Емпатија

С Википедије, слободне енциклопедије

Емпатија (од грч. εν — у; и грч. παθος — осећање, страст) дословно означава уосећавање, уживљавање. Емпатија подразумева способност да се емоционално разуме шта друга особа доживљава.[1] У суштини, то је стављање у туђу позицију и доживљавање туђих осећаја. Термин емпатија је први пут уведен 1909. године од стране психолога Едвард Б. Тичнера, као превод немачког термина einfühlung (што значи „осећам за”). Емпатија нам омогућава да разумемо друге и, често нас „присиљава” да предузму мере како би ублажили патњу друге особе. Типови емпатије су когнитивна емпатија, емоциона емпатија, и сoматска емпатија.[2]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Реч емпатија је изведена из античке грчке речи εμπάθεια (empatheia, са значењем „психичка наклоност или суосећање”). Она потиче од речи ( εμπάθεια {empatheia, „суосецање").[3] Овај терми су адаптирали Херман Лоц и Роберт вишер чиме су формирали немачку реч Einfühlung („саосећање”), коју је на енглески превео Едвард Тиченер као емпатија.[4][5][6]

Дефиниције[уреди | уреди извор]

Опште[уреди | уреди извор]

Од свог увођења у енглески језик, емпатија је имала широк спектар (понекад супротстављених) дефиниција и међу истраживачима и међу лаицима.[7][8][9] Дефиниције емпатије обухватају широк спектар феномена, укључујући бригу о другим људима и жељу да им се помогне; доживљавање емоција које одговарају емоцијама друге особе; разлучивање шта друга особа мисли или осећа;[10] и умањивање разлика између себе и другог.[11]

Пошто емпатија укључује разумевање емоционалних стања других људи, начин на који се карактерише произилази из начина на који се карактеришу емоције. На пример, ако емоције карактеришу телесна осећања, онда ће се разумевање телесних осећања другог сматрати централним за емпатију. С друге стране, ако емоције карактерише комбинација веровања и жеља, онда ће разумевање тих веровања и жеља бити важније за емпатију. Способност да себе замислите као другу особу је софистициран процес. Међутим, основна способност препознавања емоција код других може бити урођена[12] и може се постићи несвесно. Емпиријска истраживања подржавају различите интервенције за побољшање емпатије.[13][14][15][16][17]

Емпатија није све или ништа; него, особа може бити мање или више емпатична према другом. Парадигматично, особа показује емпатију када саопштава тачно препознавање значаја намерних радњи друге особе, повезаних емоционалних стања и личних карактеристика на начин који се чини тачним и подношљивим за препознату особу.[18][19]

Нечија способност да препозна телесна осећања другог повезана је са нечијим имитативним капацитетима и чини се да је заснована на урођеној способности да повеже телесне покрете и изразе лица које неко види код другог са проприоцептивним осећањима да сам производи те одговарајуће покрете или изразе.[20]

Разлике између емпатије и сродних појмова[уреди | уреди извор]

Саосећање и симпатија су термини повезани са емпатијом. Човек осећа саосећање када примети да су други у невољи и то осећање мотивише ту особу да помогне. Као и емпатија, саосећање има широк спектар дефиниција и наводних аспеката (који се преклапају са неким дефиницијама емпатије).[21][22] Симпатија је осећај бриге и разумевања за некога коме је потребна. Неки у саосећање укључују емпатичну бригу за другу особу и жељу да је виде у бољим околностима или срећнију.[23]

Историја[уреди | уреди извор]

Термин потиче из естетике. Немачки филозоф и психолог Теодор Липс (Lipps) је почетком 20. века увео израз уживљавање (нем. Einfühlung), у енглеском преводу empathy (емпатија), да би њиме означио „уношење“ (путем интуиције и моторне мимикрије) властитих ставова и осећања у неко уметничко дело или природну појаву (натмурен облак, ведар дан итд.).

Основне поставке[уреди | уреди извор]

Емпатија подразумева емоционално стапање особе са објектом свог естетског доживљаја. Мада је за појаву уживљавања парадигматична емпатија у рецепцији уметничког дела, по Липсу, ова појава је општија и јавља се и ван сфере уметничког.

Емпатија се разликује од симпатије у томе што симпатија заснива на пасивној вези, док емпатија обично укључује много активнији однос и покушај да се разуме друга особа.

