Ерик Клептон

С Википедије, слободне енциклопедије
Ерик Клептон
Лични подаци
Име по рођењуЕрик Патрик Клептон
Датум рођења(1945-03-30)30. март 1945.(79 год.)
Место рођењаРипли, Енглеска, Уједињено Краљевство
Занимањемузичар, гитариста, продуцент, кантаутор, уметник
Музички рад
Активни период1962—данас
ЖанрРок, Блуз, Блуз рок, Хард рок, Поп, Психоделични рок, Реге, Британски блуз
Инструментгитара
Остало
Веб-сајтhttp://www.ericclapton.com/

Ерик Патрик Клептон (енгл. Eric Patrick Clapton; Рипли, 30. март 1945, познат под надимком „Слоухенд“ (енгл. Slowhand - „спороруки“) енглески је рок-гитариста, певач и композитор. Једини је музичар који је три пута приман у Рокенрол кућу славних. Музички критичари и публика сматрају га једним од највећих гитариста свих времена.[1] Ерик Клептон је рангиран као 2. на Ролинг стоуновој листи највећих гитариста свих времена[2] и као 53. на њиховој листи 100 највећих уметника свих времена.[3]

Мада се Клептонов музички стил временом мењао, увек је задржао део блуз-корена. Клептон је био и иноватор у неким од фаза своје каријере, као што је блуз-рок фаза са Блузбрејкерсима Џона Мејола те Јардбердсима (енгл. John Mayall & the Bluesbreakers and The Yardbirds) или психоделични рок са групом Крим (енгл. Cream).

Клептон је примио 18 награда Греми, и Брит награду за изванредан допринос музици. Године 2004. он је награђен са CBE у Бакингамској палати за музичке заслуге.[4][5][6] Он је примио четири Ајвор Новелове награде од Британске академије текстописаца, композитора и аутора, укључујучи награду за животно дело. Током своје соло каријере, Клептон је продао више од 100 милион плоча широм света, што га чини једним од најпродаванијих музичара свих времена.[7] Године 1998. је Клептон, као алкохоличар у опоравку и зависник од дроге, основао је Кросроудс центар на Антигви, медицинску установу за опоравак зависника.[8]

Почетак[уреди | уреди извор]

Ерик Клептон је син тадашње енглеске 16-годишњакиње и 24-годишњег канадског војника који је пре његовог рођења отишао у рат и по завршетку рата се вратио у Канаду. Клептон је одрастао са својом баком и њеним другим мужем, које је сматрао својим родитељима, а мајку старијом сестром. Након неколико година његова мајка се удала за другог канадског војника и одселила се у Канаду, а Ерик је остао с баком у Енглеској.

Своју прву гитару (немачку акустичну гитару Хојер) добио је за свој 13. рођендан. Био је неугодно изненађен колико је тешко да се научи да се свира на инструменту са металним жицама због лошег подешавања и готово је одустао од свирања. Упркос фрустрацијама, утицај блуза од малих ногу подстакнуо га је на неуморно вежбање и по неколико сати дневно након што је набавио половну Вошберн гитару. Његова прва електрична гитара била је Кај, копија Гибсона ЕС-335. Са 17 година, напустивши школу, почео је да наступа по пубовима у околини свог родног града, те се ускоро придружио својој првој групи „The Roosters”, да би у октобру 1963. године постао члан „Јардбердса”.

Гитаре и опрема[уреди | уреди извор]

Клептон је, као и његови музички савременици, имао је пресудан и распрострањен утицај у популаризацији појединих модела електричних и акустичних гитара.

Клептон (десно) са групом Крим, 1968.

