Ендотрахеална интубација
| Ендотрахеална интубација | |
|---|---|
 Ендотрахеална интубација трахеје уз помоћ видео ларингоскопа | |
| ИЦД-9-CM | 96.04 |
| МеСХ | Д007442 |
| ОПС-301 цоде | 8-701 |
| МедлинеПлус | 003449 |
Ендотрахеална интубација је инвазивна терапијска метода збрињавања дисајног пута која се заснива на постављању ендотрахеалног тубуса директно у трахеју. Ова техника омогућава безбедну и најпоузданију заштиту дисајног пута. Поред заштите она она омугућава одговарајућу оксигенацију и вентилацију пацијента, раздваја дисајни пут од дигестивног система и тиме спречава ризик од аспирације, желудачног садржаја, крви и секрета, и омогућује давање 100% кисеоника као и примену анестезиолошких гасова (ендотрахеане анестезије), примену лекова интрапулмонално и трахеобронхалну сукцију.[1][2]
Историјат методе[уреди | уреди извор]
По први пут је ендотрахеална интубација примењена у 14 и 15. веку, када је швајцарски лекар, алхемичар, астролог Парацелзус увео у човеков у душник цев како би му спасио живот. Три века касније, људи су спашавани на такав начин због недостатка ваздуха.
Општа разматрања[уреди | уреди извор]
Ендотрахеална интубација је најчешће коришћена техника за обезбеђење дисајног пута током хируршких интервенција, боравка у јединици интензивног лечења, у хитним ситуацијама. Њено коришћење даје сигурност за време дуготрајних хируршких интервенција, токо транспорта болесника, примене повећаног притиска током механичке вентилације, даје најбољу заштиту дисајних путева од аспирације желудачног садржаја, крви, слузи, страних тела, обезбеђује тоалету дисајних путева и на крају, могућа је и апликација неких медикамената овим путем, у недостатку интравенског приступа.
Постоје и ситуације када је њено извођење отежано или немогуће. Тада се морају применити друге технике којима се може решити овај проблем. Увођење у свакодневну праксу нових технолошких решења која имају циљ да олакшају отежану интубацију, је од велике помоћи за анестезиологе. То су бројни модели ригидних, полу ригидних и видео ларингоскопа који олакшавају пласирање ендотрахеалног тубуса у трахеју и умањују могућност погрешне ендотрахеалне интубације. Најширу примену у пракси имају ларингеална маска, видео ларингоскопија, бронхоскопија.[3][4]
Правци интубације[уреди | уреди извор]
Најчешће коришћени правац за ендотрахеалну интубације је оротрахеални пут, у коме се ендотрахеална цев пласира кроз уста и вокални апарат у трахеју. У назотрахеалној процедури, ендотрахеална цев пролази кроз носни и вокални апарат у трахеју.
Осим технике извођења оротрахеалне интувације помоћу ларингоскопа, постоје и друге: техника интубације на слепо, дигитална оротрахеална интубација, ретроградна интубација, интубација трахеје код трахеотомије. Али и методе интубације које укључују оперативну крикотиротомију (која се користи скоро искључиво у хитним случајевима) и трахеотомију, која се примарно користи у ситуацијама када је предвиђена продужена потреба за подршком дисајним путевима.
Због тога што је ова метода инвазивна и непријатна медицинска процедура, интубација се обично изводи након примене опште анестезије и давања неуромускуларног лека. Међутим, она се може обавити у будном стању пацијента уз помоћ локалне анестезије или у хитним случајевима без икакве анестезије.
Интубацију обично олакшава коришћење конвенционалног ларингоскопа, флексибилног фибероптичког бронхоскопа или видео ларингоскопа како би се лакше идентификовале вокалне жице између којих пролазити цев за интубацију у трахеју, и тиме избегао ненамеран унос тубуса у једњак. Такоше се током интубације могу користити и други уређаји и друге алтернативне технике.
Индикације[уреди | уреди извор]
У најчешће индикације за ендотрахеалну интубацију спадају;
|
|
Опрема за интубацију[уреди | уреди извор]
- Ларингоскоп
- Ларингоскоп (стандардни или видео-ларингоскопи). Стандардни ларингоскоп Омогућује ларингоскопију или визуелизацију глотиса. Уз ларингоскоп иду шпатуле (криве и праве, са извором светла), дршка (батерије и резервне батерије).
- Тубус и балончић
- ЕТ тубуси различитих величина (оротрахеални, назотрахеални армирани дволуменски тубус без балончића)
- Марфијев ендотрахеални тубус
- Езофаготрахеални цомбитубе
- Балончић или каф (цуфф) — служи за „заптивање” трахеје како би се спречило цурење ваздуха у експиријуму и спречава аспирацију регургитираног садржаја из желуца у плућа. Препоручује се употреба тубуса са кафом који има велики волумен, а мали притисак у балону
- Помоћна опрема при интубацији трахеје
- Интубациони водичи (стилети/мандрени)
- Бужије и измењивачи тубуса
- Магилове хватаљке
- Пумпа за каф, шприц (надувавање балончића)
- фиксатор тубуса или завој, лепљива трака
- орофарингеални тубус
- аспиратор и сукциони катетери
- стетоскоп, капнометар за проверу положаја тубуса
- рукавице за личну заштиту (заштитне наочаре)
- Лекови
- анестетик
- кисеоник и пратећа опрема
- опрема за оксигенацију и вентилацију пацијента пре поступка интубације (маска одређене величине са самоширећи балоном, орофарингеални и назофарингеални тубус)
- Алтернативна опрема
- ларингеална маска
- сет за коникотомију итд.
