Кривични популизам

С Википедије, слободне енциклопедије

Кривични популизам, или Казнени популизам (енг. Пенал популисм)[1], је политичко-друштвени процес преко којег се главне политичке партије и њихови политичари такмиче једни са другима да би биле "оштре према криминалу" обећавајући поједностављена решења за сузбијање криминалитета која ће се свидети што већем броју људи.[2] Најчешће је повезан са јавним мишљењем да је криминал ван контроле и има тенденцију да се манифестује за време избора када политичари износе своју оштру политику која би сместила више преступника у затвор пре доношења пресуде и изискивала дуже казне. Кривични популизам обично изазива разочарење код једног дела друштва - жртава злочина и њихових представника - који верују да су изостављени, или једноставно заборављени, због судских процеса који се више фокусирају на осуђенике. [3] То води кривичној политици направљеној да освоји гласове пре него да смањи криминал или промовише правду.

Порекло термина[уреди | уреди извор]

Према мишљењу професора Јохн Пратта, криминолога са Викториа Универзитета у Wелленгтону и интернационалних власти за кривични популизам, оригинални концепт је започет у раду Сер Антхонy Боттомс-а криминолога са Универзитет у Цамбридгеу. 1995. године Сер Антонy је сковао термин "популистичко кажњавање" да опише један од главних утицаја које је видео у раду савременог кривичног правосуђа и казнених система. Намера је била да се пренесе појам политичког тапкања искључиво у њихове властите сврхе, за шта је веровао да је казнени став јавности за свакога ко почини злочин. Термин се променио у "кривични популизам" када када је професор Јулиан.V. Робертс (Универзитет у Оксфорду) тврдио да " кривични популисти омогућавају изборну предност политике како би имали предност над њиховом казненом ефикасношћу."

У Француској, овај концепт је популаризовао Денис Салас, судија и универзитетски колега, који је дефинисао као "саосећајан дискурс према жртвама" који води извртању правде. [4] Салас каже да је у Француској кривични популизам водио преплављеношћу новим законима направљеним да достигну нереалне или утопијске циљеве - друштво где не постоји никакав ризик. Он је рекао да су многи нови кривични закони одобрени што може бити повезано са њиховим утицајем на јавно мишљење, пре него на стварну ефикасност смањења криминала.

У Србији, о кривичном популизму су писали Зоран Стојановић[5] и Ђорђе Игњатовић,[1] а судија др Миодраг Мајић се такође истакао као велики противник ове праксе.

Теорије застрашивања[уреди | уреди извор]

Основни позиви за снажнији приступ криминалу је веровање у теорију застрашивања - што је строжија казна за одређеног преступника, мања је вероватноћа да ће људи починити тај исти злочин. [6]

Веровање у теорију застрашивања такође захтева веровање у способност потенцијалних преступника да праве рационалне изборе. 'Теорија рационалног избора' објашњава да појединац прави листу разлога "за" и "против" пре него што предузме било коју радњу, укључујући и извршавање злочина, па према томе тежа прописана казна (у комбинацији са проценом вероватноће да буду ухвачени) ствара више разлога "против" који ефикасније одвраћају рационалне особе од вршења кривичних дела. Међутим, докази указују да повећање тежине казне нема исти застрашујући утицај на криминал које повећање извесности казне има. [7] Очигледно да ће повећање тежине казне имати мањи утицај на људе који не верују да ће бити ухапшени за своје поступке. Примера ради, ако је потенцијални преступник потпуно сигуран да неће бити ухваћен због кривичног дела, њему је неважно да ли је за то кривично дело прописана затворска казна од 2 године или од 20 година. Још мање утицаја има само повећавање релативног максимума казне за одређено кривично дело - нпр. ако би за једно дело уместо казне затвора од 1 до 5 година била прописана казна затвора од 1 до 10 година.[5]

Студија канадског криминолога Паул Гендрауа приказује резултате 50 различитих студија ефекта застрашивања од затвореништва који укључује преко 300.000 пресутпника. У извештају се наводи: "Ни једна од анализа није навела затворенике да смање рецидивизам. Стопа рецидивизма за преступнике који су били кажњени санкцијама од стране заједнице је била слична. Све у свему, дуже казне нису повезане са смањивањем редицивизма. Заправо, доказано је супротно. Дуже казне су биле повезане са повећањем редицивизма за 3%. Ово сазнање указује подршку (супротној) теорији да затвор може служити као "школа за злочин", тј да казна затвора подстиче одређене преступнике да чине још злочина након изласка на слободу.[8]

Успон покрета жртава[уреди | уреди извор]

До 60-их година XX века кривична правда је у западњачким демократијама укључивала пре свега само две стране, државу и преступнике. Успон покрета жртава у другој половини XX века укључује нове, а до сада увелико заборављене, играче у арену правде. У почетку групе жртава су пружале подршку и саветовање жртвама злочина, док је држава почела да обезбеђује финансијску помоћ и реституцију. Како је покрет постајао све организованији, ставови група жртава су постали институционализовани кроз спектар механизама као што су утицај изјава жртава и умешаност жртава у расправе главних одбора. У Сједињеним Америчким Државама нотификационе шеме као што је Меганин закон, који зхатева од власти да информације које се тичу сексуалних преступника буду доступне у јавности, такође је био део процеса.[9]

Групе као што су Уједињени грађани за безбедност и правду у Канади, Правда за све у Сједињеним Америчким државама и Сенсибле Сентенцинг Труст на Новом Зеланду су често биле оштре и бучне иако њихови потпароли генерално представљају само мањину жртава криминала – обично оне у сензационалним случајевима убистава.[10] Такве групе се ослањају на популистичке апеле на ‘здрав разум’ пре него на доказе, истраживања и анализе – што их чини привлачним за сензационални приступ све више усвојен од стране медија.

