Емпатија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Емпатија (од грч. εν — у; и грч. παθος — осећање, страст) дословно означава уосећавање, уживљавање. Емпатија подразумева способност да се емоционално разуме шта друга особа доживљава.[1] У суштини, то је стављање у туђу позицију и доживљавање туђих осећаја. Термин емпатија је први пут уведен 1909. године од стране психолога Едвард Б. Тичнера, као превод немачког термина einfühlung (што значи „осећам за”). Емпатија нам омогућава да разумемо друге и, често нас „присиљава” да предузму мере како би ублажи патњу друге особе. Типови емпатије су когнитивна емпатија, емоциона емпатија, и сoматска емпатија.[2]

Етимологија[уреди]

Реч емпатија је изведена из античке грчке речи εμπάθεια (empatheia, са значењем „физичка наклоност или страст”). Она потиче од речи εν (en, „у”) и πάθος (pathos, „страст” или „патња”).[3] Овај терми су адаптирали Херман Лоц и Роберт вишер чиме су формирали немачку реч Einfühlung („саосећање”), коју је на енглески превео Едвард Тиченер као емпатија.[4][5][6] Међутим, у модерном грчком, εμπάθεια значи „злоба”, „непријатељство”.

Историја[уреди]

Термин потиче из естетике. Немачки филозоф и психолог Теодор Липс (Lipps) је почетком 20. века увео израз уживљавање (нем. Einfühlung), у енглеском преводу empathy (емпатија), да би њиме означио „уношење“ (путем интуиције и моторне мимикрије) властитих ставова и осећања у неко уметничко дело или природну појаву (натмурен облак, ведар дан итд.).

Основне поставке[уреди]

Емпатија подразумева емоционално стапање особе са објектом свог естетског доживљаја. Мада је за појаву уживљавања парадигматична емпатија у рецепцији уметничког дела, по Липсу, ова појава је општија и јавља се и ван сфере уметничког.

Емпатија се разликује од симпатије у томе што симпатија заснива на пасивној вези, док емпатија обично укључује много активнији однос и покушај да се разуме друга особа.

На примарном нивоу, постоје два главна фактора који доприносе нашој способности да доживимо емпатију: генетика и социјализација. У суштини, то се своди на релативне доприносе природе и прастара васпитања унутар друштва или породице.[7]

Међутим у савременом дехуманизованом друштву људи постају жртве емпатије: јер падају у замку размишљања да су поједини људи другачији од нас и да они не осећају и не понашају се исто као и ми. Ово је посебно изражено у случајевима када су људи физички удаљени од нас. У таквим условима када гледамо извештаје катастрофа или сукоба у страној земљи, код појединаца се ствара вероватно другојачији осећај емпатије јер мислимо да су они који пате фундаментално другачији од нас. У таквим условима понекад када друга особа претрпи ужасно искуство, људи греше и окривљују жртву за своје околности. Колико често се код људи чује став; шта је жртва злочина могао да учини да се изазове напад? Ова тенденција произлази из наше потребе да верујемо да је свет фер и праведно место. Ако верујемо да људи добију оно што заслужују и заслужују оно што добијају, то нас чини нереалним да мислимо да се такве страшне ствари никада не би могле нама десити.[8]

У друштвеним односима постоји нешто што Кендас Кларк назива „резервама емпатије" као неку врсту претходних заслуга које појединцима омогућавају да траже разумевање, емпатију и опроштење других људи када нешто згреше, постану жртва итд.[9]

Динамика емпатије у савременој култури, има карактер размене, као и специфичне стратешке драматургије. Културна правила диктирају да чланове породице имају највећу резерву емпатије, као и да појединци који имају већу друштвену вредност (у контексту образовања, богатства, ауторитета, лепоте, славе, итд.) такође имају значајне количина емпатије од других.

