Емпатија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Емпатија (од грч. εν - у; и грч. παθος - осећање, страст) дословно уосећавање, уживљавање. Емпатија подразумева способност да се емоционално разуме шта друга особа доживљава. У суштини, то је стављање у туђу позицију и доживљавање туђих осећаја. Термин емпатија је први пут уведен 1909. године од стране психолога Едвард Б. Тичнера, као превод немачког термина einfühlung (што значи „осећам за”). Емпатија нам омогућава да разумемо друге и, често нас „присиљава” да предузму мере како би ублажи патњу друге особе.

Историјат[уреди]

Термин потиче из естетике. Немачки филозоф и психолог Теодор Липс (Lipps) је почетком 20. века увео израз уживљавање (нем. Einfühlung), у енглеском преводу empathy (емпатија), да би њиме означио „уношење“ (путем интуиције и моторне мимикрије) властитих ставова и осећања у неко уметничко дело или природну појаву (натмурен облак, ведар дан итд.).

Основне поставке[уреди]

Емпатија подразумева емоционално стапање особе са објектом свог естетског доживљаја. Мада је за појаву уживљавања парадигматична емпатија у рецепцији уметничког дела, по Липсу, ова појава је општија и јавља се и ван сфере уметничког.

Емпатија се разликујеод симпатије у томе што симпатија заснива на пасивној вези, док емпатија обично укључује много активнији однос и покушај да се разуме друга особа.

На примарном нивоу, постоје два главна фактора који доприносе нашој способности да доживимо емпатију: генетика и социјализација. У суштини, то се своди на релативне доприносе природе и прастара васпитања унутар друштва или породице.[1]

Међутим у савременом дехуманизованаом друштву људи постају жртве емпатије: јер падају у замку размишљања да су поједини људи другачији од нас и да они не осећају и не понашају се исто као и ми. Ово је посебно изражено у случајевима када су људи физички удаљени од нас. У таквим условима када гледамо извештаје катастрофа или сукоба у страној земљи, код појединаца се ствара вероватно другојачији осећај емпатије јер мислимо да су они који пате фундаментално другачији од нас. У таквим условима понекад када друга особа претрпи ужасно искуство, људи греше и окривљују жртву за своје околности. Колико често се код људи чује став; шта је жртва злочина могао да учини да се изазове напад? Ова тенденција произлази из наше потребе да верујомо да је свет фер и праведан место. Ако верујемо да људи добију оно што заслужују и заслужују оно што добијају, то нас чини нереалним да мислимо да се такве страшне ствари никада не би могале нама десити.[2]

Емпатија у психологији[уреди]

У психологији, термин се употребљава да означи процес непосредног уживљавања у емоционална стања, мишљење и понашање других људи. Емпатија представља непосредно сазнање осећања, жеља и намера других људи, за разлику од симпатије која подразумева саживљавање са осећањима блиских људи, саучествовање у емоционалном стању других. Нпр. када путем симпатије откривамо страх или бол другог лица, ми првенствено знамо шта они осећају, а када преко емпатије доживљавамо ова осећања која имају нама драга лица (брат, син, жена), тада и сами проживљавамо, осећамо страх или бол.

У психоанализи и психотерапији уопште, емпатија као способност да „будемо други“ јесте несвесни канал комуникације терапеутовог предсвесног и несвесног са несвесним пацијента. По Фројду, емпатија је дериват процеса идентификације са објектом. Неки клинички психолози разликују имитативну и пројективну емпатију. Х. А. Мари (Murray) се залаже за примену критичке емпатије у клиничкој психологији.[3]

Извори[уреди]

  1. Bandura, A. Ross, D., & Ross, S. A. (1961). Transmission of aggression through the imitation of aggressive models. Journal of Abnormal and Social Psychology, 63, 575-582.
  2. Wispe, L. (1986). The distinction between sympathy and empathy: To call forth a concept, a word is needed. Journal of Personality and Social Psychology, 50(2), 314-321.
  3. Davis, M. H. (1994). Empathy: A social psychological approach. Madison, Wisconson: Westview Press, Inc.

Литература[уреди]

  • Davis, M. H. (1994). Empathy: A social psychological approach. Madison, Wisconson: Westview Press, Inc.
  • Epley, N. (2014). Mindwise: How we understand what others think, believe, feel, and want. Knopf.
  • Hoffman, M. L. (1987). The contribution of empathy to justice and moral judgement. In N. Eisenbert and J. Strayer (Eds.), Empathy and its development. New York: Cambridge University Press.
  • Stotland, E. (1969). The psychology of hope. Jossey-Bass.
  • Wispe, L. (1986). The distinction between sympathy and empathy: To call forth a concept, a word is needed. Journal of Personality and Social Psychology, 50(2), 314-321.

Спољашње везе[уреди]