Дисбарична остеонекроза

С Википедије, слободне енциклопедије
Дисбарична остеонекроза
Некроза главе бутне кости
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностБаромедицина
МКБ-10Т70.3
МКБ-9-CM993.3

Дисбарична остеонекроза, дисбарична некроза костију, dysbaric osteonecrosis, (од речи: „dysbaric“ промена притиска, „osteo“ кост и „necrosis“ изумирање ћелија) је болест изумирања коштаних ћелија изазвано променом притиска ваздуха, као што је нагли повратак у нормалан атмосферски притисак након изложености повишеним (хипербаричним) притисцима. Дисбарична остеонекроза се разврстава у групу професионалних болести јер се углавном јавља код професионалних рониоца и кесонских радника. Назив дисбарична остеонекроза (дисбарична некроза костију) је најпрецизнији опис ове болести, па ћемо га користити у овом тексту.[1]

Синоними[уреди | уреди извор]

Од откривања дисбаричне остеонекрозе, у медицинској пракси користи се и многи други називи који служе за означавање ове врсте поремећаја коштаних структура;[1]

  • кесонска артроза,
  • кесонска болест костију,
  • хипербарична остеонекроза,
  • баротрауматска остеоартропатиа,
  • авасцуларна некроза костију,
  • исцхемична некроза костију,
  • стерилна некроза костију,

Историјат[уреди | уреди извор]

Нагло изроњавање подморнице може изазвати декомпресионе поремећаје
  • 1794. Џемс Расел (енгл. James Russell-) из Единбурга први је описао симптоме болести, али у етиологији тих случаја преовладавала је инфекција.[2]
  • Франц Кениг (нем. Franz König) 1888. први описује некрозу у глави бутне кости код одрасле особе, без инфекције. Исте године Twynam уочава појаву некрозе појединих делова кости, која је значајно чешћа код кесонских радника и износи претпоставку да је она највероватније узрокована притиском гасова.
  • Борнстин (енгл. Bornstein) и Плејт (енгл. Plate) 1911, а потом независно од њих и Питер Басо (енгл. Peter Bassoe) 1913 [3] потврђују некрозу кости рендгеном. Басо уочава да је дисбарична остеонекроза некако повезана са декомпресионом болешћу јер је приметио да су кесонски радници који су имали склоност овој болести имали највећи степен оштећења кости изазван дисбаричном остеонекрозом.
  • Подморница Краљевске ратне морнарице „Посејдон“ је 1931. имала несрећу и пет морнара је било заробљено на дубини од 38 метара и изложено притиску морске воде на тој дубини око два до три сата пре него су изронили на површину. Код свих пет морнара развила се декомпресиона болест убрзо након инцидента. Дванаест година касније, код три од пет морнара на рендгену, откривена је дисбарична остеонекроза, а код једног делимично оштећење обе бедрене главе. Ниједан од пет морнара нису рониоци нити су били изложени другим променама притиска ваздуха. Зато се може закључити да и једно излагање већој промени притиска може развити дисбаричну остеонекрозу.[1]
  • Године 1941. евидентиран је први пријављени случај дисбаричне остеонекрозе. [4]
  • 1943. Тејлор (енгл. Taylor) објављује да се прве промене на рендгенском снимку костију јављају са закашњењем од неколико месеци након изложености притиску који је довео до појаве дисбаричне остеонекрозе.[1]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Различите студије показују врло промјењиву инциденцу болести;[5]