Емпатија у психологији[уреди]

У психологији, термин емпатија употребљава се да означи процес непосредног уживљавања у емоционална стања, мишљење и понашање како људи тако и свих осталих осећајних живих бића. Емпатија представља непосредно сазнање осећања, жеља и намера других осећајних живих бића, за разлику од симпатије која подразумева саживљавање са осећањима других осећајних живих бића, саучествовање у емоционалном стању других. Нпр. када путем симпатије откривамо страх или бол другог живог бића без обзира на врсту, ми првенствено знамо шта они осећају, а када преко емпатије доживљавамо ова осећања која имају друга осећајна жива бића, тада и сами проживљавамо, осећамо страх или бол.

Емпатија је такође могуће повезати са емоционалним и социјалним проблемима као што су стрес, развод, усамљеност, виктимизација, незадовољство радом итд, А институција предузетника емпатије је у функцији смањивања ових писхичких проблема. Занимљиво је да поједини истраживачи тврде да друштвене науке имају сличну функцију када се баве темама попут расизма, сексизма, патријархата, дискриминације, положаја ниже класе итд.[10]

У психоанализи и психотерапији уопште, емпатија као способност да „будемо други“ јесте несвесни канал комуникације терапеутовог предсвесног и несвесног са несвесним пацијента. По Фројду, емпатија је дериват процеса идентификације са објектом. Неки клинички психолози разликују имитативну и пројективну емпатију. Х. А. Мари (Murray) се залаже за примену критичке емпатије у клиничкој психологији.[11]

Референце[уреди]

  1. ^ Bellet, Paul S.; Maloney, Michael J. (1991). „The importance of empathy as an interviewing skill in medicine”. JAMA. 226 (13): 1831—1832. doi:10.1001/jama.1991.03470130111039. Архивирано из оригинала на датум 26. 6. 2015. 
  2. ^ Rothschild, B. (with Rand, M. L.). (2006). Help for the Helper: The psychophysiology of compassion fatigue and vicarious trauma.
  3. ^ Empatheia, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, at Perseus
  4. ^ Titchener E.B. (1909/2014) Introspection and empathy Archived 2014-07-26 at the Wayback Machine Dialogues in Philosophy, Mental and Neuro Sciences 2014; 7: 25–30
  5. ^ Gallese, Vittorio (2003). „The Roots of Empathy: The Shared Manifold Hypothesis and the Neural Basis of Intersubjectivity”. Psychopathology. 36 (4): 171—180. CiteSeerX 10.1.1.143.2396Слободан приступ. PMID 14504450. doi:10.1159/000072786. 
  6. ^ Koss, Juliet (март 2006). „On the Limits of Empathy”. The Art Bulletin. 88 (1): 139—157. 
  7. ^ Bandura, A. Ross, D., & Ross, S. A. (1961). Transmission of aggression through the imitation of aggressive models. Journal of Abnormal and Social Psychology, 63, 575-582.
  8. ^ Wispe, L. (1986). The distinction between sympathy and empathy: To call forth a concept, a word is needed. Journal of Personality and Social Psychology, 50(2), 314-321.
  9. ^ Clark, C. (1997). Misery and Company: Sympathy in Everyday Life. Chicago: University of Chicago Press
  10. ^ Clark, C. (1987). Sympathy biography and sympathy margin. American Journal of Sociology 93 (2): 290-321.
  11. ^ Davis, M. H. (1994). Empathy: A social psychological approach. Madison, Wisconson: Westview Press, Inc.

Литература[уреди]

  • Davis, M. H. (1994). Empathy: A social psychological approach. Madison, Wisconson: Westview Press, Inc.
  • Epley, N. (2014). Mindwise: How we understand what others think, believe, feel, and want. Knopf.
  • Hoffman, M. L. (1987). The contribution of empathy to justice and moral judgement. In N. Eisenbert and J. Strayer (Eds.), Empathy and its development. New York: Cambridge University Press.
  • Stotland, E. (1969). The psychology of hope. Jossey-Bass.
  • Wispe, L. (1986). The distinction between sympathy and empathy: To call forth a concept, a word is needed. Journal of Personality and Social Psychology, 50(2), 314-321.

Спољашње везе[уреди]