Камелеон ефекат
Камелеон ефекат је несвесно имитирање покрета, речи, акцента, мимике, фацијалне експресије или положаја тела наших саговорника. Попут камелеона, прилагођавамо се нашој околини, јер нам то помаже да се осећамо прихваћенијим и сигурнијим у социјалном окружењу. Експеримент је изведен 1999. године. Аутори експеримента били су Танyа L. Цхартранд и Јохн Баргх. Главна питања којима су се аутори експеримента бавили била су да ли људи аутоматски имитирају понашање других, иако су им те особе непознате, и да ли ће код људи који су отворенији за мишљења других овај ефекат бити израженији. Истраживање се састојало од три експеримента.[1][2]
Објашњење експеримента[уреди | уреди извор]
Први експеримент– Испитивање несвесног имитирања непознатих особа[уреди | уреди извор]
Преглед[уреди | уреди извор]
Први експеримент је изведен у 2 сесије, у трајању од по 10 минута. Током прве сесије студенти су разговарали сасарадником у експерименту (енгл. цонфедерате - Ц1) и наизменично описивали фотографије. Студенти су имали исти задатак и у другој сесији са другим сарадником (Ц2). “Учесници” Ц1 и Ц2 су имали различите покрете током ових разговора. Током прве сесије Ц1 је цупкао ногом или додиривао лице. Током друге сесије Ц2 је радио све што Ц1 није. Такође, њихове фацијалне експресије су варирале. У првој сесији се Ц1 осмехивао, а Ц2 није током друге сесије. Цео експеримент је сниман, како би се касније могло установити који ученици су имитирали понашање сарадника.
Учесници[уреди | уреди извор]
У експерименту је учествовало 39 студената Уводног курса психологије, од којих је 4 искључено из анализе (3 учесника нису потписала дозволу да се снимак њиховог разговора са сарадником анализира, а један учесник је посумњао да је један од његових саговорника у ствари био експериментатор). Током разговора са 14 учесника Ц1 се осмехивао и цупкао, док је Ц2 дирао лице и није се осмехивао у току разговора са овим истим учесницима. Постојала је претпоставка да ће разговор са насмејаним сарадником утицати на интеракцију са другим ненасмејаним сарадником.
Процедура[уреди | уреди извор]
Сваки учесник је појединачно разговарао са Ц1 и Ц2. Пре сваког разговора, експериментатор би укључио камеру, пустио учесника у просторију и изашао на 1 минут, током ког је учесник сниман, како би се утврдило да ли је учесник дирао лице, цупкао ногом или се осмехивао пре било каквог разговора са експериментаторима. Потом би се експериментатор вратио у собу. Испитаницима није објашњено шта је предмет експеримента. Затим би експериментатор увео и другог „учесника“ (Ц1), за ког нико од учесника није знао да учествује у експерименту. Ц1 и испитаник су описивали фотографије. Ц1 и испитаник су седели на пола окренути један ка другом и ка експериментатору. Учесници су могли да виде све покрете сарадника Ц1 и Ц2, али нису могли да виде покрете експериментатора, јер је већи део његовог тела био заклоњен столом за којим је седео. Након што су завршили задатак, експериментатор је рекао да ће један од учесника прећи у другу просторију на следећи разговор, а да ће други остати и сачекати новог учесника. Експериментатор је отпратио Ц1 из собе и после једноминутне паузе увео Ц2. Током сесије Ц2 је имао покрете које Ц1 није. На крају ове сесије, експериментатор је рекао да ће учесници појединачно присуствовати дебрифингу . Током дебрифинга, експериментатор је покушао да сазна да ли су испитаници наслутили да је други испитаник у ствари сарадник и да ли су код својих саговорника приметили неке покрете или било шта друго што би им наговестило проблем истраживања.
Резултати[уреди | уреди извор]
Снимана су три дела експеримента: када су испитаници били сами у соби пре интеракције са сарадником (баселине-БЛ), део који су провели са Ц1 (Т1) и део који су провели са Ц2 (Т2). Снимке су анализирала двојица судија, који нису знали ништа о учесницима. Варијабле произишле из ове анализе су: број пута колико се испитаник насмешио, број пута колико је испитаник почешао лице и број пута колико је испитаник цупкао ногом.
Фацијална експресија[уреди | уреди извор]
Као што је и претпостављено, фацијална експресија сарадника имала је статистички значај. Учесници су се осмехивали више пута у минуте током интеракције са насмешеним сарадником него са оним са неутралним изразом лица. Овај резултат показује да су учесници заиста имитирали понашање учесника Ц1 и Ц2.
Мерење понашања[уреди | уреди извор]
Покрети учесника (померање ноге и чешкање лица) су узети за варијабле. Претоставка је била да ће испитаници померати ногу или чешкати лице више у присуству сарадника који то исто ради. [3]
Други експеримент — Адаптивна функција камелеон ефекта[уреди | уреди извор]
Преглед[уреди | уреди извор]
Други експеримент је изведен у једној сесији, у трајању од 15 минута. Током сесије учесници су разговарали са другим сарадником и наизменично описивали оно што виде на различитим фотографијама. Током неких разговора сарадници су имитирали понашање учесника током интеракције (експериментална група ), док су се током других понашали неутрално, односно у неописаним манирима (контролна група ). Када је интеракција завршена, учесници су попунили упитник у којем су одговарали на питања: (а) колико им се допао саговорник и (б) колико је глатко текла конверзација.