  • У просеку око 19% кесонских радника болује од ове болеси, од чега се она јавља око 60% код кесонских радника са више од 15 година искуства.
  • Појава дисбаричне остеонекрозе је учесталија код кесонских радника који у историји болести имају декомпресиону болест.
  • Кесонских радници који раде на вишем притиску имају већу вероватноћу да оболе од дисбаричне остеонекрозе.
  • Пилоти су често изложени декомпресионим поремећајима у току летења. Међутим, у авијацији појава дисбаричне остеонекрозе је изузетно ретка. Постоје само два добро документована случаја у литератури и оба су последица тежег облика декомпресионе болести која није адекватно третирана.
УЧЕСТАЛОСТ ДИСБАРИЧНЕ ОСТЕОНЕКРОЗЕ
Датум Професија Број % оболелих
1974. Јапански рибари 301 50,5%
1976. Рониоци Морнарице САД 611 2,5%
1976. Рониоци Краљевске ратне морнарице 350 4,0%
1981. Комерц.рониоци у Северном мору 4422 4,4%
1998. Турски рониоци шкољки и сунђера 51 70,0%
  • У рониоца, појава дисбаричне остеонекрозе је често недовољно јасна што се може видети из резултата неколико студија наведених у табели (Учесталост дисбаричне остеонекрозе).[1]
  • Преваленција резултата дисбаричне остеонекрозе, у објављеним истраживањима, варира између 0% и 85,7%. Нижу преваленцу имају војни рониоци, а већа учесталост разбољевања се уочава међу кесонским радницима и професионалним рониоцима.[5]
  • Популација с високом преваленцом су комерцијални рониоци, који користе конвенционалне и емпиријских технике и који су склони импровизацији и непоштовању прописаних процедура. Највиша преваленца забележена је у; Јапану (52%), Хаваима (85%) и Турској (70%).[6][7][8]
  • Супротно од комерциалних, рониоци Ратне морнарице ретко обољавају од дисбаричне остеонекрозе (1,7 до 4,0%). Разлог овако ниској стопи је добар програм обуке, дисциплина у роњењу и строго поштовање декомпресионих таблица.[9]

Корелација између декомпресионе болести и дисбаричне остеонекрозе[уреди | уреди извор]

Није довољно јасно да ли постоји нека корелација између декомпресионе остеонекрозе и декомпресионе болести. Борнстеин и Тањур су објавили да је од три оболела од дисбаричне остеонекрозе на 500 кесонских радника, које је он пратио, постојао барем један случај декомпресионе болести.

У извештају који је објавио о декомпресионој болести Central Registry England за праћење радиолошки снимања, наводи преваленцију дисбаричне остеонекрозе у 4,5% а декомпресионе болести 31,2% случаја, међу комерцијалним рониоцима у Енглеској. [10]

У студији спроведеној код 171 рониоца, Yangsheng и сар. утврдили су да 33 од 90 рониоца с декомпресионом болешћу има дисбаричну остеонекрозу.[5]

Етиологија[уреди | уреди извор]

Тачан узрок настанка дисбаричне остеонекрозе, није јасно дефинисан, а у медицинској пракси постоји већи број теорија о њеном настанку;

  • емболија узрокована мехурићима инертног гаса (азота)
  • промена интрамедуларног притиска коштане сржи, изазвана осмотским дејством гаса,
  • емболија мастима
  • хемоконцентрација и повећана коагулабилност.

Опште прихваћен став је да мехурића гаса (вероватно по иницираном венском застоју у коштаној сржи)представљају главни узрок дисбаричне остеонекрозе. Иако већина аутора сматра да су мехурићи гаса примарни узрок болести уочена је појава да код нагле (брзе) декомпресије (снижења притиска) настаје венски застој који ремети дренажу из коштане сржи, што у присуству мехурића ваздуха погодује настанку тромбозе, а она недовољан прилив свеже (кисеоником обогаћене) крви у кост и њено изумирање (некрозу). Ову хипотезу потврђује чињеница да правилна примена прописаних процедура декомпресије и спорија брзина компресије значајно смањује учесталост дисбаричну остеонекрозу.[2]

Патофизиологија[уреди | уреди извор]

Мехурићи азота у ткивима

Дисбарична остеонекроза је у суштини касни облик декомпресионе болести, јер се манифестује месецима или годинама након излагања притиску ваздуха, са основним карактеристикама асептичке некрозе дугих костију, као што су рамењача, бутна кост и цеваница. За разлику од дисбаричне остеонекрозе, асептична некроза кости, јавља се независно од роњења, а настаје услед поремећаја циркулације изазваног повредом, емболијом, микротромбима или масним ткивом.[1]

Разлика радиолошких и патолошких обележја дисбаричне и асептичке остеонекрозе су неприметљиве, и оба поремећаја одликује интрамедуларни венски застој, недовољни прилив крви и некроза кости.[2]

Локализација оштећења костију[уреди | уреди извор]