Улога медија[уреди | уреди извор]

Улога медија је кључна у обликовању перцепција о нивоу кривичних дела у друштву и промовисања популистичких идеја. Поготово у Англо-Саксонским државама, таблоиди имају обичај да се фокусирају на приче о насилним злочинима, поготово када у њима постоје језиве или необичне околности. У Британији, обимна покривеност дата о убицама десетогодишњег Јамес Булгер је типичан пример. На Новом Зеланду, дванаестогодисњи Баилеy Јуниор Курарики је добијао годинама сличну медијску пажњу[11] после његовог учесћа у смрти Мицхаел Цхоy-а, који је био претучен на смрт док је достављао пицу.

Пофесор Пратт тврди да начин на који казнени популизам ступа на снагу је кроз низ законских и уставних лоби група које користе оваква високо профилна убиства како би произвели страх и захтевали оштрије казне. Исход је да таблоиди, радиопрограми са укључењем, десничарски труст мозгова, организације жртава и неки шефови полиције који су евангелисти шире поруку да је решење за криминал 'без толеранције'. Како ове групе добијају приступ медијима, постале су све утицајније у влади.

Нове технологије, укључујући социјалне медије су такође имале улогу. Све информације су укратко саопштене у 'аудио исечцима' тако да постане нешто између информације и забаве. То чини 'вести' више подложне поједностављеним и популистичким објашњењима на рачун више детаљних анализа и наизглед непојмљивих мишљења академика и експерата. Пратт тврди да као последица, утицајних академика, виших државних службеника, казнених реформних група и судија који колективно чине 'кривично-правну установу' је у сталном паду.[12]

Генерисање страха од криминала[уреди | уреди извор]

Медији омогућавају забринутим грађанима да приступе сликама криминалних догађаја - починиоца, жртава, мотива, и сензационалним детаљима насилних кривичних дела; међусобна комуникација и социјалне мреже доприносе ширењу тих информација. Страх се може појавити ако се појединац поистовећује са описаном жртвом, или осећа да његов властити комшилук има сличност са описаним; онда се слика генералног ризика може променити, персонализовати и превести у бригу о личној сигурности.[13] Медије некада извештавају о страху и криминалу кроз ширу забринутост о пропадању комшилука, губитку моралног ауторитета и распада уљудности и друштвеног капитала. [14]

Често постоји знатна разлика између перципираног ризика од постајања жртве неког кривичног дела и статистичке вероватноће за исто. Међутим, слушати неког ко је био жртва или добијати информације о томе преко медија повећава перцепцију ризика виктимизације код јавности.[15] У неким западњачким земљама, репортаже о криминалу представљају 25% медијског покрића.[16] Формацијом повратне спреге "страха од криминала" утиче се на то да већи број становника буде анкетирано као уплашени, већи број политицара може употребити "страх од криминала" као политички проблем, што ту спрегу заправо и одржава.[17]

Утицај на затворску популацију[уреди | уреди извор]

У земљама у којима се јавља казнени популизам, врло често се види повећање затворске популације. Према проф. Јохн Пратт-у (са универзитета у Wелленгтону), државе као што су Нови Зеланд, Велика Британија, и Сједињене Америчке Државе поготову, су доживеле утицај кривичног популизма.[18] Роберт извештава да је кривични популизам такође имао и знатни утицај на Канаду и Аустралију.[19]

Током последњих 25 година, затворска популација у овим државама се знатно повећала упркос масовном порицању пријављених кривичних дела, који су евидентни и према заведеним статистикама, а и извештајима жртава.[20] У САД на пример, стопа затвореника се драстично повећала без обзира на НЦВС (национални криминални виктимизациони извештај) поднет 2007. год у ком се види да је стопа крађе имовине и насилних кривичних дела била најмања још од 1973. год. У Енглеској и Велсу, између 2006. и 2008. године, затворска популација повећала се за 7% упркос БЦС (Британском криминалном извештају) који открива да је 2008. године стопа криминала била најнижа још од 1981. године кад је извештај жртава први пут објављен. [20]