Са Јардбердс је у почетку мењао разне моделе да би средином 1965. године постао ексклузивни Гибсон извођач након што је у једном Лондонској музичкој продавници набавио кориштену гитару типа Гибсон Лес Пол санберст стандард, која му је касније украдена. Са групама Крим и Блајнд фејт користи гитаре Гибсон Фајербирд, Гибсон-ЕС335 и Гибсон СГ. Две најзанимљивије и најзначајније гитаре које је Клептон користио пре одласка у соло воде, засигурно су већ горе споменути Гибсон 1960 Лес Пол Стандард назван „Beano burst” те Гибсон СГ Стандард назван „Fool SG”. Клептон је користио „Beano Les Paul” на албуму групе Џон Мејол и Блузбрејкерси „Блузбрејкерси са Ериком Клептоном” (албум познат и под именом „Бино албум” због тога што Клептон на слици албума држи стрип имена „Бино”). Одатле долази и назив „Бино Лес Пол”. Можда још занимљивија гитара је СГ Стандард познатија као „Фул СГ” или „Фул гитара”. Клептон почиње да користи „Фул СГ” након што му је 1966. године украден „Бино Лес Пол”. „Фул СГ” је Гибсон СГ Стандард из 1964, која је занимљива због специфичног психоделичног цртежа на телу гитаре. Цртеж је направио холандски графички студио „The Fool”, о чега веројатно потиче и назив гитаре. Ово је гитара коју Клептон најчешће користи у периоду од 1966. године до новембра 1968. године. Многи верују да му је гитару поклонио Џорџ Харисон који ју је свирао на песми „Дајтрипер” од Битлеса.

Крајем 1969. године Клептон прелази на Фендер стратокастер под утицајем музичара као што су Бади Холи, Бади Гај и посебно Џими Хендрикс и Стив Винвуд. Његов први Страт је добио надимак Брауни, купљен је у Лондону и на њему су одсвирана прва два албума Клептонове соло каријере, укључујући и хитове попут „Layle” и обраде Џеј Џеј Кејлове песме „After Midnight”. Након 1971. године Брауни служи као друга гитара главном Ериковом Страту званом Блеки. Крајем 1970. године током америчке турнеје са Доминос, Клептон је у Нешвилу у једној продавници гитара купио шест кориштених Стратова произведених 1956/1957. по цени од 100 долара сваки. По једног су добили на поклон његови блиски пријатељи Џорџ Харисон, Стив Винвуд и Пит Таунсенд, а од преостале три Клептон је (користећи њихове најбоље компоненте) саставио Блеки. Била му је омиљена студијска и сценска гитара до пензионисања 1985. године због проблема с вратом.

Клептон за електричне гитаре користи жице Ерни бол слинки (.010) и Супер слинки (.009). За акустичне гитаре користи жице Фосфор бронз лајт, МЕЦ-12 лаит, као и разне моделе гитара предузећа К. Ф. Мартин и компанија, од којих је најпознатија 000-42 на којој је одсвирао Анплагд албум. У новије време користи посебно дизајнирану гитару истог произвођача с његовим потписом; модел 000-ЕЦХФ.

Од појачала најчешће је користио Маршал и Вокс АЦ30. Један од начина на који је постизао свој јединствени дисторзирани, пуни, али пригушени звук (и који су многи безуспешно покушавали постићи), да је на појачалу потенциометар за јачину био на максимуму, а на гитари потенциометар тон на нули. (нпр. „Sunshine of Your Love”). За време Крим супер групе Клептон највише користи Маршалл појачала и то највише појачало Маршалл ЈТМ 45/100, појачало познато и као Маршалл Супер 100. Ради се о гитарској глави јачине 100W упареној са две Маршалл звучне кутије у којима су се налазила по четири Celestion G12M 20W звучника. Појачало је радило на КТ66 лампама, које су најзаслужније за „топао” гитарски звук по којем је Клептон познат на почетку своје каријере. Ово појачало Клептон интезивно користи у периоду између 1966. и 1967. године. Због тога је уважено мишљење да је албум „Фреш крим”" групе Крим у потпуности снимљен на овом појачалу. Након 1967. године Клептон прелази на нову линију појачала предузећа Маршалл, с називом Маршалл супер лид која су позната и као „Плекси” појачала. Ради се о појачалу снаге 100W, али овог пута са ЕЛ34 лампама, што поновно Клептону даје другачији звук на располагање. Ово појачало је пуно агресивније у смислу да је гласније и брже „дисторзира”.

Дискографија[уреди | уреди извор]

Ерик Клептон 1975.
  • Erik Klepton (1970)
  • 461 Ocean Boulevard (1974)
  • There's One in Every Crowd (1975)
  • No Reason to Cry (1976)
  • Slowhand (1977)
  • Backless (1978)
  • Another Ticket (1981)
  • Money and Cigarettes (1983)
  • Behind the Sun (1985)
  • August (1986)
  • Journeyman (1989)
  • Rush (1992)
  • From the Cradle (1994)
  • Pilgrim (1998)
  • Reptile (2001)
  • Me and Mr. Johnson (2004)
  • Sessions for Robert J (2004)
  • Back Home (2005)
  • Clapton (2010)
  • Old Sock (2013)
  • The Breeze: An Appreciation of JJ Cale (2014)
  • I Still Do (2016)
  • Happy Xmas (2018)

