Италијанско вино

С Википедије, слободне енциклопедије

Врсте италијанских вина

Италијанско вино се производи у свим регионима Италије. Италија је највећи светски произвођач вина, са површином од 702.000 ха (1.730.000 ацрес) под виноградима, и доприноси годишњем просеку од 48,3 милиона хл вина за 2013–2017. У 2018. години Италија је чинила 19 процената светске производње, испред француске (17 процената) и шпанске (15 процената).[1] Италијанско вино се извози широм света и популарно у земљи међу Италијанима, који у просеку троше 42 литра по глави становника, што је пето место у светској потрошњи вина.

Порекло виноградарства и винарства у Италији расветљено је недавним истраживањима. Оно сеже још пре Феничана, Етрураца и грчких досељеника, који су производили вино у Италији пре него што су Римљани засадили своје винограде.[2] Римљани су увелико повећали италијанско виноградарско подручје користећи ефикасне методе виноградарства и винарства.[3]

Историја[уреди | уреди извор]

Типична италијанска сцена винограда, са виновом лозом која расте заједно са маслинама.

Винова лоза се миленијумима узгаја од дивљег грожђа Витис винифера у Италији. Раније се веровало да су виноградарство на Сицилију и јужну Италију унели Микењани,[4] пошто је познато да је традиција винарства већ била успостављена у Италији у време када су феничански и грчки колонисти стигли на обале Италије око 1000–800 п.н.е.[5][6] Међутим, археолошка открића на Монте Крониу 2017. године открила су да је виноградарство на Сицилији цветало најмање од 4000 година пре нове ере — неких 3000 година раније него што се мислило.[7] Такође на полуострву, трагови бронзаног доба, па чак и неолитског газдовања виновом лозом и винарства малих размера могли би да сугеришу раније порекло него што се раније мислило.[2]

Под старим Римом велике плантаже које су одржавали робови никнуле су у многим обалним областима Италије и прошириле се до те мере да је цар Домицијан био приморан да уништи велики број винограда како би ослободио плодну земљу за производња хране.

За то време, виноградарство ван Италије било је забрањено римским законом. Извоз у провинције је узвраћен у замену за више робова, посебно из Галије. Трговина је са Галијом била интензивна, према Плинију, јер су становници пили италијанско вино непомешано и без ограничења.[8] Иако неукусно за одрасле, у то време је био обичај да млади пију вино помешано са добрим делом воде.

Како су закони о провинцијском виноградарству били ублажени, огромни виногради су почели да цветају у остатку Европе, посебно у Галији (данашња Француска) и Хиспанији. То се поклопило са узгојем нове лозе, као што је битурица, предак кабернеа. Ови виногради су постали толико успешни да је Италија на крају постала увозни центар за покрајинска вина.[3]

У зависности од бербе, модерна Италија је највећи или други по величини произвођач вина на свету. Године 2005, производња је износила око 20% укупне светске производње, друга после Француске, која је произвела 26%. Исте године, удео Италије у доларској вредности увоза стоног вина у САД био је 32%, Аустралије 24%, а Француске 20%. Заједно са Аустралијом, тржишни удео Италије нагло се повећао последњих година.[9]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Карлссон, Пер (14. 4. 2019). „Wорлд wине продуцтион реацхес рецорд левел ин 2018, цонсумптион ис стабле”. БКWине Магазине. Приступљено 18. 11. 2019. 
  2. ^ а б Додд, Емлyн (2022-07-01). „Тхе Арцхаеологy оф Wине Продуцтион ин Роман анд Пре-Роман Италy”. Америцан Јоурнал оф Арцхаеологy. 126 (3): 443—480. ИССН 0002-9114. дои:10.1086/719697. 
  3. ^ а б „Wине”. Унрв.цом. Приступљено 2. 6. 2016. 
  4. ^ Тхе Оxфорд Цомпанион то Арцхаеологy, Бриан Мурраy Фаган, 1996 Оxфорд Унив Пр, п. 757.
  5. ^ Wине: А Сциентифиц Еxплоратион, Мертон Сандлер, Рогер Пиндер, ЦРЦ Пресс, п. 66.
  6. ^ Интродуцтион то Wине Лабораторy Працтицес анд Процедурес, Јеан L. Јацобсон, Спрингер, п.84
  7. ^ Ресеарцхерс Дисцовер Италy’с Олдест Wине ин Сицилиан Цаве, СмитхсонианМаг.цом, Аугуст 31, 2017.
  8. ^ „Wине анд Роме”. Пенелопе.уцхицаго.еду. Приступљено 2017-03-28. 
  9. ^ Муллиган, Марy Еwинг анд МцЦартхy, Ед. Италy: А пассион фор wине. Индиана Бевераге Јоурнал, 2006.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Емлyн Додд, 'Тхе Арцхаеологy оф Wине Продуцтион ин Роман анд пре-Роман Италy.' Америцан Јоурнал оф Арцхаеологy 126.3: 443–480. https://doi.org/10.1086/719697
  • Ла Сицилиа дел Вино, ди С. Барреси, Е. Иацхелло, Е. Магнано ди Сан Лио, А. Габбриелли, С. Фоти, П. Сесса. Фотографиа Гиò Марторана, Гиусеппе Маимоне Едиторе, Цатаниа 2003
  • Керин О'Кеефе, Брунелло ди Монталцино. Ундерстандинг анд Аппрециатинг Оне оф Италy'с Греатест Wинес, Университy оф Цалифорниа Пресс, 2012. ISBN 9780520265646
  • Керин О'Кеефе, Бароло анд Барбаресцо. Тхе Кинг анд Qуеен оф Италиан Wине, Университy оф Цалифорниа Пресс, 2014. ISBN 9780520273269

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Italijansko_vino&oldid=26703989”