Меланија Микеш
Меланија Микеш | |
|---|---|
| Датум рођења | 31. јул 1924. |
| Место рођења | Нови Сад |
| Датум смрти | 1. фебруар 2007. (82 год.) |
Меланија Микеш (Нови Сад, 31. јул 1924 — Нови Сад, 1. фебруар 2007) југословенска је и српска лингвисткиња. Проучавала је процесе усвајања језика код вишејезичне деце и учење страних језика. Значајно је допринела развоју психолингвистичких и социолингвистичких проучавања развоја говора, двојезичности и вишејезичности. Радила је као редовна професорка на Институту за хунгарологију на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду до доласка у пензију 1989, али се истраживањима двојезичности бавила све до краја свог живота.
Образовање[уреди | уреди извор]
Меланија Микеш је рођена 31. јула 1924. у Новом Саду. Похађала је основну школу и гимназију у Новом Саду. Ту учи мађарски језик, а приватно француски и енглески. Студирала је на Филозофском факултету Универзитета у Загребу на тропредметној филолошкој групи за енглески језик и књижевност, француски језик и књижевност и немачки језик и југословенску књижевност. За дипломски рад из енглеске књижевности и за семинарски рад из француске стилистике добила је награду као једна од најбољих студенткиња проф. Петра Скока. После дипломирања 1951. године проводила је школску 1951/52. годину на факултету у Женеви, слушала једносеместрални семинар француског језика и добила Цертифицат д΄ éтудес франçаисес. На Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду 1965. бранила је докторат под називом Гласовни развој говора двојезичне деце.[1]
Умрла је 1. јануара 2007. у родном граду.
Професионална каријера[уреди | уреди извор]
Меланија Микеш је предавала немачки и енглески језик од 1952. до 1957. у гимназији у Сенти, од 1957. до 1961. у Гимназији „Бранко Радичевић” у Сремским Карловцима, а од 1961. до 1969. у Средњошколском медицинском центру у Новом Саду.[1]
На Институ за хунгарологију Филозофског факултета у Новом Саду (касније Институту за мађарски језик, књижевност и хунгаролошка истраживања Филозофског факултета у Новом Саду) запослила се 1969. и ту је радила све до одласка у пензију 1989. године. Најпре је стекла звање научне сараднице, па научне саветнице, а потом и редовне професорице.[1]
Била је председница Друштва за примењену лингвистику Југославије од његовог оснивања 1973. године.[2]
Године 2000, изабрана је за члана Европске академије наука и уметности са седиштем у Салцбургу.[2]
Научноистраживачки и педагошки рад[уреди | уреди извор]
Меланија Микеш је свој стручни и научноистраживачки рад у почетку усредсредила на процес учења страних језика и на усвајање језика. Систематски је пратила и регистровала говор своје деце која у породици истовремено усвајају српскохрватски и мађарски језик. Полазећи од литературе о дечјем говору, испитивала је развој гласова, граматичких категорија, синтаксичких структура и лексике у говору своје двојезичне деце, а касније и своје двојезичне и тројезичне унучади.
Такође се бавила контрастивним истраживањима мађарског и српскохрватског језика, општим теоријским и методолошким питањима контрастивне лингвистике и примени контрастивне анализе у настави језика и обучавању преводилаца, као и психо и социолингвистичким истраживањима двојезичности и вишејезичности. Од 1971. до 1975. руководи истраживањима дечјег говора у Институту за лингвистику Филозофског факултета у Новом Саду. Пројекат „Истраживања савременог мађарског језика и мађарско-српскохрватске двојезичности” водила је од 1974. до 1983. Такође је уређивала серију Контрастивна граматика српскохрватског и мађарског језика, објављену у шест свезака на српскохрватском и мађарском језицима. Притом је сарађивала са стручњацима за оба језика. На постдипломским студијама 1979/80. и 1981/82. држала је курс контрастивне граматике српскохрватског и мађарског језика. Била је менторка у изради више магистарских радова, помагала је младим научним радницима и окупљала многе сараднике у научним истраживањима. Имала је многе радови у коауторству.[2]
Са Просветно-педагошким заводом у Суботици и са Центром за усавршавање наставника Покрајинског завода за унапређење општег и стручног образовања у оквиру наставе страних језика сарађивала је од 1962.у решавању теоријских и практичних проблема учења језика у предшколским установама.
