Српскохрватски језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
српскохрватски језик
српскохрватски • хрватскосрпски
srpskohrvatski • hrvatskosrpski
Говори се у  Србија
 Хрватска
 БиХ
 Црна Гора
Регион југоисточна Европа
Број говорника
21 милиона [1] (недостаје датум)
ћирилица
латиница
Званични статус
Службени језик у
  •  Србија (као српски језик);
  •  Хрватска (као хрватски језик);
  •  БиХ (као бошњачки, српски и хрватски језик);
  •  Црна Гора (као црногорски језик);
  •  ЕУ (као хрватски језик)
Признати мањински језик у
+ на одређеном подручју земље
Језички кодови
ИСО 639-1 sh
ИСО 639-2 scr, scc
ИСО 639-3 hbsукључујући код
Појединачни кодови:
srp – српски језик
hrv – хрватски језик
bos – бошњачки језик
bun – буњевачки говор
svm – славомолишки говор
kjv – кајкавски језик
{{{mapalt}}}
  Подручја где је српскохрватски језик већински (2005)

Српскохрватски језик је посебан јужнословенски језик, који је током знатног дела 20. века био званични језик на просторима бивше Југославије, а уједно и примарни језик на просторима Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Ради се о плурицентричном језику, који се крајем 20. века распао на четири узајамно разумљива стандардизована варијетета.

Јужнословенски језици су током средњовековног раздобља формирали континуум који се простирао од црноморских обала на истоку до јадранских обала на западу. Бурна историјска збивања на јужнословенским просторима, нарочито у време ширења Османског царства довела су до померања становништва и знатних језичких промена. Услед миграције становништва од југпистока ка северозападу, штокавско наречје је постало најраспрострањеније на западу Балкана ширећи се на простор који је првобитно припадао чајкавском и кајкавском наречју. Говорници ова три наречја су се разликовали по регионалним традицијама, а неретко и по верској припадности, која је у то време сматрана доминантним идентитетским обележјем.

Током раног нововековног раздобља, језик је називан разним именима. У најширем смислу, често је називан једноставно словенским језиком, а у маниру класицизирања је понекад називан и илирским. Поред уобичајених народних назива као што су српски језик или хрватски језик, повремено су употребљавани и регионални називи за језик у појединим областима.

Српскохрватски је стандардизован средином деветнаестог века Бечким књижевним договором од стране српских и хрватских писаца и филолога, деценијама пре него што је успостављена југословенска држава. Од самог почетка, постојале су одређене разлике између српске и хрватске литералне форме иако су обе базиране на истом источно-херцеговачком дијалекту штокавског наречја. У двадесетом веку, српскохрватски је био званични језик у Краљевини Југославији под именом српско-хрватско-словеначки и касније у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Распад Југославије довео је до различитих ставова по питању језика тако да је дошло до расцепа језика на основу етничких и политичких разлика. Након распада, новопроглашени бошњачки језик је на тај начин постао званична норма међу етничким Бошњацима, а исто се потом догодило и са језиком етничких Црногораца. Стога, српскохрватски језик се назива етничким именима српским, хрватским, бошњачким, црногорским и понекад буњевачким.

Попут осталих јужнословенских језика, српскохрватски има просту фонологију од пет самогласника и двадесет и пет сугласника. Граматика се развила првобитно из прасловенског језика са комплексним променама задржавши систем од седам падежа по којим се мењају именице, придеви, заменице и бројеви. Глаголи се мењају по временима. Српскохрватски језик толерише различит распоред истих речи мада уобичајен распоред је субјекат, предикат и објекат. Може бити писан на српској ћирилици или Гајевој латиници са тридесет слова са одговарајућим гласовима. Ортографија је веома фонемична у свим нормама.

Назив језика у социјалистичким републикама[уреди]

Српскохрватски језик је имао различите називе у тадашњим социјалистичким републикама у оквиру СФРЈ:

Данашње стандарднојезичке форме[уреди]

Данашње стандарднојезичке форме које су током друге половине двадесетог века биле у саставу српскохрватске стандарднојезичке форме су:

Као нестандардни постоји и црногорски језик, који још увек није званично нормиран, мислећи притом да се око 36% грађана Црне Горе изјаснило да говори овим језиком.

И данас има људи који се на попису становништва изјашњавају да говоре српскохрватским језиком, иако користе једну од насталих варијанти.

Многи светски лингвисти не признају данашњу социо-лингвистичку поделу јединственог српскохрватског језика на српски, хрватски, бошњачки, црногорски, итд, већ сматрају да се и даље ради о јединственом језику.

Пример истоветности српског, хрватског и бошњачког:

Српски језик Хрватски језик Бошњачки језик
Сарајево је главни град Босне и Херцеговине. Српскохрватски језик је био један од службених језика Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Sarajevo je glavni grad Bosne i Hercegovine. Srpskohrvatski jezik bio je jedan od službenih jezika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Sarajevo je glavni grad Bosne i Hercegovine. Srpskohrvatski jezik je bio jedan od službenih jezika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Пример разликовања српског, хрватског и бошњачког:

Српски језик Хрватски језик Бошњачки језик
У погледу издувних гасова и загађивања ваздуха у Јерусалиму, било би потребно предузети м(ј)ере безб(ј)едности! Glede ispušnih plinova i onečišćavanja zraka u Jeruzalemu, bilo bi potrebno poduzeti mjere sigurnosti! U pogledu ispušnih[2] gasova i zagađivanja vazduha u Jerusalemu, bilo bi potrebno preduzeti mjere bezbjednosti!

Види још[уреди]

Медији везани за чланак Српскохрватски језик на Викимедијиној остави

Референце[уреди]

  1. ^ „The Slavic Languages” (PDF). Cambridge Language Surveys. Приступљено 19. 6. 2017. 
  2. ^ Halilović, S; Pravopis bosanskoga jezika, Sarajevo, 1996. (v. pp. 269. i pp. 273.)