Мицелија
.jpg)
_mycelium_in_petri_dish_on_coffee_grounds.JPG)
.JPG)
Мицелија представља мрежу која се образује умножавањем и преплитањем хифа.[1] Код мицелијских гљива се ради о ценотским ћелијама између којих постоји континуитет. Тело правих гљива је талус, вегетативни орган састављен од мноштва кончастих нити разгранатих у свим правцима, које се код неких врста након изолације на хранљиви супстрат врло лепо уочавају. Називају се хифе. Скуп хифа чини мицелију.[2]
Колоније гљивица састављене од мицелија налазе се у земљишту и на многим другим супстратима. Типична појединачна спора клија у монокариотски мицелијум,[1] који не може да се полно репродукује; када се два компатибилна монокариотска мицелијума споје и формирају дикариотски мицелијум, тај мицелијум може да формира плодна тела као што су печурке.[3] Мицелијум може бити мали, формирајући колонију која је премала да би се видела, или може нарасти на хиљаде хектара као у Армиллариа.
Кроз мицелијум, гљива апсорбује хранљиве материје из свог окружења. То ради у двостепеном процесу. Прво, хифе луче ензиме на или у извор хране, који разграђују биолошке полимере на мање јединице као што су мономери. Ови мономери се затим апсорбују у мицелијум олакшаном дифузијом и активним транспортом.
Мицелије су виталне у копненим и воденим екосистемима због своје улоге у разградњи биљног материјала. Оне доприносе органској фракцији земљишта, а њихов раст ослобађа угљен-диоксид назад у атмосферу (види циклус угљеника). Ектомикоризни екстраматрични мицелијум,[4][5][6][7][8][9] као и мицелијум арбускуларне микоризне гљиве,[10][11][12][13] повећавају ефикасност воде и апсорпције хранљивих материја већине биљака и дају отпорност на неке биљне патогене. Мицелијум је важан извор хране за многе бескичмењаке у земљишту. Они су витални за пољопривреду и важни су за скоро све врсте биљака, многе врсте које заједно еволуирају са гљивама. Мицелијум је примарни фактор у здрављу биљке, уносу хранљивих материја и расту, при чему је мицелијум главни фактор за кондицију биљке.
Мреже мицелија могу да транспортују воду[14] и скокове електричног потенцијала.[15]
„Мицелијум”, као и „гљива”, може се сматрати масовном именицом, речју која може бити у једнини или у множини. Међутим, израз „мицелије”, као и "гљиве", често се користи као преферирани облик множине. Склероције су компактне или тврде масе мицелијума.
Употребе
[уреди | уреди извор]Једна од примарних улога гљива у екосистему је разлагање органских једињења. Нафтни производи и неки пестициди (типични загађивачи земљишта) су органски молекули (тј. изграђени су на структури угљеника) и стога представљају потенцијални извор угљеника за гљиве. Дакле, гљиве имају потенцијал да искорене такве загађиваче из свог окружења осим ако се хемикалије не покажу токсичне за њих. Ова биолошка деградација је процес познат као биоремедијација.
Предложено је да мицелијске простирке имају потенцијал као биолошки филтери, уклањајући хемикалије и микроорганизме из земље и воде. Употреба гљивичног мицелија да би се ово постигло названа је микофилтрација.
Познавање односа између микоризних гљива и биљака сугерише нове начине за побољшање приноса усева.
Када се рашири по путевима за сечу, мицелијум може да делује као везиво, држећи поремећено ново земљиште на месту спречавајући испирање док дрвенасте биљке не да пусте корење.
Алтернативе полистиренској и пластичној амбалажи могу се произвести узгајањем мицелија на пољопривредном отпаду.[16]
Мицелијум се такође користио као материјал за намештај, цигле и вештачку кожу.[17]
Гљиве су неопходне за претварање биомасе у компост, јер разлажу компоненте сировина као што је лигнин, што многи други микроорганизми за компостирање не могу.[18] Окретањем гомиле компоста у дворишту обично се откривају видљиве мреже мицелија које су се формирале на органском материјалу који се распада. Компост је неопходан додатак земљишту и ђубриво за органску пољопривреду и баштованство. Компостирање може да преусмери значајан део чврстог комуналног отпада са депонија.[19]
Мицелија и њене творевине
[уреди | уреди извор]Гљиве ниже соматске организације, као и поједини гљиволики организми, припадници царства Страменопила имају једноставне, једноћелијске, вишеједарне хифе. Такве хифе се називају несептиране. Код друге групе, тзв. правих гљива, хифе мицелије су издељене попречним преградама(септама) на више ћелија. У свакој ћелији налази се по једно или више једара. Оваква мицелија назива се септирана. У односу на локацију, односно, место насељавања на биљци домаћину, мицелија може бити: Епифитна (Површинска) и ендофитна (у биљном ткиву).
