Биопсија простате

С Википедије, слободне енциклопедије
Биопсија простате
Шематизовани приказ трансперинеалне биопсије простате
ИЦД-10-ПЦС60.11-60.12

Биопсија простате представља минимално инвазивну медицинску технику које укључује узимање ћелија или ткива ради испитивања. Ткиво се или испитује под микроскопом, или може бити хемијски испитивано (на пример, коришћењем ПЦР методе). Трансректална ултразвучно вођена биопсија простате данас представља сигурну процедуру која се добро толерише, а да се при томе добија довољно материјала за патохистолошку верификацију. Биопсију простате треба урадити када један или више од параметара дијагностичког алгоритма (ректални туше, ПСА, трансуретерална сонографија) одступе од физиолошког налаза.[1][2]

Општа разматрања[уреди | уреди извор]

Карцином простате представља једну од најчешћих неоплазми у хуманој медицини заједно са броххопулмоналним и колоректалним карциномом. Задњих година заузима прво место по учесталости (17—21%) и друго место по смртности међу свим карциномима у САД али и све више и у Европи.[3][4] За дијагнозу карцинома простате користе се:

  • ректални туше,
  • одредјивање алкалне и киселе фосфатазе,
  • ултразвук уротракта,
  • одредјивање простата специфичног антигена (скраћено ПСА) и,[5]
  • метода за патохистолошку верификацију, биопсија простате.

Биопсија простате, историски гледано, прво се изводила перинеалним путем са малим успехом и доста тешко је била подношена од стране пацијената. Увођењем трансректалног ултразвука (скраћено ТРУС), као визуализационе методе, долази се до могућности узимања узорака из топографски тачно одређених делова простате, стандардизоване величине узорка ткива погодних за прецизну патохистолошку интерпретацију, уз знатну безбедност и комфор пацијената.

Увођење ове дијагностичка методе омогућило је рану дијагностику рака простате, а тиме и рани почетак активнијег лечења у смислу хируршког или зрачног третмана који могу довести до излечења оболелих.

Врсте биопсија[уреди | уреди извор]

Када се узима само део ткива, таква процедура се назива инцизиона биопсија простате или биопсија сржи. Када се цела израслина или сумњива површина уклања, та процедура се назива ексцизиона биопсија. Узимање дела ткива или неке телесне течности иглом представља процедуру која се назива аспирациона биопсија или пункција.

Циљеви[уреди | уреди извор]

Сваки налаз који при ректалном прегледу изазива сумњу на карцином простате захтева неопходну хистолошку или цитолошку потврду ове дијагнозе. Из тог разлога, пункциона биопсија простате примењује се код дијагностике карцинома, или хроничних упалних процеса нејасне етиологије.

Иако код извесних облика простатитиса (лат. prostatitis granulomatoza) ова метода изгледа оправдана, она никако није безопасна код запаљенских обољења простате. У том смислу препоручује се да се поред налаза на РТ, уради трансректални ултразвук и ПСА пре биопсје простате. Поједини аутори предлажу, да се у циљу добијања тачнијих индикација за биопсију, израчуна вредности ПСАД-густине ПСА у прелазној зони простате.

Индикације за биопсију простате[уреди | уреди извор]

До почетка примене одређивања простата специфичног антигена скраћено (ПСА) од 1980-их година који се до данас доказао као најбољи маркер за дијагнозу карцинома простате, сумња на ово обољење се постављала на основу неспецифичне клиничке слике и дигиторекталног прегледа.[5] Циљ дијагностике без обзира на примењену методу је да се дијагностикује што више карцинома простате онда када постоје највеће шансе за успешно излечење.[6]

Према досадашњим сазнањим биопсију простате би требало радити:

  • када је ПСА изнад 4 нг/мл односно изнад 3 нг/мл код млађих болесника,
  • када постоји абнормалност код ректалног тушеа
  • када постоји абнормалност код трансректалног ултразвука
  • када постоји абнормалност код више дијагностичких процедура а клиничка слика је нејасна.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Клиничка слика може бити у раном стадијуму болести простате потпуно одсутна да би потом доминирали опструктивни симптоми (дизурија, ноктурија, слабљење јачине млаза и тањи млаз) који нису специфични само за карцином простате већ и за њен дијагностички пандам бенигну хиперплазију простате (скраћено БПХ) и друга субвезикална опстуктивна обољења.