У Новом Зеланду затворска популација се повећала са 60 у 100,000 људи 1950. године до скоро 200 од 100,000 људи у марту 2011. године. Драматична ескалација затвореника од почетка 2000-их година проузроковала је изградњу 5 нових затвора. Ово се догодило у време када је стопа криминала Новог Зеланда падала и број убистава се из године у годину половио. [21]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Игњатовић, Ђорђе (2017). Казнена реакција у Србији, VII део. Београд: Правни факултет Универзитета у Београду. ИСБН 978-86-7630-708-1. 
  2. ^ Пратт, Јохн; Цларк, Марие (2005). „Пенал популисм ин Неw Зеаланд”. ен:Пунисхмент анд Социетy. 7 (3): 303—322. дои:10.1177/1462474505053831. 
  3. ^ Бартлетт, Тесс (јун 2009). Тхе Поwер оф Пенал Популисм: Публиц Инфлуенцес он Пенал анд Сентенцинг Полицy фром 1999 то 2008 (ПДФ) (Теза). Сцхоол оф Социал анд Цултурал Студиес, Вицториа Университy оф Wеллингтон. стр. 9. Приступљено 30. 6. 2012. 
  4. ^ Бy сидинг wитх тхе вицтимс, Саркозy первертс јустице, Аугустин Сцалберт, Руе 89.
  5. ^ а б Стојановић, Зоран (2016). Политика сузбијања криминалитета. Београд: Правни факултет Универзитета у Београду. ИСБН 978-86-7630-671-8. 
  6. ^ Детерренце Тхеорy, Јохн Дилулио, п 236
  7. ^ "Детерренце ин Цриминал Јустице: Евалуатинг Цертаинтy вс. Северитy оф Пунисхмент" Архивирано на сајту Wayback Machine (9. април 2016), Wригхт, Валерие (Новембер 2010), Тхе Сентенцинг Пројецт.
  8. ^ Гендреау, П, Гоггин, C, Цуллен ФТ, Тхе еффецтс оф присон сентенцес он рецидивисм, Усер Репорт: Оффице оф тхе Солицитор Генерал, Цанада, 1999, п24.
  9. ^ Пенал Популисм анд Публиц Опинион: Лессонс фром Фиве Цоунтриес. Архивирано на сајту Wayback Machine (29. март 2015)(Боок Ревиеw) Аустралиан анд Неw Зеаланд Јоурнал оф Цриминологy 1 Аугуст 2003
  10. ^ Тхе Поwер оф Пенал Популисм: Публиц Инфлуенцес он Пенал анд Сентенцинг Полицy фром 1999 то 2008, Тесс Бартлетт, Вицториа Университy оф Wеллингтон, Јуне 2009, п 16.
  11. ^ Ким Wоркман, Политицс анд Пунитивенесс - Оверцоминг тхе цриминал јустице дилемма http://www.rethinking.org.nz/assets/Media%20and%20Crime/Politics%20and%20Punitiveness%20.pdf
  12. ^ Јохн Пратт, Wхен пенал популисм стопс: легитимацy, сцандал анд тхе поwер то пунисх ин Неw Зеаланд, Аустралиан анд Неw Зеаланд Јоурнал оф Цриминологy, Децембер 1, 2008. http://www.highbeam.com/doc/1G1-190794149.html Архивирано на сајту Wayback Machine (22. мај 2016)
  13. ^ Wинкел, Ф. W. & Вриј, А. (1990). Феар оф цриме анд масс медиа цриме репортс: Тестинг симиларитy хyпотхесес. Интернатионал Ревиеw оф Вицтимологy, 1, 251-265.
  14. ^ Лее, M. (2001). Тхе Генесис оф Феар оф Цриме.Тхеоретицал Цриминологy (5) 4
  15. ^ Тyлер, Т. Р. (1984) ‘Ассессинг тхе риск оф цриме вицтимизатион: Тхе интегратион оф персонал вицтимизатион еxпериенце анд социаллy трансмиттед информатион.’ Јоурнал оф Социал Иссуес, 40, 27-38.
  16. ^ Магуире, M. Морган, Р. анд Реинер, Р. (1997). Оxфорд Хандбоок оф Цриминологy. Оxфорд Университy Пресс, Оxфорд.
  17. ^ Лее, M. (2007). Инвентинг Феар оф Цриме: Цриминологy анд тхе Политицс оф Анxиетy. Wиллан, Цоллумптон.
  18. ^ Пенал Популисм, Јохн Пратт, Роутледге, Лондон анд Неw Yорк, 2007, п 15.
  19. ^ Пенал Популисм анд публиц опинион - лессонс фром фиве цоунтриес, Јулиан Робертс, Оxфорд Университy Пресс 2003: https://books.google.com/books?id=9ExuP6ve4MAC&pg=PA3
  20. ^ а б Бартлетт, Тесс (јун 2009). Тхе Поwер оф Пенал Популисм: Публиц Инфлуенцес он Пенал анд Сентенцинг Полицy фром 1999 то 2008 (ПДФ) (Теза). Сцхоол оф Социал анд Цултурал Студиес, Вицториа Университy оф Wеллингтон. стр. 10. Приступљено 30. 6. 2012. 
  21. ^ НЗ'с мурдер рате халвед ин паст 20 yеарс, НЗ Хералд, Април 7, 2009.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Krivični_populizam&oldid=27355133”