На примарном нивоу, постоје два главна фактора који доприносе нашој способности да доживимо емпатију: генетика и социјализација. У суштини, то се своди на релативне доприносе природе и прастара васпитања унутар друштва или породице.[24]

Међутим у савременом дехуманизованом друштву људи постају жртве емпатије: јер падају у замку размишљања да су поједини људи другачији од нас и да они не осећају и не понашају се исто као и ми. Ово је посебно изражено у случајевима када су људи физички удаљени од нас. У таквим условима када гледамо извештаје катастрофа или сукоба у страној земљи, код појединаца се ствара вероватно другојачији осећај емпатије јер мислимо да су они који пате фундаментално другачији од нас. У таквим условима понекад када друга особа претрпи ужасно искуство, људи греше и окривљују жртву за своје околности. Колико често се код људи чује став; шта је жртва злочина могао да учини да се изазове напад? Ова тенденција произлази из наше потребе да верујемо да је свет фер и праведно место. Ако верујемо да људи добију оно што заслужују и заслужују оно што добијају, то нас чини нереалним да мислимо да се такве страшне ствари никада не би могле нама десити.[25]

У друштвеним односима постоји нешто што Кендас Кларк назива „резервама емпатије" као неку врсту претходних заслуга које појединцима омогућавају да траже разумевање, емпатију и опроштење других људи када нешто згреше, постану жртва итд.[26]

Динамика емпатије у савременој култури, има карактер размене, као и специфичне стратешке драматургије. Културна правила диктирају да чланове породице имају највећу резерву емпатије, као и да појединци који имају већу друштвену вредност (у контексту образовања, богатства, ауторитета, лепоте, славе, итд.) такође имају значајне количина емпатије од других.

Емпатија у психологији[уреди | уреди извор]

У психологији, термин емпатија употребљава се да означи процес непосредног уживљавања у емоционална стања, мишљење и понашање како људи тако и свих осталих осећајних живих бића. Емпатија представља непосредно сазнање осећања, жеља и намера других осећајних живих бића, за разлику од симпатије која подразумева саживљавање са осећањима других осећајних живих бића, саучествовање у емоционалном стању других. Нпр. када путем симпатије откривамо страх или бол другог живог бића без обзира на врсту, ми првенствено знамо шта они осећају, а када преко емпатије доживљавамо ова осећања која имају друга осећајна жива бића, тада и сами проживљавамо, осећамо страх или бол.

Емпатија је такође могуће повезати са емоционалним и социјалним проблемима као што су стрес, развод, усамљеност, виктимизација, незадовољство радом итд, А институција предузетника емпатије је у функцији смањивања ових психичких проблема. Занимљиво је да поједини истраживачи тврде да друштвене науке имају сличну функцију када се баве темама попут расизма, сексизма, патријархата, дискриминације, положаја ниже класе итд.[27]