Учесници[уреди | уреди извор]
У експерименту је учествовало 78 студената Уводног курса психологије Њујоршког Универзитета, од којих је 6 искључено из финалне анализе ( 2 учесника из контролне групе због свог понашања које је било исто као неутрално понашање сарадника, што није било очекивано понашање за ову групу, а 4 због своје сумње да су други учесници заправо били сарадници, а важно је и нагласити да ни они, међутим, нису успели да примете почетну, испитивану хипотезу). Од 72 учесника, 37 је имало конверзацију са сарадником у експерименталној, а 35 у контролној групи. У експерименту су такође учествовала 4 асистента, који су били обучени да имитирају говор тела, али нису били упућени у тачну хипотезу експеримента.
Процедура[уреди | уреди извор]
Процедура је била иста као и у првом експерименту где је сваки учесник експерименту појединачно разговарао са сарадником. Као претходно поменуто постојала је разлика у понашању асистената у експерименталној и контролној групи. По завршетку разговора и описа фотографија учесници су били замољени да у приватности и самостално на скали од 1 до 9, попуне упитник који се састојао од десет ставки, од којих су само два питања, (а) колико им се допао саговорник и (б) колико је глатко текла конверзација, била кључна док су остала служила само да се прикрије циљ експеримента. Учесницима је било речено да по завршетку изађу у ходник, где су им била постављења још три питања: да ли су сумњали да је други саговорник био сарадник, да ли су приметили да је саговорник опонашао њихове покрете и да ли је циљ експеримента био другачији од приче која им је на почетку речена. На самом крају им је откривен и почетна претпоставка самог истраживања.
Резултати[уреди | уреди извор]
Претпостављено је да це учесници у експерименталној соби дати више, односно боље оцене ‘‘учесницима’’ и току конверзације, у поређењу са учесницима у контролној групи. Да би се испитала ова теза коришћена је мултиваријантна анализа варирања (МАНОВА). Током анализе занемарени су неки фактори који нису показали значајан утицај на кључно питање, попут пола. Као што је и очекивано, укупни ефекат опонашања је имао утицај на утисак који су учесници имали о ‘‘учесницима’’ и току конверзације, односно њиховим оценама је потврђена почетна претпоставка. Током анализе података такође је било важно узети у обзир алтернативна објашњења ових открића. Због могуће појаве другачијег понашања сарадника две групе, која није резултат почетног захтева који је постављен, односно сумње да су се сарадници, иако неупознати са тачном хипотезом, несвесно понашали различито према учесницима у зависности од групе (нпр. несвесно су се више су се осмехивали или успостављали контакт очима са експерименталном у односу на контролну групу). Међутим, прегледом снимака направљених током експеримента и оцењивањем понашања сарадника од стране новог судије, изведен је закључак да су разлике минималне и да су утицаји занемарљиви. [3]
Трећи експеримент - Индивидуалне разлике у несвесној мимици[уреди | уреди извор]
Преглед[уреди | уреди извор]
Циљ овог експеримента је био проверити да ли постоје индивидуалне разлике при несвесном опонашању, односно да ли особине попут емпатије могу да утичу на закључке донесене у претходна два експеримента.
Учесници[уреди | уреди извор]
У експерименту је учествовало 55 студената Уводног курса психологије Њујоршког Универзитета, од којих је 5 искључено из финалне анализе. Четири асистента су била обучена да континуирано цупкају ногом и додирују лице током сваке интеракције коју су имали са учесницима. Коришћене су исте фотографије, соба и камере као и у претходна два експеримента.[3]
Процедура[уреди | уреди извор]
Сваки од учесника је индивидуално учествовао у истраживању. Кључна процедура је била иста као и у прва два експеримента (описивање фотографија). Велика разлика је била та што је сарадник истовремено цупкао ногом и додиривао лице.Такође, “учесници” су избегавали контакт очима, кад год је то било могуће. По завршетку разговора и описа фотографија учесници су били замољени да у приватности и самостално попуне ИРИ упитник, чији је циљ био утврђивање степена тенденције спонтаног усвајања туђе перспективе гледања (перспецтиве такинг). Другим речима, колико су учесници склони да ситуацију сагледају из туђе перспективе. Све ставке су захтевале одговор на скали до 5 (А=не описује ме добро; Е=описује ме веома добро).[4]
Резултати[уреди | уреди извор]
Резултати ИРИ теста су били разврстани у две категорије, на основу ниског, односно високог степена саосећања са другима. Коришћењем АНОВА методе, укључени су варијабле ИРИ теста, као и број пута који су учесници додирнули лице или цупкали ногом. Варијабле пола није показала значајан утицај на резултате, и није даље разматрана. Крајњи резултати су показали да су људи ца већом тенденцијом да посматрају ситуацију из туђе перспективе, били склонији несвесном имитирању покрета, за разлику од учесника који су сврстани у другу групу.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Тхе Цхамелеон Еффецт”. Еxплорабле. Приступљено 27. 10. 2017.
- ^ „Тхе Цхамелеон Еффецт ин Псyцхологy: Дефинитион & Еxампле”. Студy. Приступљено 27. 10. 2017.
- ^ а б в г Цхартранд, Т. L., & Баргх, Ј. А. (1999). „Тхе цхамелеон еффецт: тхе перцептион–бехавиор линк анд социал интерацтион.”. Јоурнал оф персоналитy анд социал псyцхологy.
- ^ „Тхе Цхамелеон Еффецт”. Спринг. Приступљено 26. 10. 2017.