Клептонова музика коришћена у филмовима и на телевизији[уреди | уреди извор]

Клептон 2006.
  • Mean Streets (1973) – „I Looked Away“
  • Purple Haze (1983) - „I Feel Free“
  • The Hit (1984) – „Score“
  • Back to the Future (1985) – „Heaven Is One Step Away“
  • Edge of Darkness (1985)
  • The Color of Money (1986) – „It's In The Way That You Use It“
  • SpaceCamp (1986) – „Forever Man“
  • Lethal Weapon (1987)
  • Lethal Weapon 2 (1989) – „Knockin' On Heaven's Door“
  • Goodfellas (1990) – „Layla“ i „Sunshine of Your Love“
  • Rush (1991)
  • Wayne's World (1992) – „Loving your Loving“
  • Peter's Friends (1992) – „Give Me Strength“
  • Lethal Weapon 3 (1992)
  • True Lies (1994) – „Sunshine of Your Love“
  • Epizoda u Simpsonovima Mother Simpson (1995) – „Sunshine of Your Love“
  • Twister (1996) – „Motherless Child“
  • Phenomenon (1996) – "Change the World“
  • The Van (1996) – (главна музика)
  • Happy Gilmore (1996) - „Wonderful Tonight“
  • Patch Adams (1998) – „Let It Rain“
  • Lethal Weapon 4 (1998) – „Pilgrim“
  • City of Angels (1998) – „Further On Up The Road“
  • Epizode Band Candy i Forever u filmu Buffy the Vampire Slayer (1998) – „Tales of Brave Ulysses“
  • Runaway Bride (1999) – „Blue Eyes Blue“
  • The Story of Us (1999) – „(I) Get Lost“
  • Epizoda u seriji Friends - The One with the Proposal, Part 2 (2000) - „Wonderful Tonight“
  • Dancing At The Blue Iguana (2000) – „River of Tears“
  • A Knight's Tale (2001) – „Further On Up The Road“
  • Blow (2001) – „Strange Brew“
  • Епизода у серији Friends - The One Where Rachel Has a Baby, Part Two (2002) - „River of Tears“
  • Епизода у серији Futurama - "The 30% Iron Chef" (2002) – „Sunshine of Your Love“
  • Епизода у серији The Sopranos - Whitecaps (2002) – Тони Сопрано слуша песму „Layla“
  • School Of Rock (2003) – „Sunshine of Your Love“
  • Starsky & Hutch (2004) – „Cocaine“
  • Anger Management (2004) – „Strange Brew“
  • Fahrenheit 9/11 (2004) – „Cocaine“
  • Bad News Bears (2005) – „Cocaine“
  • Lords of Dogtown (2005) – „Strange Brew“
  • Lord of War (2005) – „Cocaine“
  • United States of Tara episode – „Cocaine“
  • The Good Guys Episode Silvio's Way – „Layla“

