Пређи на садржај

Глизе 1214 б

С Википедије, слободне енциклопедије
ГЈ 1214 б
Поређење величине ГЈ 1214 б са Земљом (лево) и Нептуном (десно). Тачна боја ГЈ 1214 б још није позната.
Поређење величине ГЈ 1214 б са Земљом (лево) и Нептуном (десно). Тачна боја ГЈ 1214 б још није позната.
Откриће
Открио Давид Цхарбоннеау [1]
Датум открића 16.12.2009.
Орбиталне карактеристике
Велика полуоса 0.0143±0.0019 АУ × 106 km
Екцентрицитет < 0.27
Средња орбитална брзина 13,07 [2] km/s
Физичке карактеристике
Маса 6.55±0.98 (HARPS)[1] M⊕ × 1024 kg
Запремина 1.431,3 × 1010 km3
Густина 1,326 g/cm3
Површинска гравитација 24,79 m/s2
Нагиб осе 88.62+0.36

−0.28

Атмосфера

Глизе 1214 б[3] (скраћено ГЈ 1214 б, позната и под називом „океанска планета“) је егзопланета која кружи око звезде Глиесе 1214, а откривена је у децембру 2009. Њена матична звезда је 48 светлосних година удаљена од Сунца, а налази се у сазвежђу Змијоноша (Опхиуцхус). Од 2017. године, ГЈ 1214 б је највјероватнији познати кандидат за „океанску планету“.[1][4] Из тог разлога, научници су је назвали „водени свет“.[3]

То је супер-Земља, што значи да је већа од Земље, али је знатно мања (по маси и радијусу) од гасовитих џинова Сунчевог система. После ЦОРОТ-7б, то је друга позната супер-Земља[5] и прва је у новој класи планета мале величине и релативно ниске густине.[6] ГЈ 1214 б је такође значајна јер је њена матична звезда релативно близу Сунца и зато што "транзитује" (прелази испред) своје матичне звезде, што омогућава да се атмосфера планете проучава спектроскопским методама.[5]

У децембру 2013, НАСА је саопштила да постоји могућност да су откривени облаци у атмосфери ГЈ 1214 б.[7][8][9][10]

Откривање[уреди | уреди извор]

ГЈ 1214 б је први пут примећена у оквиру МЕартх пројекта, који тражи мале промене у светлости које се могу појавити када орбитирајућа планета накратко прође испред своје матичне звезде. Почетком 2009. године, астрономи који су водили пројекат приметили су да је звезда ГЈ 1214 показала овакве промене у својој светлости. Затим су пажљивије посматрали звезду и потврдили да се појављивала затамњеност од отприлике 1,5% на сваких 1,58 дана. Након тога извршена су накнадна мерења радијалне брзине са ХАРПС спектрографом на 3,6-метарском телескопу ЕСО(Еуропеан Соутхерн Обсерваторy) у опсерваторији Ла Сиља, Чиле; та мерења су успела да обезбеде независне доказе за постојање планете. Затим је у часопису „Натуре“ објављен рад којим је најављено постојање ове планете и у коме су дате процене о њеној маси, радијусу и орбиталним параметрима.[5]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Уметнички дојам планете са дубоким океанима

Радијус ГЈ 1214 б може се проценити из количине затамњења које се види када планета прође испред своје матичне звезде када се посматра са Земље. Маса планете може се закључити из осетљивих посматрања радијалне брзине матичне звезде, измерених кроз мале помаке у звезданим спектралним линијама због Доплеровог ефекта.[5] С обзиром на масу и пречник планете, може се израчунати њена густина. Кроз поређење са теоретским моделима, густина заузврат омогућава ограничене али веома корисне информације о саставу и структури планете.[5]

Уметничко виђење Глиесе 1214 б (у предњем плану), осветљен светлом матичне звезде (центра)

Због релативно мале величине матичне звезде ГЈ 1214 б, могуће је извршити спектроскопска опажања током планетарних пролазака. Поређењем посматраног спектра пре и током проласка, може се закључити спектар планетарне атмосфере. У децембру 2010, објављено је истраживање које показује да спектар у великој мери није могуће опажати у опсегу таласних дужина од 750-1000 нм. Будући да би густа атмосфера богата водоником и без облака произвела спектралне карактеристике које су препознатљиве, постојање такве атмосфере је највероватније искључено. Иако нису примећени јасни знакови водене паре или било каквих других молекула, аутори студије верују да би планета могла имати атмосферу састављену углавном од водене паре. Друга могућност је да постоји дебели слој високих облака који апсорбује светлост звезда.[11] Додатна опажања су неопходна да би се одредио састав њене атмосфере.

