Клезмер

С Википедије, слободне енциклопедије

Клезмер
Стилистичко порекло
Културно пореклоЈеврејске прославе, посебно венчања, у Источној Европи
Регионалне сцене
  • Немачка
  • Исраел
  • Сједињене Државе
Друге теме

Клезмер (Јидиш: כליזמר или קלעזמער (клезмер), мн.: כליזמרים (клезморим) – музички инструменти) музичка је традиција Ашкенази Јевреја Источне Европе. Свирали су га професионални музичари звани клезморим у ансамблима познатим као капеље. Жанр се првобитно састојао од плесних мелодија и инструменталних комада за венчања и друге прославе. У Сједињеним Државама жанр је знатно еволуирао након су јеврејски имигранти из источне Европе који су говорили јидиш, а који су приспели између 1880. и 1924. године,[1] дошли у контакт са америчким џезом. Током почетних година након оживљавања клезмера седамдесетих година 20. века, амерички подваријетет био је оно што је већина људи знала као клезмер, мада су у 21. веку музичари почели више обраћати пажњу на изворне преџезне традиције као препородитељи, укључујући Џоша Хоровица, Јола Рубина, Јејла Строма и Боб Кохен. Они су провели године вршећи теренска истраживања у источној/централној Европи. Поред тога, каснији имигранти из Совјетског Савеза, попут Германа Голденштајна, однели су преживели репертоар у Сједињене Државе и Израел током 1980-их.

У поређењу са већином других европских народно-музичких стилова, мало се зна о историји клезмер музике, а много тога што се о њој говори остаје неизвесно. Међутим, постоји велики утицај ромске музике, јер су многи Јевреји и Роми живели раме уз раме у Европи.[2]

Стил[уреди | уреди извор]

Клезмер је лако препознатљив по карактеристичним изражајним мелодијама,[3] које подсећају на људски глас, заједно са смехом и плачем. То није случајно; стил је замишљен да имитира хазоне и паралитуршко певање. У извођењу овог стила користи се зната број драјдлеха (јидишка реч за музичке орнаменте), попут крекса („јецања“).

Историја[уреди | уреди извор]

Клезмер музичари на венчању, Украина, око 1925

Библија има неколико описа оркестара и левита који свирају, али након уништења Другог храма 70. године, многи Рабини су обесхрабривали употребу музичких инструмената. Међутим, важност весеља на венчањима није била умањена, и музичари су попунили ту нишу, клезмером. Први клезмер познат по имену био је Јакобиус бен Јакобиус, свирач аулоса у Самарији у 2. веку. Најранији писани запис о клезмеру је из 15. века. Мало је вероватно да су они свирали музику која је данас препознатљива као клезмер, јер се сматра да стил и структура клезмера какав се данас познаје потичу углавном из Бесарабије из 19. века, где је написана главнина данашњег традиционалног репертоара.

Клезморим је већи део своје секуларне инструменталне музике заснивао на побожној вокалној музици синагога, посебно на кантоналној музици. Упркос томе, рабини су на клезморим, заједно са осталим видовима забаве - обично гледали с презиром због њиховог секуларног путујућег начина живота. Клезморим је често свирали путујући ромски музичари („лаутари“), јер су заузимали сличне друштвене слојеве. Они су имали велики међусобни утицај, музички и језички (опсежни клезмер аргот на јидишу укључује неке ромске позајмице).

Јосеф Гусиков

Клезморим је био поштован због својих музичких способности и разноврсног репертоара, али ни на који начин није био ограничен на свирање клезмера. Понекад су свирали за хришћанске цркве и локалну аристократију, и подучавали неке од италијанских класичних виолинских виртуоза.

Попут осталих професионалних музичара, и клезморим су власти ограничавале. У Украјини им је било забрањено свирање гласних инструмената, све до 19. века. Стога су музичари користили виолину, цимбл (или цимбалом) и друге жичане инструменте. Први музичар који је свирао клезмер на европским концертима, Јосеф Гусиков, свирао је врсту ксилофона коју је он измислио и назвао „инструментом од дрвета и струна“. Он је наликовао цимбалима и привукао је коментаре Феликса Менделсона (врло повољане) и Листа (осуђујуће). Касније, око 1855. године, за време владавине Александра II Русије, Украјина је дозволила гласне инструменте. Кларинет је почео да замењује виолину као инструмент избора. Такође, дошло је до преласка на месинг и удараљке када су клезморим регрутовани у војне бендове.

