комплементарности боја, све од појаве сликара који су то чинили помоћу суседства боја. Принцип комплемантарних боја користили су не само инпресионисти већ и фовисти. За импресионисте не постоји сенка која нема светло и црна боја не постоји у платну, сенка се дефинише чистим бојама. Импресионизам полази од етапе у којој се траже мотиви који су богати светлосним ефектима (рани Мане, Моне). Но после се импресионисти служе техником виргилизма да би у својој завршној фази прешли на лаке додире четкицом и поинтилизам. Импресионисте не занима предмет сам по себи, већ светлост и светлост независна од фундаменталне боје предмета те је независна и текстура ткива материјала. Импресионизам се занима за светлост која предмет обавија и облик се повезује са атмосфером и елиминише цртеж из слике и тиме и оштре контуре детаља. Код реализма постоји светлост и сенка која је на предмету, међутим код импресиониста се и сенка сматра светлом. Дешава се да су и први и н-ти план дати једнаким интензитетом а задржава се чистота облика и пропорција.

Импресионизам је расточио цртеж- цртеж је нестао и импресионизам тражећи сензацију за очи је – изгубио главу. Неки сликари су прошли кроз фазу импресионизма. Сликар Жорж Сера је покушао да слици врати волумен усвојивши технику импресионизма. То је постизао примењујучи ниско светло и дугачке сенке. Његово стварање називамо неоимпресионизам или постимпресионизам а он ге је називао дивизионизам.

Едгар Дега прати пастелним бојама креде ритмичке покрете играчица и своју је пажњу везао за затворени простор па се самим тим разликује од импресиониста типа Клода Монеа. Код њега светло дефинише облик. Импресионисти су оставили да се облици стопе. С једне стране у јазу између импресиониста и академиста примећује се постепено нијанса конпромиса- академисти отварају своје палете примењујући одређену луминозност у колориту а методе импресионизма које доводе до дислокације чврсте форме и чистих оптичких експеримената надомештају технички поступци градње слике помоћу безбројних ситних честица примарних боја и враћају слици волумен као код Сера-а. Дега уздиже тло и на тај начин скраћује дубину сцене- подижући линију хоризона. Он пресеца слику по вертикали. Под утицајем Манеа био је Анри де Тулуз-Лотрек који чисту боју полаже релатовно кратким потезима четке. Своју пажњу усмерава у затвореном простору. Лотрек је био пасионирани цртач са снагом да у тренутку забележи и ухвати облик, он не контурира само форме он површину оживљава графичким елементима. Волумен је код њега мање изражен. Он ритмизира боје. Ишао је против класичне композиције слике тако да он сече слику на местима које ми не очекујемо. Идући за тим да изрази истину дао је сликарству други карактер “старао сам се да изразим истинито не и главно”. Своју личност идентификује са светлом. Ишао је и за извесном деформацијом облика да би дао слику свога доживљаја. Био је највећи мајстор плаката и сматра се оцем плаката.

Пол Сезан усвојио је палету импресиониста али је тежио да слици врати чврсту структуру и облик- архитектуру. Кратке потезе усмерава ка одређеним правцима да би добио на чврстини слике и површине. За пропорцију се много не интересује и често извлачи фигуре као и Ел Греко. Код њега утицај дубине није илузионистички. Супротно аналитичко оптичкој методи импресиониста тежи за синтезом облика и долази до сазнања да “је све у природи обликовано према геометријским облицима кугле, купе и ваљка. Из ове његове тезе почиње кубизам. Из ране фаза импресиониста поред Едуард Манеа и Клод Монеа може се поменути и Огист Реноар који слика женске актове и дечје главе и спада у онај круг сликара у који је радо приман а Цезан иако осетљив а по природи повучен одвајао се од осталих импресиониста. Групи која се бавила проблемом синтезе можемо прикључити и Пол Гогена и Винсент ван Гога. Ван Гог је прошао кроз неколико фаза, најранија јесте холандска фаза- прва фаза када је покушавао као мисионар. Дошавши у Париз почиње његов преображај. Иако је целог живота задржао чисте боје- боје импресионистичке он је постепено напустио елементе импресионизма. Задржао је кратке потезе у систему кривих линија и композицију у систему комплементарних боја, “Желео сам да црвеним и зеленим бојама да изразим људска страдања и људске страсти”. Цртеж је изразит. Код њега горе ватромети грозничаво распламсалих боја. Гоген се инспирише витражима. Приклонио се великим бојеним површинама и супростављао их расточеној импресионистичкој слици. У жељи за што непосреднијим дожовљавањем природе иде на оточије Тихог оцеана. Док је Ван Гог антиципирао појаву експресионизна Пол Гоген је наговештавао појаву фовизма.

