III Симфонија (Брукнер)

СИМФОНИЈА број 3. д - молл, WАБ 103, Антона Брукнера

Опште карактеристике

Пуних пет година Брукнер је радио на њој. Започета је 1873. а 1878. довршена и премијерно изведена. Када је те године Брукнер посетио Вагнера, показао му је партитуре ове и Друге Симфоније. Том приликом је добио и сагласност да му посвети Трећу, па је у поднаслову ове Симфоније остало записано: Мајстору Рихарду Вагнеру у најдубљем поштовању посвећено. Четири њена става образују целину трајања 56 минута.

Анализа дела

Први став је опсежни Мäßиг беwегт (Масивно, али умерено). Почиње једним дугачким оргелпунктом, над којим се оглашавају фигуре у гудачима. У четвртом такту труба доноси главну тему, коју затим хорна лирски разрађује, а све се то развија у интервалма квинте и октаве. На то дрвени дувачи доносе један кратак интермецо, а гудачи са великим узлетом и краћим стишавањем окончавају главну тему. Ова почетна сцена се затим понавља, па следи наступ друге теме, пасторалне по карактеру и доносе је рог и гудачи - виоле. Експозицију окончава трећа тема, један корал у трубама. У развојном делу долази до изражаја снажна оркестарска игра плиме и осеке, па се музички материјал улива у конвенционалну репризу иза које величанствена кода окончава став трајања 20 мнута.

Други став је Адагио - Етwас беwегт (Нешто умереније) - Qуаси Анданте. Став је религозног расположења, започиње у стилу Бетовена, па се наставља у духу Вагнерових Тристана и Изолде. Јавља се промена такта (са 4/4 на 3/4), па наступају најпре један анданте qуаси аллегретто, па потом један мистериосо. Анданте карактерише једна идилична мелодија виола коју у имитацији преузимају фагот и кларинет. Мистериосо је у ритму свечане сарабанде, пун религиозне величанствености. У једном сонатном ставу, ово духовно и пасторално расположење се разрађује, испреплиће.

Трећи став је Сцхерзо - Зиемлицх сцхнелл (Скерцо - Прилично брзо). Опет је то једна аустријска сељачка игра. Почињу је волине својим беговима,над којима остали гудачи дају своја пициката. Из тога поступно набујава главни играчки мотив (то су бочни делови скерца) који достиже своју кулминацију у оркестру. У постепеном стишавању, волине настављају једним лендлером на који виртуозно одговара обоа. Трио делује понешто скривено, а њега у стилу лендлера доносе прве виолине и виоле, на шта остали гудачи дају своје пициката.

Финални четврти став је Аллегро. Почиње немирним хроматским осминама у виолинама, на које трубе дају пратећу фигуру, цитат Вотановог беса из трећег чина Вагнерове Валкире. Друга тема је једна полка и посве необично, модулра у Фис-Дур. Њој контрапунктира један корал. Ово место Брукнер је објаснио причом о два истовремена, супротстављена догађаја у једној кући: у једном њеном делу велики бал, а у другој соби, мајстор лежи на самртној постељи. I закључио: Тако је то у животу и то представљају полка и корал. Развојни део је краћег трајања и доноси још и обе теме првог става и спокојно прелази у репризу. Тамо корал из друге теме долази до пуног изражаја и уводи у величанствену коду, која у помпезном току, доноси реминсценцију на тему у трубама из почетка првог става.

Извођачи

Оркестар Бамбершких Симфоничара, диригент: Еуген Јохум

Симфонијски Оркестар Баварског Радија, диригент: Рафаел Кубелик

Симфонијски Оркестар Московске Радио Телевизије, диригент: Генадиј Рождественски

Филхармонија Оркестар из Лондона, диригент: Ђузепе Синополи

Симфонијски Оркестар ББЦ, диригент: Ловро Матачић.