Како су Јевреји напуштали Источну Европу и штетлове (погледајте повезани чланак о уметнику Хејму Голдбергу, који је на својим сликама приказивао извођаче клезмер штетла), клезмер се проширио широм света, у Сједињене Државе, као и у Канаду, Мексико и Аргентину. У почетку, амерички Јевреји нису у знатној мери одржавали традицију клезмера. Двадесетих година двадесетог века, кларинетисти Дејв Тарас и Нафтул Брандвејн изазвали су кратак, утицајан препород, мада је Ханкус Нетски је напоменуо да су се „мало извођача ове ере заправо називало клезморим, а тај термин се нигде не налази јеврејском инструменталним записима тог времена.”[4] Сопран Иса Кремер била је популарни експонент јидишке песме на међународном нивоу током прве половине 20. века; она је запажена по прављењу неколико снимака са Колумбија Рекордсом и често се појављивала у Карнеги Холу и другим главним музичким догађајима у САД током периода 1922-1950.[5] Како су амерички Јевреји почели да усвајају главне културне токове, популарност клезмера је опадала, а јеврејске прославе све је више пратила нејеврејска музика.

Иако су традиционалне изведбе биле у паду, многи јеврејски композитори који су постигли општи успех, попут Леонарда Бернстајна и Арона Копланда, и даље су били под утицајем клезмерских идиома који су били наглашени током њихове младости (као што је то био Густав Малер). Џорџ Гершвин је био упознат са клезмер музиком, а уводни кларинетни глисандо Рапсодије у плавом сугерише овај утицај, иако композитор није директно компоновао клезмер.[6] Неки кларинетски стилови свингерских џез бендова Бени Гудмана и Артија Шоа могу се протумачити као да потичу од клезмера, као и свирање „фрајлач свинга” других јеврејских уметника тог периода, попут трубача Зигија Елмана.

У исто време, нејеврејски композитори такође су се окретали клезмеру као плодном извору фасцинантног тематског материјала. Дмитриј Шостакович се посебно дивио клезмер музици због прихватина усхићења и очаја људског живота, и цитирао је неколико мелодија у својим камерним ремек-делима, Клавирски квинтет у г-молу, оп. 57 (1940), Клавирски трио бр. 2 у е-молу, оп. 67 (1944) и Гудачки квартет бр. 8 у ц-молу, оп. 110 (1960).

Клезматикс, амерички клезмер бенд

Средином и крајем 1970-их дошло је до оживљавања клезмером у Сједињеним Државама и Европи, предвођеног Гиором Фајдманом, Клезморимом, Зев Фелдманом, Андијем Статманом и Клезмерским консерваториским бендом. Они су свој репертоар генерисали из снимака и радова преживелих музичара америчког клезмера. Године 1985, Хенри Сапозник и Адриен Купер основали су КлезКамп да би предавали клезмер и другу јидиш музику.

Осамдесетих година 20. века догодио се други талас препорода, јер је расло интересовање за традиционалније инспирисане представе са жичаним инструментима, углавном међу нејеврејима из Сједињених Држава и Немачке. Музичари су почели да проучавају старије радове европског клезмера, слушајући снимке, проналазећи транскрипције и правећи теренске снимке неколико преосталих клезмора у источној Европи. Кључни извођачи у овом стилу су Јол Рубин, Будовиц, Кевриса, Ди Наје Капели, Јејл Стром, Чикашки клезмерски ансамбл, Максвел стрит клезмерски бенд, виолинисти Алисија Свигалс, Стивен Гринман,[7] Куки Сегелстајн и Ели Росенблат, флаутисткиња Адријана Гринбаум, и свирач цимбала Пит Рашефски. Други уметници попут Јејла Строма користили су своја теренска истраживања и снимке из 1981. године у Централној и Источној Европи као темељ за већу фузију између традиционалног репертоара и оригиналних композиција, као и уграђивања ромског музичког елемента у јеврејски стил. У овом периоду појавили су се и бендови попут Храбри стари свет, Hot Pstromi и The Klezmatics.