Епифитна мицелија
[уреди | уреди извор]Епифитна мицелија (Епи-на; пхyтон-биљка) развија се на површини нападнутих делова биљке домаћина (стабло, лист, плод). Карактеристична је за гљиве, проузроковача болести, типа пепелоница.
Ендофитна мицелија
[уреди | уреди извор]Ендофитну мицелију (ендо-унутар; пхyтон-биљка)стварају гљиве и гљиволики организми који продиру у свог домаћина и у унутрашњости организма црпе неопходне хранљиве материје. Након пенетрације, њихова мицелија се развија или у медјућелијском простору (интерцелуларна) или директно у самој ћелији (интерцелуларна) , а може и двојако (интеринтерцелуларна). Контакт са ћелијама домаћина гљиве које образују епифитну и интерцелуларну мицелију остварују преко посебних израштаја (сисаљки) мицелија који се називају хаусторије. Помоћу ових сисаљки врши се апсорпција хранљивих материја.
Облици мицелија
[уреди | уреди извор]Различити облик ових творевина, карактеристичан за поједине гљиве, може бити од значаја у процесу њихове индетификације. Мицелија неких виших гљива, најчешће из стабла Басидиомyцота, образује задебљале творевине у виду врпци које представљају скуп хифа (уздужно спајање) обавијених заштитним омоачем и називају се ризоморфе. Једна од таквих гљива је Мицелија представља мрежу која се образује умножавањем и преплитањем хифа. Код мицелијских гљива се ради о ценотским ћелијама између којих постоји континуитет. -Ризоморпхае субтерранеа- стварају се испод површине земље, у зони кореновог система биљке.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Фрицкер, M.; Боддy, L.; Беббер, D. (2007). Биологy оф тхе фунгал целл. Спрингер. стр. 309–330.
- ^ Горан Делибашић; Милорад Бабић. Општа фитопатологија.
- ^ „Мyцелиум”. Мицробиологy фром А то З (на језику: енглески). Мицропиа. Приступљено 30. 11. 2021.
- ^ Ландеwеерт Р, Хоффланд Е, Финлаy РД, Куyпер ТW, ван Бреемен Н (2001). „Линкинг плантс то роцкс: ецтомyцоррхизал фунги мобилизе нутриентс фром минералс.”. Трендс ин Ецологy & Еволутион. 16 (5): 248—254. ПМИД 11301154. дои:10.1016/С0169-5347(01)02122-X.
- ^ Тедерсоо, Лехо; Наадел, Триин; Бахрам, Мохаммад; Притсцх, Карин; Буеггер, Франз; Леал, Мигуел; Кõљалг, Урмас; Пõлдмаа, Кадри (2012). „Ензyматиц ацтивитиес анд стабле исотопе паттернс оф ецтомyцоррхизал фунги ин релатион то пхyлогенy анд еxплоратион тyпес ин ан афротропицал раин форест”. Неw Пхyтологист. 195 (4): 832—843. ИССН 0028-646X. ПМИД 22758212. дои:10.1111/ј.1469-8137.2012.04217.x.
- ^ Андерсон, I.C.; Цаирнеy, Ј. W. Г. (2007). „Ецтомyцоррхизал фунги: еxплоринг тхе мyцелиал фронтиер.”. ФЕМС Мицробиологy Ревиеwс. 31 (4): 388—406. ПМИД 17466031. дои:10.1111/ј.1574-6976.2007.00073.x
.
- ^ Хöгберг, M.Н.; Хöгберг, П. (2002). „Еxтраматрицал ецтомyцоррхизал мyцелиум цонтрибутес оне-тхирд оф мицробиал биомасс анд продуцес, тогетхер wитх ассоциатед роотс, халф тхе диссолвед органиц царбон ин а форест соил.”. Неw Пхyтологист. 154 (3): 791—795. дои:10.1046/ј.1469-8137.2002.00417.x .
- ^ Селоссе, M.А.; Рицхард, Ф.; Хе, X.; Симард, С. W. (2006). „Мyцоррхизал нетwоркс: дес лиаисонс дангереусес?”. Ецологy анд Еволутион. 21 (11): 621—8. ПМИД 16843567. дои:10.1016/ј.трее.2006.07.003.
- ^ Поллиерер, M.M.; Лангел, Р.; Кöрнер, C.; Мараун, M.; Сцхеу, С. (2007). „Тхе ундерестиматед импортанце оф белоwгроунд царбон инпут фор форест соил анимал фоод wебс.”. Ецологy Леттерс. 10 (8): 729—36. ПМИД 17594428. дои:10.1111/ј.1461-0248.2007.01064.x.