Импресионисти напуштају атеље да би сликали под „ведрим небом“. Обала реке Сене и Канала заједно са шумом Фонтенбло (Барбизон), били су главни мотиви тог новог сликарства које је представљало природу преко субјективне импресије. 1839. Ежен Шеврел је написао књигу „О закону симултаног контраста боје“, коју су импресионисти са одушевљењем читали. Његова истраживања су показала да се светлост састоји од основних боја: црвене, жуте и плаве, и од њихових комплементара: наранџасте, љубичасте и зелене. Због тога су сенке сликане хладним, а осветљене површине топлим бојама, чиме је створен радикални прекид са класичним сликарством. Импресионисти ослобађају материју тежине и чврстине, и трансформишу енергију чисте светлости у разигране веселе и сензуалне покрете боја. Есенцијални критеријум овог уметничког правца се састоји у приказивању предмета и природе преко колористичке анализе светлости. Форма се мења под утицајем светлости, растапа, тако да је слика код Монеа дошла до границе апстракције. Тако имамо читаве циклусе слика са истим мотивом сликаних у различитим фазама дана: „Руанска катедрала“, „Локвањи“, „Пластови“, „Станица Сен Лазар“.

Технику импресиониста наговестио је још Жан-Батист-Симеон Шарден у XVIII веку, стављајући потезе различитих тонова исте боје, или комплементарних, једне крај других, тако да се тон „меша“ у самом оку посматрача. Тим дивизионистичким третманом добијали су илузију треперања светлости, светлуцања воде, одсјај. Како би фиксирали краткотрајне призоре у природи била им је потребна брза техника, слична скицирању. Потез постаје кратак, запетаст, брз, сличан елаборацији код Дијего Веласкеза, Ел Грека, Халса, Гоје, Фрагонара. Прилив „шиноазерија“, пре свега јапанских естампи на свили и хартији, променио је однос према композицији која постаје неусиљена, попут исечка из живота.

Поред светлости, импресионисти су истраживали и покрет, посебно Реноар и Дега. Дијапазон мотива се проширује са пејзажа на фигуре, градски живот, игранке, коњске трке, сцене из кафеа, позоришта. Дега се од осталих импресиониста разликовао по теми, форми која остаје чврста, при чему није занемарио анализу светлости.

Полазећи од таквог третмана боје, који се из почетка није догматски примењивао, неоимпресионисти, чији су главни представници Жорж Сера и Пол Сињак, кренули су путем научне анализе боје да би дошли до технике поентилизма (или дивизионизма). Као реакција на импресионизам (који је дошао до фазе када је почео да растапа унутрашњу структуру слике), јављају се промене у делима Пола Сезана, Винсента Ван Гога и Пола Гогена, будућих постимпресиониста и претеча модерне.

Циљ импресионизма је стварање перфекционисане илузије изгледа природе, где све, па чак и пролазни ефекат светлости може бити представљен. Приказивање атмосфере и представљање субјективне импресије преко духовног подстицаја, одређују стилистички карактер овог правца.