Удружење Јерусалим Клезмер са ултра ортодоксним јеврејским музичарима свира музику Клезмер
Клезмер мусичари у Јерусалему

Деведесетих година музичари из области залива Сан Франциска помогли су одржању даљег интересовања за музику клезмера одводећи је на нову територију. Кларинетиста Бен Голдберг и бубњар Кени Волесен, након свирања у групи The Klezmorim са седиштем у заливској области, формирали су хваљени Њу клезмер трио, отворивши врата радикалним експериментима са музиком Ашкеназија и поплочавши пут за Масаду Џона Зорна, Нафтулов Dream, Дон Бајронов Пројекат Микија Каца и клезмер/џез/блискоисточни фузиони бенд Давка виолинисте Данијела Хофмана. Њуорлеански Klezmer All-Stars такође је формиран 1991. године мешавином стилова фанка, џеза и клезмера Њу Орлеанса.

Интерес за клезмер одржава и подржава низ познатих авангардних џез музичара, као што су Џон Зорн и Дон Бајрон, који понекад стапају клезмер са џезом. Мелодије клезмера су недавно укључене у песме трећеталасног ска бенда Стритлајт Манифесто. Певач/текстописац Томас Калноки често заступа дувачки жанр руског и јеврејског порекла.

Мамес Бабегенуш је формиран у Копенхагену у Данској 2004. године од снажних скандинавских корена спојених са традиционалним клезмером, под утицајем мајстора попут Нафтуле Брандвајн, Абеа Шварца и Дејва Тараса. До данас је бенд развио нови звук модерног клезмера, фаворизујући обод клезмера да се укључиле многе културе[8] и изводећи турнеје широм света. Најновији албум бенда Мамес Бабегенуш са струнама (2017) топло је примљен са критикама на новоу од 5-6 звездица у часописима као што су Сонглајнс и фРутс.[9]

Почевши од 2008. године, пројекат „Други Европљани“, који је финансирало неколико културних институција ЕУ,[10] провео је годину дана радећи интензивна теренска истраживања у Молдавији под вођством Алана Берна и научника Зева Фелдмана. Њихова намера је била да истраже корене клезмера и лаутара, и да споје музику две „друге европске“ групе. Настали бенд сада наступа на међународном нивоу. Као и код овог ансамбла, групе попут Ди Наје Капеље и Јејл Стром & Хот Пстроми укључују ромске музичаре и елементе од њиховог настанка.

У Израелу се у 20. веку развила посебна традиција клезмера. Кларинетисти Моше Берлин и Аврум Леиб Берстајн познати су заступници клезмер стила у Израелу. Да би сачувао и промовисао клезмер музику у Израелу, Берстајн је основао Јерусалимско удружење клезмера, које је постало центар за учење и извођење клезмерске музике у тој земљи.[11]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ханкус Нетскy, "Америцан Клезмер: А Бриеф Хисторy" фром Америцан Клезмер: Итс Роотс анд Оффсхоотс Ед. Марк Слобин, п.13
  2. ^ Марк Слобин, Фиддлер он тхе Мове. п.93.
  3. ^ Нортх Царолина Ноw; Нортх Царолина Ноw Еписоде фром 12/06/1996 (на језику: енглески), Приступљено 2020-05-11 
  4. ^ Америцан Клезмер п.16-17
  5. ^ Лоис Барр. „Иса Кремер”. Јеwисх Wомен'с Арцхиве. 
  6. ^ Роговоy, С. (2000). Тхе Ессентиал Клезмер. Алгонqуин Боокс. стр. 71. ИСБН 978-1-56512-863-7. Приступљено 1. 5. 2017. 
  7. ^ „Стевен Греенман”. стевенгреенман.цом. Приступљено 19. 1. 2016. 
  8. ^ Баилеy, C. Мицхаел (2018-01-30). „Ревиеw оф фоуртх селф-ентитлед албум, Мамес Мамес Бабегенусх (2014)”. www.аллабоутјазз. 
  9. ^ „Мамес Бабегенусх Wитх Стрингс”. 20. 10. 2017. 
  10. ^ „Тхе Отхер Еуропеанс”. отхер-еуропеанс-банд.еу. Архивирано из оригинала 30. 4. 2011. г. Приступљено 19. 1. 2016. 
  11. ^ „Тхе Јерусалем Клезмер Ассоциатион”. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Клезмер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Klezmer&oldid=23475832”