У терминалној фази карцинома простате клиничком сликом доминирају знаци метастатске болести као што су болови у коштаном систему где су најчешће метастазе, затим општи знаци слабости, губитка телесне тежине, анемија.

Због овакве клиничке слике болест се најчешће откривала или у завршној фази метастатске болести или акцидентално у покушају хируршког лечења БПХ.

Дигиторектални преглед[уреди | уреди извор]

Дигиторектални преглед (скраћено ДРЕ) може са великом вероватноћим указати на присуство карцинома али такође не у најранијој фази већ са све већом специфичношћу што је болест више одмакла. У стадијуму Т1 карцином простате је непалпабилан, а они чине 20—25% свих карцинома простате. „Детецтион рате“ ако се користи само ДРЕ је низак и износи само 0,8—1,4%. Са друге стране 50% суспектног налаза ДРЕ не представља карцином простате већ су биопсијом нађени инфламаторни процеси: калкулоза простате, грануломатоза или туберкулоза. Дијагностичка тачност ДРЕа се процењује на 50-75% .

Биохемиске анализе[уреди | уреди извор]

Биохемиске анализе, сем донекле киселе простатичне фосфатазе и алкалне фосфатазе, нису биле од помоћи код дијагностиковања карцинома простате.

Ултразвучна дијагностика[уреди | уреди извор]

Трансабдоминални ултразвук даје поуздане информације само о величини простате али тек делом о њеној структури. Посредно је могао да изазове сумњу на карцином код једностране хидронефрозе ако се искључе други узроци као калкулоза, тумор уртера, стенозе и други ређи узроци.

Трансректални ултразвук (енгл. „transrectal ultrasound“ (TRUS)) даје бољу и прецизнију слику простате пошто сонду од простате дели само зид ректума. Такође, процена волумена простате је прецизнија код овог начина извођења ултразвучног прегледа када уочавамо зоналну архитектонику у грађи простате или лезије у периферној или транзиторној зони. Ове лезије код карцинома простате могу бити хипоехогеног изгледа што је најчешће (70%) али такође и изоехогене (31-39%), или хиперехогене (1%). Уочавамо симетричност у облику простате, односно да ли неки режањ или његов део проминира и мења облик простате. Процењује се да ли постоји екстракапсуларно ширење процеса било у околину простате или у семене кесице или врат мокраћне бешике. У Т1 стадијуму, који је непалпабилан, карциномске лезије се ТРУС-ом визеализују код око 13% пацијената.[1]

Код одређивања екстракапсуларне инвазије ТРУС није показао боље резултате од ДРЕ.[1]

Ултразвучни апарати који дају 3Д слику повећавају сензитивност и специфичност овог дијагностичког поступка. ТРУС са Доплеровим ефектом који показује зоне појачаног протока крви у периферној зони простате може са већом сигурношћу указати на канцерске лезије. Још већа сензитивност и осетљивост се постиже комбиновањем, апликације контраста у крвоток и колор-доплер ултразвука када се та метода назива „Поwер-Допплер“ ултразвук.

Компјутеризована томографија и магнетна резонанца[уреди | уреди извор]

Већу дијагностичку вредност код карцинома простате има магнетна резонанца

Компјутеризована томографија (скраћено ЦТ) има мали значај у градирању пацијената са малим и средњим ризиком а показује већи дијагностички значај у Т3 и Т4 стадијуму. Већу дијагностичку вредност има магнетна резонанца - МРИ а поготову ендоректални МРИ и МРС (спектроскопија магнетном резонанцом).

Велику специфичност и сензитивност има и ПЕТ скенер сем код ниских вредности ПСА испод 5 нг/мл.[7]

Сцинтиграм скелета[уреди | уреди извор]

Сцинтиграм скелета се користи за откривање коштаних метастаза а изводи се уколико је ПСА изнад 15 нг/мл.

ПСА[уреди | уреди извор]

Тек са широм клиничком применом простата специфичног антигена (скраћено ПСА) могло је са већом поузданошћу поставити сумњу на присуство карцинома простате. Са друге стране, увођењем овог туморског маркера настала је и од многих названа тзв. „ера терора ПСА“ пошто свако увећање вредности ПСА изискује додатно ангажовање пацијента додатно време и додатна материјална средства да би се доказало да та елевација ПСА не представља и присуство карцинома простате.