У психоанализи и психотерапији уопште, емпатија као способност да „будемо други“ јесте несвесни канал комуникације терапеутовог предсвесног и несвесног са несвесним пацијента. По Фројду, емпатија је дериват процеса идентификације са објектом. Неки клинички психолози разликују имитативну и пројективну емпатију. Х. А. Мари (Murray) се залаже за примену критичке емпатије у клиничкој психологији.[28]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Bellet, Paul S.; Maloney, Michael J. (1991). „The importance of empathy as an interviewing skill in medicine”. JAMA. 226 (13): 1831—1832. doi:10.1001/jama.1991.03470130111039. Архивирано из оригинала на датум 26. 6. 2015. 
  2. ^ Rothschild, B. (with Rand, M. L.). (2006). Help for the Helper: The psychophysiology of compassion fatigue and vicarious trauma.
  3. ^ Empatheia, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, at Perseus
  4. ^ Titchener E.B. (1909/2014) Introspection and empathy Архивирано 2014-07-26 на сајту Wayback Machine Dialogues in Philosophy, Mental and Neuro Sciences 2014; 7: 25–30
  5. ^ Gallese, Vittorio (2003). „The Roots of Empathy: The Shared Manifold Hypothesis and the Neural Basis of Intersubjectivity”. Psychopathology. 36 (4): 171—180. CiteSeerX 10.1.1.143.2396Слободан приступ. PMID 14504450. doi:10.1159/000072786. 
  6. ^ Koss, Juliet (март 2006). „On the Limits of Empathy”. The Art Bulletin. 88 (1): 139—157. 
  7. ^ Lanzoni, Susan Marie (2018). Empathy : a history. New Haven. ISBN 978-0-300-22268-5. 
  8. ^ Hall, Judith A.; Schwartz, Rachel (4. 5. 2019). „Empathy present and future”. The Journal of Social Psychology. 159 (3): 225—243. PMID 29781776. S2CID 29167108. doi:10.1080/00224545.2018.1477442. 
  9. ^ Hall, Judith A.; Schwartz, Rachel; Duong, Fred (2. 1. 2021). „How do laypeople define empathy?”. The Journal of Social Psychology. 161 (1): 5—24. PMID 32870130. S2CID 221405375. doi:10.1080/00224545.2020.1796567. 
  10. ^ Pijnenborg GH, Spikman JM, Jeronimus BF, Aleman A (јун 2013). „Insight in schizophrenia: associations with empathy”. European Archives of Psychiatry and Clinical Neuroscience. 263 (4): 299—307. PMID 23076736. S2CID 25194328. doi:10.1007/s00406-012-0373-0. 
  11. ^ Hodges SD, Klein KJ (септембар 2001). „Regulating the costs of empathy: the price of being human.” (PDF). The Journal of Socio-Economics. 30 (5): 437—52. doi:10.1016/S1053-5357(01)00112-3. 
  12. ^ Baird JD, Nadel L (април 2010). Happiness Genes: Unlock the Positive Potential Hidden in Your DNA. New Page Books. ISBN 978-1-60163-105-3. 
  13. ^ Singer, Tania; Engert, Veronika (август 2019). „It matters what you practice: differential training effects on subjective experience, behavior, brain and body in the ReSource Project”. Current Opinion in Psychology. 28: 151—158. PMID 30684917. S2CID 59291558. doi:10.1016/j.copsyc.2018.12.005. 
  14. ^ Weisz, Erika; Ong, Desmond C.; Carlson, Ryan W.; Zaki, Jamil (август 2021). „Building empathy through motivation-based interventions.”. Emotion. 21 (5): 990—999. S2CID 227079997. doi:10.1037/emo0000929. 
  15. ^ Teding van Berkhout, Emily; Malouff, John M. (јануар 2016). „The efficacy of empathy training: A meta-analysis of randomized controlled trials.”. Journal of Counseling Psychology. 63 (1): 32—41. PMID 26191979. doi:10.1037/cou0000093. 
  16. ^ Rathje, Steve; Hackel, Leor; Zaki, Jamil (јул 2021). „Attending live theatre improves empathy, changes attitudes, and leads to pro-social behavior”. Journal of Experimental Social Psychology. 95: 104138. doi:10.1016/j.jesp.2021.104138. 
  17. ^ O'Malley WJ (1999). „Teaching Empathy”. America. 180 (12): 22—26. 
  18. ^ Schwartz W (2002). „From passivity to competence: a conceptualization of knowledge, skill, tolerance, and empathy”. Psychiatry. 65 (4): 339—45. PMID 12530337. S2CID 35496086. doi:10.1521/psyc.65.4.338.20239. 
  19. ^ Schwartz W (2013). „The parameters of empathy: Core considerations for psychotherapy and supervision”. Advances in Descriptive Psychology. 10. doi:10.2139/ssrn.2393689. 
  20. ^ Meltzoff AN, Decety J (март 2003). „What imitation tells us about social cognition: a rapprochement between developmental psychology and cognitive neuroscience”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. Series B, Biological Sciences. 358 (1431): 491—500. PMC 1351349Слободан приступ. PMID 12689375. doi:10.1098/rstb.2002.1261. 
  21. ^ Gu, Jenny; Cavanagh, Kate; Baer, Ruth; Strauss, Clara (17. 2. 2017). „An empirical examination of the factor structure of compassion”. PLOS ONE. 12 (2): e0172471. Bibcode:2017PLoSO..1272471G. PMC 5315311Слободан приступ. PMID 28212391. doi:10.1371/journal.pone.0172471Слободан приступ. 
  22. ^ Strauss, Clara; Lever Taylor, Billie; Gu, Jenny; Kuyken, Willem; Baer, Ruth; Jones, Fergal; Cavanagh, Kate (јул 2016). „What is compassion and how can we measure it? A review of definitions and measures”. Clinical Psychology Review. 47: 15—27. PMID 27267346. doi:10.1016/j.cpr.2016.05.004. 
  23. ^ Batson CD (2009). „These things called empathy: Eight related but distinct phenomena.”. Ур.: Decety J, Ickes W. The Social Neuroscience of Empathy. Cambridge: MIT Press. стр. 3–15. ISBN 9780262012973. 
  24. ^ Bandura, A. Ross, D., & Ross, S. A. (1961). Transmission of aggression through the imitation of aggressive models. Journal of Abnormal and Social Psychology, 63, 575-582.
  25. ^ Wispe, L. (1986). The distinction between sympathy and empathy: To call forth a concept, a word is needed. Journal of Personality and Social Psychology, 50(2), 314-321.
  26. ^ Clark, C. (1997). Misery and Company: Sympathy in Everyday Life. Chicago: University of Chicago Press
  27. ^ Clark, C. (1987). Sympathy biography and sympathy margin. American Journal of Sociology 93 (2): 290-321.
  28. ^ Davis, M. H. (1994). Empathy: A social psychological approach. Madison, Wisconson: Westview Press, Inc.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Davis, M. H. (1994). Empathy: A social psychological approach. Madison, Wisconson: Westview Press, Inc.
  • Epley, N. (2014). Mindwise: How we understand what others think, believe, feel, and want. Knopf.
  • Hoffman, M. L. (1987). The contribution of empathy to justice and moral judgement. In N. Eisenbert and J. Strayer (Eds.), Empathy and its development. New York: Cambridge University Press.
  • Stotland, E. (1969). The psychology of hope. Jossey-Bass.
  • Wispe, L. (1986). The distinction between sympathy and empathy: To call forth a concept, a word is needed. Journal of Personality and Social Psychology, 50(2), 314-321.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]