Ристо Ратковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ристо Ратковић
Датум рођења(1903-09-03)3. септембар 1903.
Место рођењаБијело Поље
Датум смрти18. јун 1954.(1954-06-18) (50 год.)
Место смртиБеоград

Ристо Ратковић (Бијело Поље, 3. септембар 1903Београд, 18. јун 1954) је био српски авангардни књижевник и дипломата.

Биографија[уреди]

Рођен је у осиромашној трговачкој породици, у Црној Гори у Бијелом Пољу. Гимназију је завршио у Новом Пазару, а 1923. године долази у Београд где се уписује на Филозофски факултет. У периоду од 1927. до 1931. године радио је у Министарству просвете и Министарству иностраних послова, a у дипломатској служби (Француска, Совјетски Савез, Египат) провео је седам година (19381945). У земљу се вратио 1945. године.

Књижевни рад[уреди]

Књижевна оријентација[уреди]

Ратковић припада умерено модернистичкој, а идеолошки левој оријентацији српског експресионизма, која се у даљим токовима међуратне књижевности приближила надреализму и социјалној литератури, ипак оставши самостална. Он је био главна личност те групе и највише је допринео њеном теоријском самоодређењу.

Схватање поезије[уреди]

Своје схватање поезије изнео је у програмском чланку О надреализму из мог живота. По облику и намери чланак подсећа на објашњење Суматре Милоша Црњанског, а поезија је објашњена понајвише у мистичном кључу песме Можда спава, Владислава Петковића Диса. Ратковић је надреализам схватио као уношење сна у стварност, а своје песничко опредељење изразио је, помало бруталном, девизом сном силовати стварност. Песма се ствара у сну, она је фотографија сна, а улога разума је споредна, он само организује песнички материјал.

Песме[уреди]

Настављајући Дисову визионарску, сновидовну линију српског песништва Ратковић у свему види тајне везе и неухватљива значења. Слично Дису и Драинцу и он је био дошљак из провинције. У њему је дубоко усађено патријархално осећање живота и мистика примитивног менталитета. На ту основу надоградиле су се идеје 20. века: Фројдова психоанализа, атеизам и марксизам. Овакав сусрет менталитета и образовања доносио је Ратковићевој поезији необичне визије, додире са оностраним светом, општење са непознатим бићима или са умрлим, блиским људима. Те песничке слике конкретизују се у изненадним метафорама и необичним синтаксичким обртима, што утиче на делимично или потпуно одсуство строго схваћене логике.

Језик његове поезије делује неспретно, искидано, као да покушава да нам саопшти неку дубоку тајну или ноћашњи сан.

Те особине посебно су карактеристичне за песме из ранијег периода стваралаштва, у збирци Мртве рукавице и краткој поеми Левијатан. Међу њима се издваја песма Поноћ мене, настала у ноћним бдењима пред сенком мртве жене. У једној другој песми песник је толико уверен у стварност мртвих да је изненађен што му се умрла жена не јавља (,, мртва си, а тебе нема).

Тридесетих година Ратковић пише и социјалне песме, али су оне малобројне и поетски слабије.

Његова дипломатска мисија у Египту донела је и последњу збирку песама Са оријента. У њој је песнички обрађен доживљај сахарске пустиње, оријенталне беде и медитеранског сунца, као и додир са историјом и садашњошћу Истока.

Проза[уреди]

Ратковић је написао и кратки роман Невидбог. То је врста породичне саге, повести о пропадању једних и уздизању других породица у његовом завичају. Роман је компонован као низ више самосталних прича, а међу најбољима су оне о сећањима главног јунака на детињство и његовим доживљајима под аустријском окупацијом.

Писао је и есеје о књижевним питањима и критике појединих књига.

Библиографија[уреди]

  • „Мртве рукавице“ и „Левиатан“ (1927.), збирке пјесама,
  • „Ћутања о књижевности“ (1928.), есеји
  • „Зорај“ (1929.), драма
  • „Невидбог“ (1933.), роман
  • „Додири“ (1952.), избор из поезије,
  • „Са Оријента“ (1955), путописна проза

Награда Ристо Ратковић[уреди]

Од 1973. године „Ратковићеве вечери поезије” почеле су да додељују и Ратковићеву награду за књигу поезије.[1] Ево списка досадашљих добитника ове награде.

  • 1973. Љубислав Милићевић
  • 1974. Јеврем Брковић
  • 1975. Душан Костић
  • 1976. Сретен Перовић
  • 1977. Мило Краљ
  • 1978. Радојица Бошковић
  • 1979. Добросав Смиљанић
  • 1980. Драгомир Брајковић
  • 1981. Гојко Дапчевић
  • 1982. Драгољуб Јеронић
  • 1983. Исо Калач
  • 1984. Ранко Јововић и Вукман Оташевић
  • 1985. Није додијељена јер по мишљењу жирија ниједна није заслужила
  • 1986. Тодор Дутина
  • 1987. Слободан Костић
  • 1988. Радован Павловски
  • 1989. Љубица Милетић
  • 1990. Ранко Сладојевић
  • 1991. Исмет Реброња – одбио да прими награду
  • 1992. Александар Секулић
  • 1993. Радован Караџић
  • 1994. Илија Лакушић
  • 1995. Бећир Вуковић
  • 1996. Благоје Баковић и Драган Копривица
  • 1997. Ђорђе Сладоје
  • 1998. Павле Поповић
  • 1999. Тодор Живаљевић Велички и Милован Витезовић
  • 2000. Тиодор Росић
  • 2001. Ђорђе Николић
  • 2002. Александар Бечановић
  • 2003. Богић Ракочевић и Драган Јовановић Данилов
  • 2004. Младен Ломпар
  • 2005. Душко Новаковић и Милорад Поповић
  • 2006. Борислав Јовановић
  • 2007. Владимир Ђуришић
  • 2008. Марко Вешовић – одбио да прими
  • 2009. Павле Горановић
  • 2010. Ивица Пртењача
  • 2011. Љубета Лабовић
  • 2012. Миле Стојић
  • 2013.
  • 2014.
  • 2015.
  • 2016.
  • 2017. Тања Крагујевић и Балша Брковић[2]

Извори[уреди]

  1. ^ „Raspisan konkurs za književnu nagradu Risto Ratković”. CDM. Приступљено 7. 9. 2017. 
  2. ^ „Kragujević i Brkoviću uručena nagrada "Risto Ratković". Vijesti. Приступљено 7. 9. 2017. 

Спољашње везе[уреди]