У циљу повећања поузданости овог туморског маркера уведени су разни деривати ПСА као што су ПСАД („ПСА денсити“) који указује на значај величине простате пошто већа простата ствара више овог ензима, ПСА-Тз („ПСА транзиторy зоне“), „ПСА велоцитy“ који прати повећање ПСА у временском интервалу, индекс „ПСА фрее/ПСА тотал“ - однос слободног и укупног ПСА које нам ближе говори о природи повишења овог биомаркера. У клиничкој пракси најчешће секористи однос слободног и тоталног ПСА. Гранична вредност је прво била 0,15 односно 15% при чему су вредности изнад 0,15 су ишле у прилог бенигног обољења а испод ове вредностису указивале на малигнитет. Сада је ова граница подигнутана 0,2 али и на 0,25.[8]

ПСА треба рутински радити код мушкараца старијих од 50 година а код позитивне породичне анамнезе почев од 40.године. Горња граница узета као најбољи одност сензитивностии специфичности је 4 нг/мл. Ипак и када је ПСА испод 4 нг/мл код 10—20% биопсија простате може бити позитиван. Посебан проблем представља „сива зона“ односно вредности ПСА од 4,1—10 нг/мл где су сензитивност и специфичност 57% и 68%, а генерална сензитивноси и специфичност овог туморкогмакера су 80% и 30%.7 Однос слободног и тоталног ПСА (ф/тПСА) има већу специфичност уз исту сензитивност. Поједини ауториграничну вредност за тотални ПСА код млађих пацијената спуштају на 3 нг/мл а други иду још даље па биопсију простатераде када вредност укупног ПСА прелази 2,5нг/мл.

Техника[уреди | уреди извор]

У погледу саме технике, пацијент треба да се налази у левом латералном декубиту. Локално може апликовати лидокаин, гел (није рутинска метода у свим установама) и инфилтрација перипростатичног неуроваскуларног фасцикулуса са 10 мл 1% лидокаина.[9]

Микрографски налаз ткива простате са знацима аденокарцинома, на биопсијом узетом узорку

За добијање узорка ткива или ћелија простате, најширу примену нашле су пункционе и аспирационе методе биопсије. Последњих деценија у свету се најчешће примењују два приступа: трансректални и трансперинеални. Обе методе су једноставне и лаке за изводјење, могу да се раде у амбулантним условима, без већих сметњи и ризика по пацијента.

  • За изводјење пункционе биопсије простате данас се најчешће користе Тру-Цут игле или игле по Вим-Силверману, а код аспирационе биопсије Франзен-ове игле и аутоматски „пиштољи”.
  • Трансректалну биопсију простате пацијенти најлакше подносе, док је трансперинеална болнија, мора се изводити у локалној анестезији, а процентуално показује најмању тачност. Код трансректалног приступа препоручује се да је ампула ректума празна, а због опасности уношења инфекције, потребна је антибиотска заштита у трајању од неколико дана. При уводјењу игле код обе методе, кажипрст дијагностичара се налази у ректуму и он усмерава врх игле ка нодусу.

Дигитално, или још боље, МРИ или ултразвучно водјене игле ка простати,[10] дају код искусног дијагностичара висок проценат тачних резултата (90—98%).[11] Међутим треба имати у виду да негативна биопсија не искључује карцином, уколико клиничка слика употпуњена додатним дијагностичким процедурама упућује на његово постојање. У том смислу, уколико се посумња да узорак није адекватно узет, пункција се може поновити више пута са више различитих локализација. Превенција компликација У антибиотској профилакси, за спречавање евентуалних компликација користи се комбинација ципрофлоксацина, п.о. 500 мг на 12х и метронидазола, п.о. 500 мг на 8х ујутро на дан процедуре и 4-5 дана након биопсије. Терапија антикоагулантима не утиче значајно на крварење и најчешће не захтевала прекид антикоагулантне терапије.[12]

Понављање биопсија[уреди | уреди извор]

Уколико се након иницијалне биопсије простате добије негативан налаз поставља се питање да ли и када поновити биопсију простате?

  • Генерално гледано, 26% поновљених биопсија простате је позитивно.
  • Уколико се вредност ПСА креће у „сивој зони“, која је за дијагнозу и најпроблематичнија а за лечење најзахвалнија (4-10 нг/ мл), иницијална биопсија је позитивна у 20%. Када се при првој биопсији простате добије налаз „хигх Гр ПИН“ (простатична интраепителна неоплазија високог степена) поновљена биопсија је позитивна у 47% случајева.