Пошто се претпоставља да је планетарни систем веома стар и на основу израчунатог степена хидродинамичког сударања и нестајања атома, који износи 9 × 105 кг с-1, научници закључују да је дошло до значајног атмосферског губитка током животног века планете, а свака тренутна атмосфера не може бити примордијална.[5]

Виђење уметника које показује како би ГЈ 1214 б могао изгледати када прелази преко своје родитељске звезде. То је друга супер-Земља за коју су астрономи одредили масу и радијус, дајући виталне назнаке о његовој структури.

ГЈ 1214 б може бити хладнија од било које друге познате транзитне планете пре открића Кеплер-16б 2011. године од стране мисије Кеплер. Верује се да је њена равнотежна температура у распону од 393–555 К (120–282 °Ц; 248–539 °Ф), у зависности од тога колико се зрачења са звезде рефлектује назад у свемир.[5][12]

Спекулације засноване на планетарним моделима[уреди | уреди извор]

Иако се врло мало зна о ГЈ 1214 б, дошло је до спекулација о њеној специфичној природи и саставу. На основу планетарних модела[13] сугерише се да ГЈ 1214 б има релативно дебео гасовити омотач. Могуће је предлагати структуре претпостављајући различите саставе, у складу са сценаријима за формирање и еволуцију планете.[8] ГЈ 1214 б би могла бити каменита планета са атмосфером која је богата водоником, мини-Нептун или океанска планета.[8] Ако је то водени свет, може се сматрати да је то већа и топлија верзија Јупитеровог Галилејског месеца Европа.[8] Иако ниједан научник није изјавио како верује да је ГЈ 1214 б океанска планета, ако се претпостави да је ГЈ 1214 б океанска планета,[14] тј. да се унутрашњост састоји углавном од воденог језгра које окружује још воде, пропорције укупне масе у складу са масом и радијусом су око 25% стене и 75% вода, прекривених дебелим омотачем гасова као што су водоник и хелијум (око 0,05%).[3][14] Водене планете могу бити резултат унутрашње планетарне миграције и настају као протопланете које се формирају од нестабилног материјала богатог ледом иза снежне линије, али које никада нису достигле масу довољну да акумулирају велике количине Х / Хе небуларних гасова.[8] Због променљивог притиска на дубини, модели воденог света укључују "гасовити, текући, суперфлуидни, лед високог притиска и плазма фазе" воде.[8] Део воде у чврстој фази могао би бити у облику „леда седам“.[14]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Форвеилле, Тхиеррy; Делфоссе, Xавиер; Маyор, Мицхел; Пепе, Францесцо; Qуелоз, Дидиер; Wинн, Јосхуа Н.; Фалцо, Емилио Е.; Холман, Маттхеw Ј.; Мурраy-Цлаy, Рутх А. (2009-12-16). „А супер-Еартх транситинг а неарбy лоw-масс стар” (на језику: енглески). дои:10.1038/натуре08679. 
  2. ^ Wертз, О.; Треглоан-Реед, Ј.; Сурдеј, Ј.; Скоттфелт, Ј.; Снодграсс, C.; Сцхöнебецк, Ф.; Сцхäфер, С.; Сцарпетта, Г.; Саху, К. C. (2012-07-12). „Тхе Транситинг Сyстем ГЈ1214: Хигх-Прецисион Дефоцусед Трансит Обсерватионс анд а Сеарцх фор Евиденце оф Трансит Тиминг Вариатион” (на језику: енглески). дои:10.1051/0004-6361/201219996. 
