Никл

Из Википедије, слободне енциклопедије
Никл,  28Ni
Ni,28.jpg
Општа својства
Име, симбол никл, Ni
Никл у периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон


Ni

Pd
кобалтниклбакар
Атомски број (Z) 28
Група, периода група 8, периода 4
Блок d-блок
Категорија   прелазни метал
Рел. ат. маса (Ar) 58,6934 u
Ел. конфигурација [Ar]3d84s2
по љускама
2, 8, 16, 2
Физичка својства
Боја сребрнобела
Агрегатно стање чврсто
Тачка топљења 1.728 K (1.455 °‍C)
Тачка кључања 3.186 K (2.913 °C)
Густина 8.908 kg/m3
Моларна запремина 6,59×10−3 m3/mol
Топлота фузије 17,47 kJ/mol
Топлота испаравања 370,4 kJ/mol
Притисак паре 237 Pa (1.726 K)
Сп. топл. капацитет 440 J/(kg·K)
Атомска својства
Оксидациона стања 2, 3
Особине оксида средње базни
Електронегативност 1,91 (Полинг)
1,75 (Олред)
Енергије јонизације 1: 737,1 kJ/mol
2: 1.753 kJ/mol
3: 3.395 kJ/mol
(остале)
Атомски радијус 135 (149) pm
Ковалентни радијус 163 pm
Остало
Кристална структура постраничноцентрирана кубична (FCC)
Површинскицентрирана тесерална кристална структура за никл
Брзина звука 4.970 m/s (293,15 K)
Топл. водљивост 90,7 W/(m·K)
Сп. ел. водљивост 14,3×106S/m
Мосова тврдоћа 4,0
CAS број 7440-02-0
референцеВикиподаци

Никл (Ni, лат. niccolum) метал је VIIIB групе.[1][2] Има 14 изотопа чије се атомске масе налазе између 53—67, од којих је постојано 5 (58, 60, 61, 62, 64).

Историјат[уреди]

За разлику од Кинеза, који су изгледа за никл знали од давнина, у Европи се тек пред крај седамнаестог века појавио немачки израз kupfernickel који је значио „лажни бакар“, а односио се на руду која је имала изглед бакарне, али није давала бакар када је третирана уобичајним процесом. Axel Fredrik Cronstedt је 1751. године констатовао да ова руда садржи неки нови метал. Његово гледиште тада није било прихваћено, па је Le Sage тврдио да је у питању једињење кобалта, гвожђа, арсена и бакра. Торберн Бергман је доказао да је Cronstedt-ов метал заправо нови елемент, али не у чистом стању.

Распрострањеност и налажење[уреди]

Заступљен је у земљиној кори у количини од 80 ppm (енгл. parts per million) у облику минерала који скоро обавезно садрже и кобалт: милерита, гарсдорфита и гарниерита. Најважнија налазишта се налазе у Садберију (Онтарио, Канада). Чист никл се налази у неким метеоритима.

Експлоатација руда[уреди]

Руде овог метала обично садрже и халкопирит и друге минерале бакра и гвожђа. Концентровање руде врши се флотацијом, па се руда пржи да би се уклонио један део сумпора. Потом се руда топи са кварцом, коксом и кречњаком у мањој јамичастој пећи, при чему остаје смеша сулфида никла, бакра и гвожђа. Оксидацијом се одстрањује гвожђе и највећи део сумпора. Добијена смеша може да послужи за добијање легуре јер садржи сулфид никла и бакра. да би се одвојио и бакар, смеша се топи са бисулфатом и коксом у вертикалној пећи. Бисулфат се редукује у сулфат који раствара купро-сулфид, пре него никл-сулфид, па се зато стварају два слоја када се смеша охлади и очврсне. Горњи садржи готово сав бакар, а доњи никл. Доњи се потом пржи да би се превео у оксид, да би се потом редуковао у сирови метал за рафинацију. Ово је познато као Орфордов процес.

Особине[уреди]

Никл је умерено тврд, блистав метал сребрнобеле боје отпоран на корозију. Магнетичан је. На ваздуху је постојан на обичним температурама, а у кисеонику сагорева градећи оксид. Разблажена хлороводонична и сумпорна киселина споро делују на њега, али азотна киселина делује лако и тада се гради никло-нитрат.[3]

Важна једињења никла[уреди]

Никл гради низ једињења, оксиде, хидроксид и соли. Гради и низ комплексних једињења као на пример хексаммин-никл(II)-бромид.

Доказивање и одређивање никла[уреди]

Употреба[уреди]

Користи се за превлачење других метала (никловање) ради заштите, јер је сам отпоран на корозију и има сребрнаст сјај. У ову сврху посебно се употребљава легиран са сребром. Никл у праху се користи као катализатор у многим реакцијама у индустрији, као што је производња маргарина (при стврдњавању уља). Легуре никла и бакра се користе за израду кованог новца, прибора за јело. Никл се такође додаје челику и другим легурама да би повећао њихову отпорност на корозију (тада има 6-12% никла). Никлохромни челици (1,5-3,0% никла) су веома тврди и отпорни на ударце, па се користе за прављење делова мотора са унутрашњим сагоревањем. У зависности од процентног удела никла у легури, као и елемената који се уз никл користе за легирање, добијају се различите легуре које имају различите намене (инвар, пермалој, платинит, монел-метал, купроникл, манганин).

Биолошки значај[уреди]

Никл је микроелементи присутан у многим ензимима. Дневно би га требало минимално уносити у количини 0,3 милиграма. У спрашеном стању никл се користи као катализатор. На пример, у процесу хидрогенизовања биљних уља.

Никл у Србији[уреди]

Налазиште руде има на Голешу код Липљана и у подручју планине Рудника у Шумадији. На планини Голешу постоји рудник никла, а у Глоговцу топионица никла.

Референце[уреди]

  1. Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  2. Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  3. Рајковић, М. Б.; et al. (1993). Аналитичка хемија. Београд: Савремена администрација. 

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Никл на Викимедијиној остави