Електроплатирање

Електроплатирање или галваностегија је наношење танког слоја неког метала на површину предмета израђеног од другог метала ради заштите, уљепшавања или постизања одређених површинских својстава. С гледишта индустријске праксе, најчешће се електроплатира калајем (бијели лим за лименке у конзервирању хране — калајисање), цинком (заштита гвожђа и челика од корозије; цинчање), хромом (декорација, заштита, тврдоћа површине; хромирање), бакром (повећање електричне и топлотне проводности, заштита; бакрење), никлом (заштита, декорација; никловање) и племенитим металима (позлаћивање). Уз апарате за напајање струјом и извођење темељних операција, и најједноставнија постројења за електроплатирање морају да имају још и филтере за чишћење отопина, уређаје за сушење (који могу бити врло различити, од обичних за сушење млазом компримираног зрака, до великих пећи), танкове за отапање неисправних галванских слојева са израдака, танкове за рекуперацију отпадних вода које се још могу искористити, преносиве пумпе за пренос отопина и, ако је потребно, најмање један спремник за прихват купке за галванизовање.

За резултат галванизирања у електроплатирању и електрообликовању битан процес је катодно таложење. Да би се оно могло непрестано одвијати, између осталог, мора да се одржава и концентрација електролита у купки. Најчешће се то постиже истовременим отапањем аноде грађене од метала којим се галванизира (анодним отапањем). Но, кад се из неког разлога употребљавају аноде које се не отапају, отопини се повремено или још боље стално додаје електролит. Та два метода одржавања концентрације електролита у купки у галванотехници понекад се и надопуњују.