Најпознатији сликари импресионисти[уреди]

Импресионистичка техника[уреди]

Импресионисти су се интересовали за светло, и његове промене које изазива у току дана односно године. У својим техникама су сломили све оно што је до тада било предавано на академијама и овај правац предтавља почетак савременог сликарства, а техника се састојала од;

  • они су сликали кратким потезима киста, чији су трагови били видљиви у слици и нису се оптерећивали појединостима односно детаљима главно инпресионистичко средство постаје инпресионистичка овако створена флека која захвата све промене и хватање тренутка,
  • нису мешали боје на палети већ директно на платнима,
  • нису употребљавали црну боју, већ су нијансе добијали мешањем комплементарних боја,
  • открили су игре светла и сенке и промене боје које се догађају на две упоредо стојеће површине које су различито обојене и проучавали ове ефекте,
  • за слике сенки у природи су употребљавали плаву боју што је доприносило отворености слике,
  • нове слојеве боје су додавали пре него што су се стари слојеви осушили и тако добијали мекше контуре и боље мешање боје,
  • нису се заносили сликањем лазурним бојама већ су боје наносили у слојевима,
  • сликали су у пленеру и нису се обазирали на традицију већ су сликали онако како су хтели.

Инпресионисти су лакше радили са бојама које су сада биле у тубама (од 1870. године су се појавиле готове справљене боје), до тада су сликари морали сами да справљају боје од боје у праху које су морали мешати са уљем као везивом за боје.

Импресионизам у скулптури[уреди]

У времену импресионизма се појављују скулптуре које се карактеришу меким модулацијама и као и у сликарству живом играм светлости и сенке. Значајни су представници Огист Роден и Бурдел Антоан.

Роден, Огист (18401917) један од највећих скулптора XIX века, који излази из студија антике, готике, ренесансе и оријенталне уметности. За основ своје уметности је сматрао природу којој остаје веран до смрти. Људско тело је било за њега најбоље средство којим се могло изразити свако душевно стање.

Бурдел, Антоан (18611929) био је један од најталентованијих Роденових ученика али за разлику од свога учитеља обраћао је пажњу на дела која су архаичнија од Фидијиних и Микеланђелових које је проучавао његов учитељ и створио је властити стил. Створио је неколико монументалних споменика и аелики број пластика.

Књижевност[уреди]

Импресионизам у књижевности се јавља пре свега у оснажењу лиричности и музичког стиха базира се на интимистичкој поезији. Даље је дошло до изражавања наговештавањем описа емоција и расположења што је водило до неког зближавања са симболизмом.

Из тога логично произилази да се импресионизам појављује у песмама где је добро изражавати осећења и расположања а ако се показао у прози или драми било је код ликова описа осећења и расположења што је водило у отрошљавање радње и због тога та дела нису имала успеха.

Музика[уреди]

Импресионизам је у музику, у којој је такође оставио своје трагове, унео нова средства. За творца музичког импресионизма се сматра Клод Дебиси који је надовезао на многе музичке узоре и снажно утицао на музику XX века.

Клод Дебиси (18621918) је француски композитор који се сматра за оснивача музичког импресионизма, његово стваралаштво је превазичло границе импресионизма, писао је опере, балете, дела за виолончело и клавир, прелудије као и зборове и песме.

Литература[уреди]

  • H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.
  • Ђина Пискел, Општа историја уметности, Београд 1972.
  • Impresionizmus, Maurice Seillaz, Bratislava, 1956.
  • Markus Steigman/ René Zey- Lexikon der Modernen Kunst Tehniken und Stile Hamburg 2002.
  • Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976
  • Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.
  • Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1969.
  • Мала енциклопедија Просвета, Београд, 1959.
  • Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
  • Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
  • Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  • Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Импресионизам


Покрети у уметности
Ренесанса · Маниризам · Барок · Рококо · Неокласицизам · Романтизам · Реализам · Прерафаелити · Академизам · Импресионизам · Неоимпресионизам · Постимпресионизам
ХХ век
Модернизам · Кубизам · Експресионизам · Апстракција · Плави јахач · Die Brücke · Дадаизам · Фовизам · Нова уметност · Plakatstil · Баухаус · Поп арт · Де стијл · Декоративна уметност · Апстрактни експресионизам · Футуризам · Супрематизам · Конструктивизам · Надреализам · Минимализам · Концептуална уметност · Постмодернизам