Историја Либије

Либијска историја обухвата богату мешавину етничких група доданих аутохтоним берберским племенима. Бербери су присутни у читавој историји земље. Већи део своје историје, Либија је била подвргнута различитим степенима спољне контроле, из Европе, Азије и Африке. Савремена историја независне Либије почела је 1951. године.

Историја Либија се састоји од шест различитих раздобља: древна Либија, римско доба, исламско доба, отоманска владавина, италијанска владавина и модерно доба.

Праисторијска и Берберска Либија

Главни чланак: Праисторијска Северна Африка

Праисторијске либијске камене слике у Тадрарт Акакусу приказују да је Сахара некада обиловала вегетацијом и дивљим животињама.

Пре неколико десетина хиљада година, пустиња Сахара, која сада покрива око 90% Либије, је бујала зеленилом. У њој је било језера, шума, разнолике дивљачи, и имала је умерену медитеранску климу. Археолошки докази говоре да су обалску равницу насељавали неолитски народи већ од 8000. године п. н. е.. Ове народе је можда привукла клима, која је омогућила да њихова култура расте. Они су живели од припитомљавања стоке и узгоја усева.

Слике на стенама Вади Матендоуса и планинског региона Тадрарт Акакус најбољи су извори података о праисторијској Либији и пасторалистичкој култури која се ту настанила. Слике откривају да је Либијска Сахара садржавала реке, травнате висоравни и обиље дивљих животиња као што су жирафе, слонови и крокодили.

Почетком Пиорске осцилације интензивна аридификација је довела до тога да се „зелена Сахара” брзо трансформисала у Сахарску пустињу. Осипање у Африци од атлантске обале до оазе Сива у Египту је уследило, услед климатских промена које су проузроковале све већу дезертификацију.

Претпоставља се да су се афро-азијски преци Берберског народа проширили на то подручје у касном бронзаном добу. Најраније познато име таквог племена је Гарамантес са седиштем у Герми. Гарамантеси су били сахарски народи берберског порекла који су користили сложени подземни систем за наводњавање. Они су вероватно били присутни као племенски народи у Фезану до око 1000 године пне, и били су локална сила у Сахари између 500. п. н. е. и 500 године. У време контакта са Фенићанима, првом семитском цивилизацијом која је пристигла у Либију са истока, Лебу, Гарамантес, Бербери и друга племена која су живела у Сахари, већ су била добро успостављена.

Феничанска и грчка Либија

За више информација погледајте: Древна Либија, Картагина (град), Феникија и Античка Грчка

Храм Зевса у старогрчком граду Кирени. Либија има неколико места светске баштине из ере античке Грчке.

Феничани су били први који су основали трговачке постаје у Либији, када су трговци из Тира (у данашњем Либану) развили трговинске односе са Берберским племенима и склапали уговоре са њима како би осигурали њихову сарадњу у експлоатацији сировина. До 5. века п. н. е., највећа феничанска колонија, Картагина, проширила је своју хегемонију широм већег дела Северне Африке, где је настала карактеристична цивилизација, позната као пунска. Пунска насеља на либијској обали укључују Оеа (касније Триполи), Либдах (касније Лептис Магна) и Сабрата. Ти су се градови налазили на подручју које се касније звало Триполис, или „Три града”, од чега и модерна престоница Либије Триполи носи своје име.

Године 630. п. н. е., стари Грци су колонизовали источну Либију и основали град Кирена. У року од 200 година основана су још четири важна грчка града на подручју које је постало познато као Киренајка: Барка (касније Марј); Еухесперид (касније Беренис, данашњи Бенгази); Таучеира (касније Арсиное, данашња Токра); Балаграе (касније Баида и Беда Литорија под италијанском окупацијом, данашња Ел Баида); и Аполонија (касније Суса), лука Кирене. Заједно са Киреном, били су познати под називом Пентаполис (Пет градова). Кирена је постала једно од највећих интелектуалних и уметничких средишта грчког света, била је позната и по својој медицинској школи, ученим академијама и архитектури. Грци Пентаполиса одолевали су нападима древних Египћана са Истока, као и Картагињана са Запада.