Као председница Друштва за примењену лингвистику Југославије од његовог оснивања сарађивала је са стручњацима за језик у образовним и научним институтима у свим већим југословенским центрима, што је допрининело раду Друштва.
Ѕвој научноистраживачку делатност Меланија Микеш наставила је и након одласка у пензију. Усмерила се на даља психолингвистичка и социолингвистичка испитивања различитих аспеката ране двојезичности и вишејезичности и на организовање двојезичног васпитања и образовања предшколске и школске деце. У том периоду су настале и неке од њених најзначајнијих књига посвећених проблему двојезичности.[2]
У сарадњи са Педагошким заводом Војводине креирала је програм „Развијање и неговање матерњег и нематерњег језика и интеркултуралности код деце у Војводини” и руководила је његовом реализацијом, вишеструко се ангажујући у раду са васпитачима у дечјим вртићима и основним школама у Новом Саду и многим другим војвођанским местима. У оквиру овог пројекта објавила је са сарадницима пет приручника на српскохрватском, мађарском, словачком, русинском и румунском језику. Ови приручници представљају сажетак њеног проучавања дечјег говора, вишејезичности и двојезичности и обједињују теорију и праксу.[2]
Библиографија (избор)[уреди | уреди извор]
- Чувари језика. Приручник за рад са предшколском децом на језицима националних мањина. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 1996.
- Дете у вишејезичној заједници. У: Ка језику мира (ед. Б. Јакшић). Београд: Форум за етничке односе. 1996.
- Језички снобизам и даље буја. Језик данас 10. Нови Сад: Матица српска. 1999.
- Кад су границе само тарабе: истраживања вишејезичности у Војводини. Нови Сад: Југословенско друштво за примењену лингвистику, Футура публикације. 2001.
- Кöзвéлемéнy-кутатáс а магyар нyелврőл éс хасзнáлатáрóл. Танулмáнyок (Кüлöнсзáм): 11. Éлőнyелви Конференциа. Аз Úјвидéки Егyетем Бöлцсéсзеттудомáнyи Карáнак Магyар Тансзéке. Нови Сад: Филозофски факултет. (коауторство: Јутка Бáлизс). Мали језикословци. 2001.
- Развијање комуникативних вештина на нематерњем језику. Приручник за просветне раднике у предшколским установама и основним школама. Нови Сад: Футура публикације. 2003.
- Јáтссзунк, éнекељüнк магyарул!: тевéкенyсéгек нем магyар анyанyелвű гyермекек рéсзéре: педагóгусок кéзикöнyве. Сзабадка: Магyарсáгкутатó Тудомáнyос Тáрсасáг (коауторство: Јутка Бáлизс), 2004.
- Мали језикословци се играју и певају: развијање комуникативних вештина на нематерњем језику: приручник за просветне раднике у предшколским установама. Нови Сад: Педагошки завод Војводине. 2005.
- Уплїв сербского язика на морфосинтаксичну структуру руского язика. Шветлосц. Рок 43, ч. 4. Нови Сад: Руске слово. (коауторство: Јулијан Рамач), 2005.
- Програм и методичка упутства за наставу српског као нематерњег језика у првом и другом разреду основне школе у одељењима са наставом на матерњем језику националних мањина. Нови Сад: Педагошки завод Војводине, 2006.
- Мали језикословци су кренули у школу: приручник за српски као нематерњи језик: за први и други разред основне школе применом комуникативно искуственог метода. Нови Сад: Педагошки завод Војводине, 2008. (коауторство: Јутка Балиж, Клара Чех, Ибоља Фаркаш, Елвира Хомоља, Валерија Јухас, Ленка Ердељ, Данијела Станојевић)
- Мали језикословци у вртићу: развијање комуникативних вештина на нематерњем језику. Нови Сад: Педагошки завод Војводине, 2008.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в „Меланија (1924)”, у: Савић, Свенка ур., Професорке Универзитета у Новом Саду: животне приче, Женске студије и истраживања и Футура публикације, Нови Сад, 2015, стр. 63-78.
- ^ а б в г д Влаховић, Пламенка „Биографија проф. др Меланије Микеш”, у: Вишејезички свет Мелање Микеш: зборник у част Меланије Микеш, (ур. Племенка Влаховић, Ранко Бугарски и Вера Васић, Филозофски факултет и Друштво за примењену лингвистику Србије, Нови Сад, 2009, 13-15 стр.
