Испирање желуца

С Википедије, слободне енциклопедије
Испирање желуца
Испирање желуца детета помоћу гастричне сонде са причвршћеним левком

Испирање желуца један је од медицинских поступака деконтаминације дигестивног тракта, који укључује више пута поновљено уношење воде у желудац и њено накнадно уклањање.[1]

Испирање желуца би требало да буде ограничено на пацијенте који су у опасности по живот било код потпуно будних и кооперативних пацијената или пацијената са заштићеним дисајним путевима.

Испирање желуца не треба сматрати једном од рутинских метода деконтаминације у токсикологији и његова употреба опада због различитих потенцијалних компликација, оскудних доказа и неизвесних клиничких ефеката. Док студије на здравим добровољцима и животињама показују смањену апсорпцију токсина и одређених маркера, јер недостају висококвалитетне клиничке студије.[2]

Опште информације[уреди | уреди извор]

Ова медицинска процедура иако се прилично често користи у клиничкој пракси, до сада није доказала пуну ефикасност, јер је утврђено да се овом методом нпр. може уклонити из желуца највише до 10% унетог отрова.Па се сматра да нема оправдања за испирање желуца дуже од четири, а највише шест сати након тровања.[3] Међутим по неким истраживачима, одређене специфичне ситуације које оправдавају испирање желуца након овог времена, су:

  • уношење велике количине изузетно токсичне супстанце
  • гутање супстанце која успорава гастроинтестиналну перисталтику ( антихолинергици или лекови са таквим дејством) гутање токсичне супстанце у облику лекова са продуженим ослобађањем
  • потрошња супстанци које формирају наслаге у дигестивном тракту (салицилати)..

Индикацје[уреди | уреди извор]

Тровања

Испирање желуца може се размотрити у року од 1 сата од оралног узимања значајне количине токсичне супстанце опасне по живот.[4] Примери укључују недавно узимање значајних количина трицикличних антидепресива, лабеталола, органофосфата или токсичних алкохола.[2]

Хипертермија

Како код слузокожа желуца не долази до значајног вазоконстрикције и он се налази у непосредној близини јетре и доње шупље вене, испирање желуца је разумна метода за брзо хлађење хипертермичних пацијената. Овом методом може се постићи смањење температуре језгра од приближно 0,15°С у минути.[5]

Ова техника је безбедна када се користи за пацијенте са топлотним ударом при напору (нпр. спортисти, војни регрути), али треба бити опрезан код пацијената са класичним топлотним ударом (нпр. старији пацијенти, пацијенти са алкохолизмом), за које је пријављено да имају стопу морталитета до 14% повезаних са овом методом хлађења. Међутим, чак и код ових пацијената, користи од брзог хлађења обично превазилазе ризике процедуре.[6]

Начин извођења[уреди | уреди извор]

Код тровања[уреди | уреди извор]

Испирање желуца (први акт). Пацијент гута око 35-40 cm савитљиве цеви (од линије зуба до кардије желуца) , а други крај се подиже изнад главе и онда се што више воде (отприлике 200-300 милилитара) сипа кроз левак у желудац. .

Захват се изводи код:[7]

  • свесног пацијента у седећем положају,
  • пацијената са вртоглавицом у бочном положају са спуштеном главом,
  • несвесног пацијента само након претходне интубације .

Испирање желуца започиње пласирањем дебела цеви (премазане локалним анестетиким лидокаином) у желудац. Пре него што се започене са испирањем желуца терапеут теба да се увери да је цев пласирао на одговарајућу дужину на основу:[8]

  • растојање које је од линије зуба до кардије желуца 40 см.
  • након покушаја да се апирацијом из желуца извуче садржај желудачног сока.
  • аускултације у пределу желуца док покушавате да уведете ваздух кроз цев помоћу шприца
  • потапање врха сонде у посуду са водом. (ако се појаве мехурићи, епрувету треба одмах уклонити.
  • рендгенског снимка .

Затим се на цев поставља левак кроз који се сипа 200-300 милилитара воде загрејане на телесну температуру тела. Увек се оставља мало воде у левку како би она деловала као сифон.

Потом се левак спушта испод нивоа желуца пре него што вода из левка нестане – што омогућава повратни ток воде која са желудачним садржајем напушта желудац.

Испирање желуца (други акт). Крај цеви се спушта испод нивоа желуца што омогућава повратни ток воде која по принципу равнотеже течности, са желудачним садржајем напушта желудац.

Поступак се понавља много пута док се не добије чист садржај. У последњу порцију воде за испирање додаје се 50-100 грама активног угља,[9] иако према неким ауторима угаљ треба давати више пута (у поновљеним дозама активног угља (почевши од 1 г/кг и затим 0,5-1 г/кг свака 2-4 сата) код пацијената који су узимали дозе кинина, дапсона, фенобарбитала, карбамазепина или теофилина опасне по живот.[10]

Појединачна доза активног угља (1 г/кг) може се унети у желудац након завршетка испирања према индикацијама. Изузеци укључују супстанце које нису адсорбоване активним угљем (алкохоли, жива, олово или гвожђе).[2]

Добијање остатака таблета лека или конзумираних печурака током испирања доказује ефикасност поступка.