Literatura

• Bruce St John, Ronald (2006). Historical dictionary of Libya. Lanham, Md.: Scarecrow Press. ISBN 0-8108-5303-5. 
• Chapin Metz, Hellen (1987). Libya: A Country Study. Washington: GPO for the Library of Congress. 
• Nelson, Harold D.; Nyrop, Richard F. (1987). Libya: A Country Study. Library of Congress Country Studies. Washington, D.C.: United States Government Printing Office. OCLC 5676518. 
• Wright, John L. (1969). Nations of the Modern World: Libya. Ernest Benn Ltd. 
• Bertarelli, L.V. (1929). Guida d'Italia (на језику: Italian). XVII. Milano: Consociazione Turistica Italiana. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Tuccimei, Ercole (1999). La Banca d'Italia in Africa, Foreword by Arnaldo Mauri, Laterza, Bari.
• Polybius, The Histories, Cambridge: translated from the Latin by W.R. Paton for Harvard University Press from 1922 to 1927 .
• Polybius, „Rome at the End of the Punic Wars”, History, Book VI, Milwaukee: translated from the Latin by Oliver J. Thatcher for University Research Extension Co. in 1907, Архивирано из оригинала 05. 02. 2007. г., Приступљено 16. 11. 2022 .
• Ernest Babelon, Carthage, Paris (1896).
• Auguste Audollent, Carthage Romaine, 146 avant Jésus-Christ — 698 après Jésus-Christ, Paris (1901).
• Charles-Picard, Gibert; et al. (1958), Ла вие qуотидиенне à Цартхаге ау темпс д'Ханнибал [Даилy Лифе ин Цартхаге ин тхе Тиме оф Ханнибал], Парис: Хацхетте .
• Батх, Тонy (1981), Ханнибал'с Цампаигнс, Неw Yорк: Барнес & Нобле Боокс .
• Аубет, Мариа Еугениа (1987), Тхе Пхоеницианс анд тхе Wест: Политицс, Цолониес, анд Траде, Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс .
• Сорен, Давид; et al. (1990), Цартхаге: Унцоверинг тхе Мyстериес анд Сплендорс оф Анциент Тунисиа, Неw Yорк: Симон & Сцхустер .
• Бесцхаоуцх, Азедине (1993), Ла лéгенде де Цартхаге [Тхе Легенд оф Цартхаге], Дéцоувертес Галлимард, 172, Парис: Галлимард .
• Равен, С. (2002), Роме ин Африца, 3рд ед. 
• Липински, Едwард (2004), Итинерариа Пхоенициа, Леувен: Уитгевериј Пеетерс ен Департмент Оостерсе Студиес .
• Wинтерер, Царолине (2010). "Модел Емпире, Лост Цитy: Анциент Цартхаге анд тхе Сциенце оф Политицс ин Револутионарy Америца" Тхе Wиллиам анд Марy Qуартерлy 67(1): 3-30.
• Фреед, Ј. (2011), Брингинг Цартхаге Хоме: Тхе Еxцаватионс оф Натхан Давис, 1856–1859 .
• Милес, Рицхард (2011), Цартхаге Муст Бе Дестроyед: Тхе Рисе анд Фалл оф ан Анциент Цивилизатион, Викинг .
• Ли, Хансонг (2022). "Лоцатинг Мобиле Совереигнтy: Цартхаге ин Натурал Јуриспруденце" Хисторy оф Политицал Тхоугхт 43(2): 246–272.
• Аубет, Мариа Еугениа (2001). Тхе Пхоеницианс анд тхе Wест: Политицс, Цолониес анд Траде. Превод: Туртон, Марy. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-79543-2.  Сее Ревиеw бy Рогер Wригхт, Университy оф Ливерпоол.
• Бонди, С. Ф. 1988. "Тхе Цоурсе оф Хисторy." Ин Тхе Пхоеницианс, едитед бy Сабатино Мосцати, 38–45. Милан: Группо Едиториале Фаббри.
• Брандон, С.Г.Ф., ур. (1970). Дицтионарy оф Цомпаративе Религион. Неw Yорк Цитy: Цхарлес Сцрибнер’с Сон. ИСБН 9780684310091. 
• Цхарлес-Пицард, Гилберт; Пицард, Цолетте (1968). Тхе Лифе анд Деатх оф Цартхаге. Неw Yорк Цитy: Таплингер. (Оригинал Френцх ед.: Вие ет морт де Цартхаге Парис: Хатцхетте 1968) 