Промене код дисбаричне остеонекрозе најчешће су локализоване у надлактици и горњем делу бутне кости. Dawson и сар. су открили оштећења у надлакатној кости у 23% Филипинских рониоца-рибара, а Jones и сар. објављују да су 10 оштећења (33,3%) од укупно 30 била у надлакатној кости. Једина интра-артикуларна лезија (5,55%) у овој студији била је у рамену, што је јако мало у односу на податке које је објавио Wade и сар. који су пронашли 15 интра-артикуларних лезија рамена (34%) од укупно 43 лезије у хавајских рониоаца.[5]

У анлизи оштећења изазваних повишеним притиском ваздух коју је у 281 радника, обавио Walderу 1969, 29% оштећења је било у пределу врата главе надлакатне кости,(рамена), 16% у глави бутне кости (кук), 40% у доњем крају бутне кости (ближе коленом зглобу), те 15% у горњем крају цеванице(у колену испод чашице).

Клиничка слика и дијагностика[уреди | уреди извор]

Почетак болести обично протиче асимптоматски или са нејасним боловима, који су без клиничких и радиографских знакова (а бол није толико интензиван да рониоца доведе лекару).[11] Касније са даљим развојем болести, јавлају се све јачи болови и сметње у покретима унутар захваћених зглобава. Често први знак болести може бити прелом кости, у пределу јачих некротичних оштећења.

Дијагноза се поставља клиничким прегледом, лабораторијским анализама, рендгенографијом и нуклеарном магнетном резонанцом (МРИ).[12]

Радиграфија је најбржи и најпримењивији начин дијагностике дисбаричне остеонекрозе, али се на рендген снимку она не појављује као локализовано подручје или као повећана или смањена густоћа кости. Морамо схватити да x-зраци само показују концентрацију соли калцијума у костима и да се, ако се x-зрак пропусти кроз кост особе која је била мртва већ неколико мјесеци, нећете бити у могућности рећи да ли је виталност кости очувана.Осим тога, концентрација соли у костима се мора повећати или смањити барем за 50% пре промене које се могу видет на рендген снимку. Потребно је најмање три или четири месеца, а некада и три до пет година пре него дисбарична остеонекротична оштећења постану видљива на рендгену.[1]

Коначно, ако је дисбаричне остеонекротичне лезија у зглобу, рендген нам не дозвољава да одредимо у којим случајевима је дисбарична остенекроза довела до распада хрскавице а колико је она последица накнадног оштећења.[1]

Будући да је у раном стадијуму болести рендгенска слика обично нормалана, сцинтиграфија кости и МРИ су дијагностички модалитети избора. Оба модалитета могу открити минималне промене у раном стадијуму болести.[13][14]

Сцинтиграфија костију обавља се убризгавањем у периферне вене радиоактивног материјала(техницијума) који улази у метаболизам костију. Тело се затим скенира специјалним фотоапаратима који региструју радиоактивност, и приказују подручје повећане или смањена активност. Код дисбаричне остеонекрозе применом скенирања костију резулат ће бити позитиван у року од две до три недеље у око 90% случајева.[1], [11]

Magnetic Resonance Imaging (МРИ) је трећа метода која може већ након два до три дана да да позитивне резултате, мада је понекад негативна и две до три недеље од повреде. Чињеница је да је МРИ прецизнија од сцинтиграфије, али број више откривених лезија МРИ није статистички значајан, што може бити од утицаја на примену ове методе која је изузетно скупа а веома често и није широко доступна.[1]

Лечење[уреди | уреди извор]

Третман у барокомори је најбоља превенција дисбаричне остеонекрозе

Лечење је често недовољно успешно. Спонтана побољшања понекад се догоде и неко инта-артикуларно оштећење се успешно санира. Остали поступци лечења укључују имобилизацију и остеотомију бутне кости. Уградња коштаних графтова обично мало помаже.

Најбоље лечење дисбаричне остеонекрозе је превенција помоћу декомпресије у барокоморама уз примену проверених деконпресионих таблица.