Према томе од великог значаја је поновити биопсију простате када и даље постоје индикације. Када поновити биопсију још није јасно дефинисано, али у сваком случају препорука је да се то уради у интервалу од 6 до 12 месеци од прве биопсије.[6]

Компликације[уреди | уреди извор]

Правилно изведена пункциона биопсија простате ретко даје компликације.

Међутим у малом броју случајева могу да се јаве:

  • Бол. Једна од значајнијих компликација је бол а пацијенти су субјективно оцељивали бол који се јавља у току рада са оценом 3 на скали бола (0-10).
  • Повишена телесна температура.
  • Хематурија, хемоспермија, перинеални хематом. Крварење које се јавља после биопсије је мањег интезитета и готово никад није захтевало неку интервенцију у циљу хемостазе. Ректално крварење није било чешће од сваког педесетог, средње изражена хематурија се јављала у око две трећи, озбиљна хематурија је била раритена, а хематоспермија у око сваког десетог.[6]
  • Простатитис — инфекција. Инфекција као последица биопсије уз профилактичку примену антибиотске терапије врло су ретке, према подацима литературе око 2%.
  • Понекад пролазна ретенција мокраће или крварење из ректума.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Пурохит РС, Схинохара К, Менг MV, Царролл ПР. Имагинг цлиницаллy лоцализед простате цанцер.Урол Цлин Нортх Ам 2003; 30: 279-93.
  2. ^ Соулиé M, Саломон L. Сцреенинг фор простате цанцер: wхy, хоw?. Рев Прат 2013; 63: 469-71, 473, 475
  3. ^ Меррилл РМ, Степхенсон РА.Трендс ин морталитyратес ин патиентс wитх простате цанцер дуринг тхе ера оф простатеспецифиц антиген сцреенинг. Ј Урол 2000; 163: 503-10.
  4. ^ Сиегел Р, Наисхадхам D, Јемал А. Цанцер статистицс,2012. ЦА Цанцер Ј Цлин 2012; 62: 10-29
  5. ^ а б Цанто ЕИ, Схариат СФ, Слаwин КМ. Биоцхемицал стагинг оф простате цанцер. Урол Цлин Нортх Ам 2003; 30: 263-277.
  6. ^ а б в Дјаван ББ, Ремзи MM, Марбергер MM. Wхен то биопсy анд wхен то стоп биопсyинг.Урол Цлин Нортх Ам 2003; 30: 253-62.
  7. ^ Пурохит РС, Схинохара К, Менг MV, Царролл ПР. Iмагинг цлиницаллy лоцализед простате цанцер. Урол Цлин Нортх Ам 2003; 30: 279-93.
  8. ^ Соулиé M, Саломон L. Сцреенинг фор простате цанцер: wхy, хоw?. Рев Прат 2013; 63: 469-71, 473, 475.
  9. ^ Схариат СФ, Роехрборн ЦГ. Усинг биопсy то детецт простате цанцер. Рев Урол 2008л; 10: 262–80.
  10. ^ Дарко Јоксимовић Трансректална ултразвучно вођена биопсија простате у дијагнози карцинома простате, ПОНС Мед Ч 2012 / ПОНС Мед Ј 2012; 10(1):28-31
  11. ^ Покорнy, Морган Р.; де Рооиј, Маартен; Дунцан, Еарл; Сцхрöдер, Фритз Х.; Паркинсон, Роберт; Барентсз, Јелле О.; Тхомпсон, Леслие C. (Јулy 2014). "Проспецтиве Студy оф Диагностиц Аццурацy Цомпаринг Простате Цанцер Детецтион бy Трансрецтал Ултрасоунд–Гуидед Биопсy Версус Магнетиц Ресонанце (МР) Имагинг wитх Субсеqуент МР-гуидед Биопсy ин Мен Wитхоут Превиоус Простате Биопсиес". Еуропеан Урологy. 66 (1): 22–29.
  12. ^ Рахеем ОА, Цасеy РГ, Галвин ДЈ, ет ал. Дисцонтинуатион оф антицоагулант ор антиплателет тхерапy фор трансрецтал ултрасоунд-гуидед простате биопсиес: а сингле-центер еxпериенце. Кореан Ј Урол 2012; 53: 234-9.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Biopsija_prostate&oldid=27448058”