• Цоулмас, Флориан (1996). Тхе Блацкwелл Енцyцлопедиа оф Wритинг Сyстемс. Оxфорд: Блацкwелл. ИСБН 978-0-631-21481-6. 
• Цросс, Франк M. (1973). Цанааните Мyтх анд Хебреw Епиц. Харвард Университy Пресс. ИСБН 9780674091764. 
• Цунлиффе, Баррy (2008). Еуропе Бетwеен тхе Оцеанс; 9000 БЦ-АД 1000. Неw Хавен, ЦТ: Yале Университy Пресс. ИСБН 9780300119237. 
• Елаyи, Ј. 2013. Хистоире де ла Пхéницие. Парис: Перрин
• Гастер, Тхеодор Х. (1965). „Тхе Религион оф тхе Цанаанитес”. Ур.: Ферм, Вергилиус. Анциент Религионс. Неw Yорк Цитy: Цитадел Прес. (Оригинал ед.: Пхилосопхицал Либрарy 1950) 
• Харден, Доналд (1962). Тхе Пхоеницианс. Неw Yорк, НY: Фредерицк А. Праегер. 
• Јигоулов, Вадим С. (2021). Тхе Пхоеницианс: Лост Цивилизатионс. Лондон: Реактион Боокс. ИСБН 978-1-789-14478-9. 
• Ланцел, Серге (1995). Цартхаге. А Хисторy. Оxфорд: Блацкwелл. ИСБН 9781557864680. (Оригинал ед. ин Френцх: Цартхаге. Парис: Либраирие Артхеме Фаyард 1992) 
• Маркое, Гленн Е. (2000). Пеоплес оф тхе Паст: Пхоеницианс. Беркелеy, ЦА: Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 978-0-520-22614-2. 
• Мосцати, Сабатино (1957). Анциент Семитиц Цивилизатионс. Лондон, Енгланд: Елек Боокс. 
• Мосцати, Сабатино (1965). Тхе Wорлд оф тхе Пхоеницианс. Неw Yорк, НY: Фредерицк А. Праегер. 
• Qуинн, Јосепхине Цраwлеy (2017). Ин Сеарцх оф тхе Пхоеницианс. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-1-4008-8911-2. 
• Раwлинсон, Георге (1889). Тхе Хисторy оф Пхоенициа. 
• W. Рöллиг (1995), Пхоенициан анд тхе Пхоеницианс ин тхе цонтеxт оф тхе Анциент Неар Еаст, ин С. Мосцати (ед.), I Феници иери огги домани : рицерцхе, сцоперте, прогетти, Рома, п. 203-214
• Смитх, W. Робертсон (1956) [А. & C. Блацк, Единбургх, 1889]. Лецтурес он тхе Религион оф тхе Семитес. Неw Yорк: Меридиан Либрарy. 
• Сорен, Давид; Кхадер, Аицха Б.; Слим, Хеди (1990). Цартхаге. Неw Yорк, НY: Симон & Сцхустер. ИСБН 9780671669027. 
• Wармингтон, Бриан Х. (1964). Цартхаге. Пенгуин (оригинал ед.:Роберт Хале 1960). 
• Цараyон, Ницолас, Лес портс пхéнициенс ет пуниqуес, ПхД Тхесис, 2008, Страсбоург, Франце.
• Церqуеиро, Даниел, Лас Навес де Тарсхис о qуиéнес фуерон лос Фенициос, Буенос Аирес, Ед. Пеq. Венециа, Церqуеиро, Даниел (2002). Лас навес де Тарсхис, о, ¿Qуиéнес фуерон лос фенициос?. Едиционес Пеqуеñа Венециа. ИСБН 987-9239-13-X. .
• Циоффи, Роберт L., "А Палм Трее, а Цолоур анд а Мyтхицал Бирд" (ревиеw оф Јосепхине Qуинн, Ин Сеарцх оф тхе Пхоеницианс, Принцетон, 2017, 360 пп., ISBN 978 0 691 17527 0), London Review of Books, vol. 41, no. 1 (3 January 2019), pp. 15–16.
• Thiollet, Jean-Pierre, Je m'appelle Byblos, foreword by Guy Gay-Para, H & D, Paris, Thiollet, Jean-Pierre (2005). Je m'appelle Byblos. Éditions H & D. ISBN 2-914266-04-9. .
• Todd, Malcolm; Andrew Fleming (1987). The South West to AD 1,000 (Regional history of England series No.:8). Harlow, Essex: Longman. ISBN 978-0-582-49274-5. , for a critical examination of the evidence of Phoenician trade with the South West of the U.K.
• Silva, Diógenes. "La literatura sobre fenicios en el territorio brasileño: orígenes y razones", PhD Thesis, Madrid - 2016. Available in https://eprints.ucm.es/39468/

Спољашње везе

• Libya Connected
• Libya in Crisis: Modern History of Libya from the Dean Peter Krogh Foreign Affairs Digital Archives