  3. ^ а б в Форвеилле, Тхиеррy; Делфоссе, Xавиер; Маyор, Мицхел; Пепе, Францесцо; Qуелоз, Дидиер; Wинн, Јосхуа Н.; Фалцо, Емилио Е.; Холман, Маттхеw Ј.; Мурраy-Цлаy, Рутх А. (2009). „А супер-Еартх транситинг а неарбy лоw-масс стар”. Натуре (на језику: енглески). 462 (7275): 891—894. ИССН 1476-4687. дои:10.1038/натуре08679. 
  4. ^ Wертз, О.; Треглоан-Реед, Ј.; Сурдеј, Ј.; Скоттфелт, Ј.; Снодграсс, C.; Сцхöнебецк, Ф.; Сцхäфер, С.; Сцарпетта, Г.; Саху, К. C. (2013-01-01). „Тхе транситинг сyстем ГЈ1214: хигх-прецисион дефоцусед трансит обсерватионс анд а сеарцх фор евиденце оф трансит тиминг вариатион”. Астрономy & Астропхyсицс (на језику: енглески). 549: А10. ИССН 0004-6361. дои:10.1051/0004-6361/201219996. 
  5. ^ а б в г д ђ е „Опен Еxопланет Цаталогуе - Глиесе 1214 б”. www.опенеxопланетцаталогуе.цом. Приступљено 2019-05-17. 
  6. ^ „10 Реал Планетс Тхат Аре Странгер Тхан Сциенце Фицтион”. ИФЛСциенце (на језику: енглески). Приступљено 2019-05-17. 
  7. ^ Хомеиер, Дерек; Драке Деминг; Беннеке, Бјöрн; Кнутсон, Хеатхер А. (2014). „А феатурелесс трансмиссион спецтрум фор тхе Нептуне-масс еxопланет ГЈ 436б”. Натуре (на језику: енглески). 505 (7481): 66—68. ИССН 1476-4687. дои:10.1038/натуре12887. 
  8. ^ а б в г д ђ Мосес, Јулианне (2014). „Еxтрасолар планетс: Цлоудy wитх а цханце оф дустбаллс”. Натуре (на језику: енглески). 505 (7481): 31—32. ИССН 1476-4687. дои:10.1038/505031а. 
  9. ^ Нортхон, Карен (2013-12-31). „НАСА'с Хуббле Сеес Цлоудy Супер-Wорлдс Wитх Цханце фор Море Цлоудс”. НАСА. Приступљено 2019-05-17. 
  10. ^ Сеагер, С.; Рогерс, L. А. (2009-12-16). „Тхрее Поссибле Оригинс фор тхе Гас Лаyер он ГЈ 1214б” (на језику: енглески). дои:10.1088/0004-637X/716/2/1208. 
  11. ^ Хомеиер, Дерек; Сеифахрт, Андреас; Берта-Тхомпсон, Зацхорy; Сеагер, Сара; Кевин Б. Стевенсон; Деминг, Драке; Беннеке, Бјöрн; Дéсерт, Јеан-Мицхел; Беан, Јацоб L. (2014). „Цлоудс ин тхе атмоспхере оф тхе супер-Еартх еxопланет ГЈ 1214б”. Натуре (на језику: енглески). 505 (7481): 69—72. ИССН 1476-4687. дои:10.1038/натуре12888. 
  12. ^ Хомеиер, Дерек; Кемптон, Елиза Миллер-Рицци; Беан, Јацоб L. (2010-12-01). „А гроунд-басед трансмиссион спецтрум оф тхе супер-Еартх еxопланет ГЈ1214б” (на језику: енглески). дои:10.1038/натуре09596. 
  13. ^ „Астрономерс Финд Супер-Еартх Усинг Аматеур, Офф-тхе-Схелф Тецхнологy”. www.цфа.харвард.еду/ (на језику: енглески). 2013-10-22. Приступљено 2019-05-17. 
  14. ^ а б в Милитзер, Б.; Хиер-Мајумдер, C.; Куцхнер, M.; Сеагер, С. (2007-07-19). „Масс-Радиус Релатионсхипс фор Солид Еxопланетс” (на језику: енглески). дои:10.1086/521346. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

ГЈ 1214 б Извор је Wикимедија заједница

Глизе 1214 систем
Звезде Глизе 1214
Планете Глизе 1214 б
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Glize_1214_b&oldid=26745047”