Због великог однос с декомпресионом болешћу, све особе са симптомима ове болести обавезно треба третирати рекомпресијом и хипербаричном оксигенотерапијом (ХБО).[15]

Након успешног рекомпресионог лечења третман треба наставити хипербаричном оксигенацијом, 100% кисеоником, најмање две стабилизационе сеансе, које треба допунити са још 5 једнодневних сенси.[11]

Ако се знаци декомпресионе болести код ронилаца понављају, или се жале на болове у великим зглобовима за време и по завршеном роњењу, потребно је због раног откривања дисбаричне остеонекрозе, превентивно урадити радиографију великих зглобова.[11]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и др.Давид Саwатзкy, Дyсбариц нецросис[1] Преузето: 22 7, 2017. (језик: енглески)
  2. ^ а б в Дyсбариц остеонецросис, на медсцапе.цом[2] Преузето. 12.мај 2009.(језик: енглески)
  3. ^ „Дyсбариц остеонецросис: а реассессмент анд хyпотхесис, Медицал Хyпотхесес | 10.1054/мехy.1999.0901 | ДеепДyве”. Архивирано из оригинала 14. 02. 2015. г. Приступљено 14. 02. 2015. 
  4. ^ Грутзмацхер КТ . Верандерунген ан сцхултергеренк алс фолге вон друцклуфтеркранкунг. (Цхангес ин схоулдер јоинтс дуе то децомпрессион) [Абстрацт]. Ронтгенпраxис (Леипзиг) 1941; 13: 216.
  5. ^ а б в г Цимсит M, Илгезди С, Цимсит C, Узун Г. „Дyсбариц остеонецросис ин еxпериенцед диве мастерс анд инструцторс”. Авиат Спаце Енвирон Мед. 78: 1150—4. 2007. .(језик: енглески)
  6. ^ Цимсит M. Дyсбариц остеонецросис ин Туркисх спонге анд схеллфи диверс. Ин: Лепаwскy M, Wонг Р, едс. Емпирицал дивинг тецхниqуес оф цоммерциал сеа харвестерс Кенсингтон, MD :Ундерсеа & Хyпербариц Медицал Социетy; 2001:99–102.
  7. ^ Миyанисхи К, Камо Y, Ихара Х, Нака Т, Хиракаwа M, Сугиока Y. Риск фацторс фор дyсбариц остеонецросис. Рхеуматологy (Оxфорд) 2006 ; 45 : 855 – 8
  8. ^ Цимсит M, Аyд ı н С , А ктас¸ С , Варан Г . Асептиц боне нецросис ин Туркисх спонге диверс. Ин: Стерк W, Геераедетс L, едс. Процеедингс оф тхе 16тх аннуал меетинг оф тхе ЕУБС он дивинг анд хyпербариц медицине; 11 – 18 Аугуст 1990; Амстердам, Тхе Нетхерландс. Амстердам, Тхе Нетхерландс: Фоундатион фор Хyпербариц Медицине; 1990 : 115 – 20.
  9. ^ Болте Х, Коцх А, Тетзлафф К, Беттингхаусен Е, Хеллер M, Реутер M. Детецтион оф дyсбариц остеонецросис ин милитарy диверс усинг магнетиц ресонанце имагинг. Еур Радиол 2005 ; 15 : 368 – 75
  10. ^ Децомпрессион Сицкнесс Централ Регистрy анд Радиологицал Панел . Асептиц боне нецросис ин цоммерциал диверс . Ланцет 1981 ; 2 : 384 – 8
  11. ^ а б в г Живковић.M, издавач. Хипербарична и подводна медицина. Београд: ХБО медицал центер; Наука, 1998. 251 стр. ИД=55440652
  12. ^ "Avascular Necrosis.", Wisconsin, M.C.o. Преузето: 14. мај 2009. (језик: енглески)
  13. ^ Маиллеферт, Ј.Ф., ет ал., Боне сцинтиграпхy еqуиппед wитх а пинхоле цоллиматор фор диагносис оф авасцулар нецросис оф тхе феморал хеад. Цлин Рхеуматол, 1997. 16(4): пп. 372-7.
  14. ^ Блуемке, D.А. анд Е.А. Зерхоуни, МРИ оф авасцулар нецросис оф боне. Топ Магн Ресон Имагинг, 1996. 8(4): пп. 231-46.
  15. ^ Ориани Г, Маррони А, Wаттел Е, едиторс. Хандбоок он хyпербариц медицине. Берлин: Спрингер Верлаг; 1995


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Disbarična_osteonekroza&oldid=27445126”