Социолингвистика

Из Википедије, слободне енциклопедије

Социолингвистика је лингвистичка дисциплина која се бави дескриптивним проучавањем утицаја свих аспеката друштвa, укључујући културне норме, очекивања и контекст, на начин употребе језика, као и утицајем језика на друштво. Социолингвистика се разликује од социологије језика по томе што је фокус социологије језика утицај језика на друштво, док се социолингвистика фокусира на утицај друштва на језик. Социолингвистика се у значајној мери преклапа са прагматиком. Историјски је блиско повезана са лингвистичком антропологијом и у последње време је разлика између ова два поља довођена у питање.[1]

Социолингвистика такође проучава како се језички варијетети разликују у зависности од различитих друштвених фактора (нпр. етничка припадност, религија, друштвени статус, пол, ниво образовања, старост...) и како се они користе да разврстају појединце у друштвене и друштвено-економске класе. Као што се употреба језика разликује од места до места, тако се разликује и између различитих друштвених класа, и социолингвистику занимају управо ови социолекти.

Друштвене аспекте језика су у модерном смислу први проучавали индијски и јапански лингвисти тридесетих година XX века, као и Луј Гошо почетком XX века, али су привукли пажњу Запада тек много касније. Темељ проучавања друштвене мотивације језичке промене била је теорија таласа из касног XIX века. Прва потврђена употреба термина социолингвистика била је у наслову чланка "Социолингвистика у Индији" Томаса Калана Ходсона, објављеног 1939. у часопису Човек у Индији.[2][3] Социолингвистика се на Западу први пут појавила шездесетих година XX века, предвођена лингвистима као што су Вилијам Лабов у САД и Базил Бернстин у Великој Британији. Вилијам Стјуарт[4] и Хајнц Клос су шездесетих година XX века увели основне појмове за социолингвистичку теорију полицентричних језика, која описује како се стандардни језички варијетети разликују код различитих народа (нпр. амерички/британски/канадски/аустралијски енглески;[5] аустријски/немачки/швајцарски немачки;[6] босански/хрватски/црногорски/српски српскохрватски[7]).

Примене социолингвистике[уреди]

Социолингвиста, на пример, кроз проучавање друштвених ставова може да одреди да се одређени народни говор не може сматрати прикладним у пословном или професионалном контексту. Социолингвисти могу проучавати и граматику, фонетику, вокабулар, као и друге аспекте овог социолекта на сличан начин на који би дијалектолози проучавали неки регионални дијалекат. Проучавање језичке варијације се бави друштвеним ограничењима која одређују језик у контексту. Прекључивање кодова је термин који означава употребу различитих варијетета језика у различитим друштвеним ситуацијама.

Вилијам Лабов се често сматра оснивачем социолингвистике. Посебно је познат по томе што је увео квантитативно проучавање језичке варијације и промене,[8] чиме је социологија језика постала научна дисциплина. Социолингвистика, такође може да проучава постепени прелаз појединачних вредности речи у контексту њихове семантике која се јавља у неким етничким, културним или друштвеним групама. На пример, руски лингвиста А.В. Алтинцев је проучавао семантику речи "љубав" (удмуртски идиом јидиша ליב ) међу Ашкенази Јеврејима из Удмуртије и Татарстана. Успео је да направи градацију значења ове речи и установио је да је концепт љубави постепен прелаз појединачних вредности, где референтна тачка подиже вектор профила "држава – етнички идентитет – породица".[9]

Референце[уреди]

  1. and Jenny Cook-Gumperz, "Studying language, culture, and society: Sociolinguistics or linguistic anthropology?". Journal of Sociolinguistics 12(4), 2008: 532–545.
  2. Paulston, Christine Bratt and G. Richard Tucker, eds. Sociolinguistics: The Essential Readings. Malden, Ma.: Wiley-Blackwell, 2003.
  3. T. C. Hodson and the Origins of British Socio-linguistics by John E. Joseph Sociolinguistics Symposium 15, Newcastle-upon-Tyne, April 2004
  4. Stewart, William A (1968). „A Sociolinguistic Typology for Describing National Multilingualism”. Ур.: Fishman, Joshua A. Readings in the Sociology of Language. The Hague, Paris: Mouton. стр. 534. doi:10.1515/9783110805376.531. ISBN 978-3-11-080537-6. OCLC 306499. 
  5. Kloss, Heinz (1976). „Abstandsprachen und Ausbausprachen” [Abstand-languages and Ausbau-languages]. Ур.: Göschel, Joachim; Nail, Norbert; van der Elst, Gaston. Zur Theorie des Dialekts: Aufsätze aus 100 Jahren Forschung. Zeitschrift für Dialektologie and Linguistik, Beihefte, n.F., Heft 16. Wiesbaden: F. Steiner. стр. 310. OCLC 2598722. 
  6. Ammon, Ulrich (1995). Die deutsche Sprache in Deutschland, Österreich und der Schweiz: das Problem der nationalen Varietäten [German Language in Germany, Austria and Switzerland: The Problem of National Varieties] (на језику: German). Berlin & New York: Walter de Gruyter. стр. 1—11. OCLC 33981055. 
  7. Kordić, Snježana (2010). Jezik i nacionalizam [Language and Nationalism] (PDF). Rotulus Universitas (на језику: Serbo-Croatian). Zagreb: Durieux. стр. 77—90. ISBN 978-953-188-311-5. LCCN 2011520778. OCLC 729837512. OL 15270636W. Архивирано из оригинала на датум 8. 07. 2012. Приступљено 17. 05. 2015. 
  8. Paolillo, John C. Analyzing Linguistic Variation: Statistical Models and Methods CSLI Press 2001, Tagliamonte, Sali Analysing Sociolinguistic Variation Cambridge, 2006
  9. Altyntsev A.V., "The Concept of Love in Ashkenazim of Udmurtia and Tatarstan", Nauka Udmurtii. 2013. № 4 (66), p. 127-132. (Алтынцев А.В., "Чувство любви в понимании евреев-ашкенази Удмуртии и Татарстана". Наука Удмуртии. 2013. №4. С. 127-132.) (руски)

Литература[уреди]

  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада” уз одобрење аутора.