Код хипертермије[уреди | уреди извор]

Кад се обезбеде пацијентови дисајни путеви пласира се назогастрична или орогастричну сонда великог пречника. Кроз ову сонду преко отвора на врећи за испирање желуца (окачене изнад пацијента и повезане са желудачном сондом помоћу конектора) додаје се воду или физиолошки раствор и лед.[5]

Кроз сонду се брзо укапава10 мЛ/кг ледене воде (не леда) током 30-60 секунди. Након 30-60 секунди усисавањем уклања се вода из желуца..

Контраиндикације[уреди | уреди извор]

Контраиндикације за примену испирања желуца су:

  • тровања корозивним материјама,[11]
  • тровање испарљивим отровима, угљоводоницима детерџентима (због високог ризика од аспирације)[12]
  • тровање пестицидима,[13]
  • ризик од гастроинтестиналног крварења
  • пацијент без свести осим ако није извршена интубација

Компликације[уреди | уреди извор]

Рутинска употреба испирања желуца недавно је доведена у питање због ограничених података о исходу и повећаног морбидитета. Ако је испирање желуца неопходно, правилно позиционирање пацијента и стриктна пажња на одговарајућу технику су неопходни да би се спречиле компликације, које могу бити:[14]

  • аспирациона пнеумонија
  • перфорација дигестивног тракта или грла
  • хипоксемија
  • аритмија срца
  • поремећаји метаболизма воде и електролита.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Lanphear, Warren F (1986). „Gastric lavage”. The Journal of Emergency Medicine (на језику: енглески). 4 (1): 43—47. doi:10.1016/0736-4679(86)90111-3. 
  2. ^ а б в „Gastric Lavage”. empendium.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-13. 
  3. ^ Wheeler-Usher, Donna H.; Wanke, Lee A.; Bayer, Marc J. (1986). „Gastric Emptying: Risk versus Benefit in the Treatment of Acute Poisoning”. Medical Toxicology (на језику: енглески). 1 (2): 142—153. ISSN 0112-5966. doi:10.1007/BF03259833. 
  4. ^ Heard, Kennon (2006). „The Changing Indications of Gastrointestinal Decontamination in Poisonings”. Clinics in Laboratory Medicine (на језику: енглески). 26 (1): 1—12. doi:10.1016/j.cll.2006.01.001. 
  5. ^ а б Safarik, Jakub; Vrba, Jan (2008). „Slotted Applicator for Microwave Local Hyperthermia”. 2008 14th Conference on Microwave Techniques. IEEE. doi:10.1109/comite.2008.4569942. 
  6. ^ McGugan, Elizabeth A (2001). „Hyperpyrexia in the emergency department”. Emergency Medicine. 13 (1): 116—120. ISSN 1035-6851. doi:10.1046/j.1442-2026.2001.00189.x. 
  7. ^ American Academy of Clinical Toxicology; European Association of Poisons Centres and Clinical Toxicologists, (2004). „Position Paper: Gastric Lavage”. Journal of Toxicology: Clinical Toxicology (на језику: енглески). 42 (7): 933—943. ISSN 0731-3810. doi:10.1081/CLT-200045006. 
  8. ^ Vale JA: Position statement: gastric lavage. American Academy of Clinical Toxicology; European Association of Poisons Centres and Clinical Toxicologists. J Toxicol Clin Toxicol. 1997, 35: 711-719.
  9. ^ Bateman, D. N. (1999). „Gastric decontamination--a view for the millennium”. Journal of Accident & Emergency Medicine. 16 (2): 84—86. ISSN 1351-0622. PMC 1343284 Слободан приступ. PMID 10191436. doi:10.1136/emj.16.2.84. 
  10. ^ Peto R, Pike MC, Armitage P, Breslow NE, Cox DR, Howard SV, Mantel N, McPherson K, Peto J, Smith PG: Design and analysis of randomised clinical trials requiring prolonged observation of each patient. I. Introduction and design. Br J Cancer. 1976, 34: 585-612.
  11. ^ Qiu, Miao-zhen; Wang, Zhi-qiang; Luo, Hui-yan; Zhang, Dong-sheng; Zhou, Zhi-wei; Li, Yu-hong; Jiang, Wen-qi; Xu, Rui-hua (2010-12-22). „Prognostic analysis in node-negative gastric cancer patients in China”. Tumor Biology. 32 (3): 489—492. ISSN 1010-4283. doi:10.1007/s13277-010-0142-5. 
  12. ^ Li, Yi; Yu, XueZhong; Wang, Zhong; Wang, HouLi; Zhao, XiangHuai; Cao, YuPing; Wang, WeiZhan; Eddleston, Michael (2006-10-19). „Gastric Lavage in Acute Organophosphorus Pesticide poisoning (GLAOP) – a randomised controlled trial of multiple vs. single gastric lavage in unselected acute organophosphorus pesticide poisoning”. BMC Emergency Medicine. 6 (1): 10. ISSN 1471-227X. PMC 1624845 Слободан приступ. PMID 17049100. doi:10.1186/1471-227X-6-10. 
  13. ^ Li, Yi (2013-01-17). „Gastric Lavage in unselected acute organophosphate poisoning (OP)”. http://isrctn.org/>. Приступљено 2024-01-17.  Спољашња веза у |website= (помоћ)
  14. ^ Tucker, Jeffrey R. (2000). „Indications for, techniques of, complications of, and efficacy of gastric lavage in the treatment of the poisoned child:”. Current Opinion in Pediatrics (на језику: енглески). 12 (2): 163—165. ISSN 1040-8703. doi:10.1097/00008480-200004000-00014. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Испирање_желуца&oldid=27442922”