Дијалектолошки атлас

Дијалектолошки атлас је мапа одређене области која показује дистрибуцију одређених фонолошких, морфолошких, лексичких или других карактеристика дијалекта представљене области. То је један од начина којима се дијалекатска географија служи да представи резултате својих истраживања.

Фази представљања на мапи претходе идентификација обележја чија ће присутност односно одсутност показати разлике међу дијалектима, прикупљање података, формирање закључака на основу прикупљених података и представљање налаза.

Представљање дијалеката на мапи има дугу историју у лингвистици. Језик се диференцира интерно самим тим што се његови говорници удаљавају једни од других током времена и просторно. Ове промене за резултат имају стварање дијалеката. Од могућих варијација језика, регионална је највише уочљива.

Дијалектолошки атлас приказује одређено језичко обележје - лингвистичку променљиву, и њену географску распрострањеност. Ту распрострањеност социолингвисти теже повезати са историјским развојем језика, како интерно (у лингвистичком смислу), тако и екстерно (у политичком, друштвеном и културном смислу).

Дијалекатска географија настоји да прикаже географско порекло језичких обележја представљених на мапи. Повлачењем линије која се назива изоглоса на мапи се представљају географске границе одређеног обележја. Та линија може раздвајати два различита изговора, који се визуелно могу представити различито осенченим или обојеним површинама. Граница не мора увек бити јасна, то јест, некада се језичка обележја могу преклапати.

Често када су границе различитих језичких обележја представљене на мапи, изоглосе показују значајан степен укрштености. Када се неколико изоглоса тако укрсте, често се каже да означавају границу једног дијалекта. Није редак случај да се таква граница подудара са неким политичким или географским фактором (на пример, реком или планином). Изоглоса може, такође, показати даље ширење језичког обележја са једног места на суседно. Неко подручје може показати отпор и не мора подлећи утицајима једне или више суседних области.

Међу најпознатијим европским изоглосама је Лепеза Рајне (енгл. the Rhenish Fan) која приказује језичка обележја карактеристична за нисконемачке дијалекте (нем. Niederdeutsch, енгл. Low German) на северу до обележја типичних за високонемачке дијалекте (нем. Hochdeutsch, енгл. High German) на југу. Приказ обухвата резултате прегерманских оклузива *p,* t, *k. Док су на северу остали оклузиви [p,t,k], у високонемачким дијалектима су постали фрикативи [f,s,x], тако давајући варијанте ΄енгл. that΄ [das] и [dat]; ΄енгл. I΄ [is] и [ix]. У Немачкој се изоглосе ових обележја крећу северно од Берлина у правцу истока и запада све до реке Рајне, када долази до формирања ΄лепезе΄. Изоглосе се подударају са некадашњим црквеним и политичким границама. Промена оклузива у фрикативе се преко Рајне проширила на север, делом захваљујући постојећим политичким и црквеним границама. Ова територија се понекад назива транзитна област (у овом случају, између регионалних и дијалеката стандардног немачког језика).

Дијалектолошки атлас има предности у односу на друге моделе приказивања језичке дистрибуције. Некада традиционални модел породично стабло не може да објасни распрострањеност обележја која се међусобно разликују, а налазе се на истом географском подручју.

Литература

• Роналд Wардхаугх, Ан Интродуцтион то Социолингуистицс

Напомене

• Прва верзија чланка је преузета из семинарског рада Марије Блашковић из предмета социолингвистика код проф. Јелене Филиповић на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Садржај је доступан под условима Лиценце за слободну документацију ГНУ-а, а одобрење се може наћи на странама групе Социолингвистика.