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „55 – Ериц Цлаптон”. Роллинг Стоне. Архивирано из оригинала 18. 7. 2012. г. Приступљено 11. 11. 2014. 
  2. ^ „100 Греатест Гуитаристс оф Алл Тиме – 2. Ериц Цлаптон”. Роллинг Стоне. Архивирано из оригинала 21. 10. 2012. г. Приступљено 30. 11. 2011. 
  3. ^ Тyрангиел, Јосх (14. 8. 2009). „Тхе 10 Греатест Елецтриц Гуитар Плаyерс”. Тиме. Тиме Инц. Приступљено 26. 4. 2011. 
  4. ^ „Еx-ребел Цлаптон рецеивес хис ЦБЕ”. Телеграпх.цо.ук. Лондон. 4. 11. 2004. Приступљено 22. 9. 2014. 
  5. ^ „Ериц Цлаптон, Алл Мусиц: Граммy Аwардс”. АллМусиц. Приступљено 22. 9. 2014. 
  6. ^ „Брит Аwардс 1987”. Бритс.цо.ук. Приступљено 22. 9. 2014. 
  7. ^ „Ериц Цлаптон” (на језику: Герман). коелн.де. 2. 7. 2018. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г. Приступљено 15. 12. 2018. 
  8. ^ Кемп, Марк (2001). „Ериц Цлаптон Биограпхy”. Роллинг Стоне. Приступљено 23. 10. 2011. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Ериц Цлаптон, Цлаптон, Тхе Аутобиограпхy, 2007 анд 2008, Броадwаy Боокс, 352 пп. / Арроw, 400 пагес / Центурy, 384 пп.
  • Ериц Цлаптон, Дерек Таyлор анд Петер Блаке, 24 Нигхтс, Генесис Публицатионс, 2 волумес, 1992, 198 анд 64 пп. Ериц Цлаптон'с сигнед лимитед едитион боокс, ин а Соландер боx wитх 2 ливе CD
  • Раy Цолеман, Цлаптон!: Тхе Аутхоризед Биограпхy, Wарнер Боокс, 368 пп, ор Футура, 336 пагес, 1986; оригиналлy публ. ас "Сурвивор: Тхе Аутхоризед Биограпхy", Сидгwицк & Јацксон, 1985, 300 пп.
  • Цхристопхер Хјорт w/ а фореwорд бy Јохн Маyалл, Странге бреw: Ериц Цлаптон анд тхе Бритисх Блуес Боом, 1965–1970, Јаwбоне, 2007, 352 пп.
  • Марц Робертy, Ериц Цлаптон: Тхе Цомплете Рецординг Сессионс 1963–1992, Бландфорд ор Ст. Мартин'с Пресс, 1993, 192 пп.
  • Марц Робертy, Слоwханд: Тхе Лифе & Мусиц оф Ериц Цлаптон, Оцтопус ор Хармонy, 1991, 176 пп; упд. ед. Цроwн, 1993, 192 пп.
  • Марц Робертy, Ериц Цлаптон ин Хис Оwн Wордс, Омнибус Пресс, 1993, 96 пп.
  • Марц Робертy, Ериц Цлаптон: Тхе Неw Висуал Доцументарy, Омнибус Пресс, 1990, 128 пп.; рев. ед., 1994, ...пп.; оригиналлy публ. ас Ериц Цлаптон: А Висуал Доцументарy, 1986, . пп.
  • Марц Робертy, Ериц Цлаптон: Тхе Ман, тхе Мусиц анд тхе Меморабилиа, Папер Тигер-Драгон'с Wорлд, 1994, 226 пп.
  • Марц Робертy, Тхе Цомплете Гуиде то тхе Мусиц оф Ериц Цлаптон, Омнибус Пресс, 1995, 152 пп. CD формат; рев. ед., 2005, 128 пп.
  • Мицхаел Сцхумацхер, Цроссроадс: Тхе Лифе анд Мусиц оф Ериц Цлаптон, Хyперион, 1995, 388 пп.; рев. ед, Тиме Wарнер п'бацкс, 1998, 411 пп.; неw ед. титлед Ериц Цлаптон, Спхере, 2008, 432 пп.
  • Харрy Схапиро, Ериц Цлаптон: Лост ин Тхе Блуес, Гуиннесс Боокс ор Музе, 1992, 256 пп.; рев. ед. Да Цапо пресс, 1193, 225 пп.; оригиналлy публ. ас Слоwханд: Тхе Сторy оф Ериц Цлаптон, Протеус Боокс, 1985, 160 пп.
  • Даве Тхомпсон, Цреам: Тхе Wорлд'с Фирст Супергроуп, Виргин Боокс, 2005, 256 пп.; рев., упд. & иллустр. ед. титлед Цреам: Хоw Ериц Цлаптон Тоок тхе Wорлд Бy Сторм, 2006, 320 пп.
  • Стеве Турнер, Цонверсатионс wитх Ериц Цлаптон, Лондон: Абацус, 1976, 116 пп.
  • Бреwстер, Давид M. Цлаптон (2003). „Ериц”. Интродуцтион то Гуитар Тоне & Еффецтс. Хал Леонард Цорпоратион. стр. 54. ИСБН 978-0-634-06046-5. 
  • Х. П. Неwqуист анд Рицхард Малооф (2003). „Ериц Цлаптон”. Тхе Блуес-Роцк Мастерс. Бацкбеат Боокс. стр. 27. ИСБН 978-0-87930-735-6. 
  • Пете Проwн анд Лиса Схаркен (2003). „Ериц Цлаптон”. Геар Сецретс оф тхе Гуитар Легендс. Бацкбеат Боокс. стр. 6. ИСБН 9780879307516. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]