Опрема прије употребе мора бити проверена и исправна. Особље које изводи интубацију мора одлично познавати опрему и поступак, и добро увежбано за извођење ендотрахеалне интубације као и за поступке постављања алтернативне опреме.
Техника извођења оротрахеалне интубације[уреди | уреди извор]
- ендотрахеални тубус
- гласне жице
- трахеја
- плућа
Пре почетка интубације пацијент, скида зубну протезу и ставља се у лежећи положај - на леђима, без узглавља, са главом у екстензији. За време интубације извођач седи/стоји изнад главе болесника у „сниффинг” положају.[5]
Држећи ларингоскоп у левој руци врши се његово увлачење у уста, док се истовремено врх шпатуле увлачи у десни угао болесникових уста, како би се шпатулом померао језик улево и вуку напред и навише.
Затим се подижући ларингоскоп, подиже епиглотис и приказује рима глотидис (простор између гласних жица и аритеноидних хрскавица), док врх криве шпатуле увлачи валекулу иза епиглотиса, а врх равне шпатуле подиже епиглотис.
Ендотрахеална интубација не сме да траје дуже од 30 секунди. У случају безуспешних покушаја, између неуспешних покушаја интубације, потребна је оксигенација пацијента помоћу стандардне маске за лице чистим кисеоником. При томе се не сме извршити преоксигенација пацијента са високим протоком кисеоника.
Затим следи увођење тубуса... под сталном контролом ока, укључујући и моменат после „проласка” између гласница. Тубус мора бити окренут конкавитетом према напред, а код болесника који дише спонтано, тубус се пласира за време инспиријума. Водич тубуса се вади кад тубус прође риму глотидис.
Следи надувавање кафа (док не престане чујно излажење гасова при мануелној вентилацији интубираног болесника).
На крају процедуре врши се провера позиције тубуса, јер флексија главе после интубације може да доведе до упадања тубуса за 1-2 цм, док екстензија главе може да доведе и до испадања тубуса.[а]
Да би се спречило померање тубуса на крају се врши његово фиксирање, фластером, завојем, посебним држачима.
Компликације[уреди | уреди извор]
Компликације могу настати при неправилном постављању водилице која може довести до повреда, зачепљеност тубуса садржајем или савијање тубуса које доводи до зачепљености или сужења. Трахеална интубација може бити повезана са мањим компликацијама као што су сломљени зуби или лацерације ткива горњег дисајног пута. Такође може бити повезана са потенцијално фаталним компликацијама, као што је пулмонална аспирација желудачног садржаја, што може резултирати озбиљним, а понекад фаталним хемијским аспирацијским пнеумонитисом или непрепознатом интубацијом једњака који може довести до потенцијалне смрти због аноксије.[6]
У најчешће могуће компликације трахеалне интубације спадају:
|
|
Из наведених разлога, како би се избегли потенцијални проблеми, потешкоће или компликације због присуства необичне анатомије дисајних путева или других неконтролисаних варијабли лекар мора пажљиво да изврши процену пацијента пре него што се предузме трахеална интубација. Такође алтернативне стратегије за осигурање дисајних путева током интубације морају увек бити доступне.[5]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Неопходна је провера положаја тубуса после сваког померања.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Биро, Петер (1998). Дие сцхwиериге Интубатион: Ерсцхwерт зугäнглицхе Атемwеге. Берн: Хубер. ИСБН 978-3-456-82495-6.
- ^ Клееманн, Петер Паул (2000). Фибероптисцхе Интубатион: Анwендунг фиберендоскописцхер Герäте ин Анäстхесие унд Интенсивмедизин ; 30 Табеллен. Стуттгарт: Тхиеме. ИСБН 978-3-13-106881-1.
- ^ А Цлинициан’с Гуиде то Видео Ларyнгосцопy: Типс анд Тецхниqуес. Неw Yорк: МцМахон Публисхинг; 2009.
- ^ Бењамин, Ф. Ј.; Боон, D.; Френцх, Р. А. (2006). „Ан евалуатион оф тхе ГлидеСцопе®, а неw видео ларyнгосцопе фор диффицулт аирwаyс”. Еуропеан Јоурнал оф Анаестхесиологy. 23 (6): 517—521. ИССН 0265-0215. ПМИД 16672094. С2ЦИД 33508861. дои:10.1017/с0265021506000147.
- ^ а б Јукић M, Хусеџиновић I, Кволик С, Мајерић Коглер V, Перић M и Жунић Ј. Клиничка анестезиологија. 2. Изд. Загреб: Медицинска наклада, 2013.
- ^ 13. Јабер С, Амраоуи Ј, Лефрант ЈY. Цлиницал працтице анд риск фацторс фор иммедиате цомплицатионс оф ендотрацхеал интубатион ин тхе интенсиве царе унит: а проспецтиве, мулти-центерстудy. Црит Царе Мед. . 34. 2006: 2355—2361. Недостаје или је празан параметар
|титле=(помоћ).
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
