Јован Молнар
| Јован Молнар | |
|---|---|
 Портрет Јована Молнара | |
| Датум рођења | 1852. |
| Место рођења | Клуж Румунија |
| Датум смрти | 1904. |
| Место смрти | Краљевина Србија |
Јован. Ј. Молнар (Клуж, Румунија 1852 — 25. август 1904, Краљевина Србија) српски штампар и књижар.
Биографија[уреди | уреди извор]
Према неким изворима је пореклом Словак, али је по личном опредељењу био Србин. Не зна се када је тачно прешао из Аустроугарске у Србију. Знање из штампарства је стекао врло млад, радећи као слагач. У Београду је учествовао у оснивању Друштва типографских радника 1875. године, а затим и у оснивању Задруге штампарских радника 1879. године. Како је задруга ширила делатност, по службеној дужности бива послат у Ваљево, због локалних потреба за штампањем афиша и реклама. Био је један од утемељивача читаонице, а године 1885. отвара прву штампарију у Ваљеву, у којој је био и радник и пословођа, где је осим новина штампао и преводе, многобројне извештаје о раду Ваљевске и Убске штедионице, гимназије и других институција. Познато је да је новац давао у добротоворне свхе, помажући многе активности у Ваљевском округу. Године 1891. отвара књижару, а 1893. постаје повереник Српске књижевне задруге за Ваљевски округ, као и члан Кола јахача – Кнез Михаило за ваљевски округ. Био је укључен у политички живот као члан месног одбора Радикалне странке од 1893. године. Године 1904. умире од туберкулозе и бива сахрањен у Ваљеву. Године 1905. је преминуо његов стриц Фердинанд, а 1922. умире Фердинандова жена Каролина, и тако је се угасила породица Молнар у Ваљеву.
Прва књижара у Ваљеву[уреди | уреди извор]
Након што штампарију сели у своју кућу 1891. године, Молнар отвара књижару која је добила државни статус, а он је сам као књижар брзо стекао углед. У његовој књижари могле су се набавити све школске књиге, канцеларисјки и школски материјал. Познато је да је својим младим муштеријама, ученицима, поклањао гумице за брисање, оловке, налив пера и сл., стога су га млади више видели као васпитача него обичног трговца. Осим тога, продавао је и књиге попут: Међународни положај Србије од M.С. Пироћанца, Целокупна дела Љубомира П. Ненадовића, приповетку Ускок Симе Матавуља, Женска писма Марсела Превоа, приповетку Рајко од Расине Чедомиља Мијатовића, Два намесништва Милутина Гарашанина и др.
Штампарија[уреди | уреди извор]
Када је Задруга штампарских радника пала под стечај 1887. године, Молнар откупује ваљевску филијалу називајући је Штампарија Јована Ј. Молнара. У својој штампарији је двапут недељно штампао утицајне радикалске Ваљевске новине (1887.—1893). Потписивао их је и као уредник и као власник, а због појединих чланака је неколико пута био осуђиван, и ослобађан кривице. Од почетка 1892. године, Ваљевске новине су биле и службени лист Окружног одбора, а од 1893. се са одговарајућом назнаком уз главу листа и формално декларишу као орган Народне радикалне странке у Ваљевском округу и прелазе у власништво те партије. Штампао је и лист за црквену поуку и књижевност Беседник (1880, 1884) чији је власник и уредник био свештеник Живота С. Миловановић. Глас самоуправе покренут је приближно у исто време кад и Глас истине, односно у доба већ устаљеног излажења Ваљевских новина, па је Ваљево те 1893. године једновремено имало троје новина. Поред новина, Молнар је штампао и неколико књига попут Толстојеве расправе Где је Бог у преводу Љубе Ненадовића, која је вероватно била прва књига штампана у Ваљеву, историјски нацрт Живка Романовића Римска војска, обимни путопис учитеља Недељка С. Савића Преко Босне и Херцеговине у приморје и др.
Одштампао је прву разгледницу под именом Акционарска пивара – Парк, 26. 11. 1899, коју је из Ваљева послао "тек пристигли официр-стажиста Лаза" свом "класићу".[1]
Две године након његове смрти је штампарија и даље носила његово име, након чега јој се мења у Штампарија Љубомира II. Ненадовића, и радила је до Другог светског рата.
Познанства[уреди | уреди извор]
Постоје многа сведочења о Молнаровом пријатељству са Љубомиром Ненадовићем. Иако су измедју њих биле велике разлике у годинама и по социјалном окружењу, повезале су их исте тежње. Њихово пријатељство условило је да заједничким снагама покрену информативни и забавни лист Гласоноша који су Ваљевци шаљиво називали Аброноша. Лист је излазио 1885. године, за који је Молнар понекад писао и преводио.
Види још[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Пивнички Дринић, Татјана. Српски биографски речник (мл-пан). Нови Сад: библиотека Сведоци слободе, (2018): 68.
- Старчевић, Велимир. Старо српско књижарство, Београд: Просвета, (1997): 268-270.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „www.глас-јавности.цо.yу”. архива.глас-јавности.рс. Приступљено 21. 5. 2019.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- http://revija.kolubara.info/sh/nova/tekst/2806/Prve-razglednice.htm Приступљено 2019-05-15.
- http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/05/02/srpski/RG02042910.shtml Приступљено 2019-05-15.
- http://revija.kolubara.info/sh/nov2010/tekst/2159/ Приступљено 2019-05-15.