- ^ Брундретт, M.C. (2002). „Цоеволутион оф роотс анд мyцоррхизас оф ланд плантс”. Неw Пхyтологист. 154 (2): 275—304. дои:10.1046/ј.1469-8137.2002.00397.x .
- ^ Барбоур, M.Г.; Бурк, Ј.Х.; Питтс, W.D. (1980). Террестриал плант ецологy
. Фронтиерс ин Пхyсицс. Бењамин/Цуммингс Публисхинг Цомпанy. стр. 118. ИСБН 978-0-8053-0540-1.
- ^ Симон, L.; Боусqует, Ј.; Левесqуе, C.; Лалонде, M. (1993). „Оригин анд диверсифицатион оф ендомyцоррхизал фунги анд цоинциденце wитх васцулар ланд плантс”. Натуре. 363 (6424): 67—69. Бибцоде:1993Натур.363...67С. С2ЦИД 4319766. дои:10.1038/363067а0.
- ^ Сцхüßлер, А.; et al. (2001). „А неw фунгал пхyлум, тхе Гломеромyцота: пхyлогенy анд еволутион”. Мyцол. Рес. 105 (12): 1413—1421. дои:10.1017/С0953756201005196.
- ^ Wоррицх, А.; et al. (2017). „Mycelium-mediated transfer of water and nutrients stimulates bacterial activity in dry and olgiotrophic environments”. Nature. doi:10.1038/ncomms15472.
- ^ Andrew Adamatzky. „Language of fungi derived from their electrical spiking activity”.
- ^ Kile, Meredith (13. 9. 2013). „How to replace foam and plastic packaging with mushroom experiments”. Al Jazeera America.
- ^ Eleanor Lawrie (10. 9. 2019). „The bizarre fabrics that fashion is betting on”. BBC (на језику: енглески).
- ^ „Composting - Compost Microorganisms”. Cornell University. Приступљено 17. 4. 2014.
- ^ Epstein, Eliot (2011). Industrial Composting: Environmental Engineering and Facilities Management. CRC Press. ISBN 978-1439845318.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Woese CR, Kandler O, Wheelis ML (јун 1990). „Towards a natural system of organisms: proposal for the domains Archaea, Bacteria, and Eucarya”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 87 (12): 4576—4579. Bibcode:1990PNAS...87.4576W. PMC 54159 . PMID 2112744. doi:10.1073/pnas.87.12.4576 .
- Casadevall A, Kontoyiannis DP, Robert V (јул 2019). „On the Emergence of Candida auris: Climate Change, Azoles, Swamps, and Birds”. mBio (на језику: енглески). 10 (4): 1786—1787. PMC 6711238 . PMID 31337723. doi:10.3201/eid2509.ac2509.
- Wilson BJ (1971). Ciegler A, Kadis S, Ajl SJ, ур. Microbial Toxins, Vol. VI Fungal Toxins. New York: Academic Press. стр. 251.
- Brian PW (1951). „Antibiotics produced by fungi”. The Botanical Review. 17 (6): 357—430. ISSN 0006-8101. S2CID 7772971. doi:10.1007/BF02879038.
- Joffe AZ, Yagen B (1978). „Intoxication produced by toxic fungi Fusarium poae and F. sporotrichioides on chicks”. Toxicon. 16 (3): 263—273. PMID 653754. doi:10.1016/0041-0101(78)90087-9.
- De Lucca AJ (март 2007). „Harmful fungi in both agriculture and medicine”. Revista Iberoamericana de Micologia. 24 (1): 3—13. PMID 17592884.
- Anon (1868). „A foray among the funguses”. Transactions of the Woolhope Naturalists' Field Club. Woolhope Naturalists' Field Club. 1868: 184—192.
- San-Blas G, Calderone RA, ур. (2008). Pathogenic Fungi. Caister Academic Press. ISBN 978-1-904455-32-5.
- Pliny the Elder. „Book 19, Chapter 11.” [Natural History]. www.perseus.tufts.edu. Приступљено 28. 2. 2021.
- Henry A (1861). A Glossary of Scientific Terms for general use (на језику: енглески). стр. 131.
- Buller AH (1915). „Micheli and the discovery of reproduction in fungi.”. Transactions of the Royal Society of Canada. 3. 9: 1—25.
- Cardwell G, Bornman JF, James AP, Black LJ (октобар 2018). „A Review of Mushrooms as a Potential Source of Dietary Vitamin D”. Nutrients. 10 (10): 1498. PMC 6213178 . PMID 30322118. doi:10.3390/nu10101498 .
- „Fungal Bioactive Metabolites of Pharmacological Relevance | Frontiers Research Topic”. www.frontiersin.org. Приступљено 2021-02-01.
- „Aspergillus alliaceus - an overview | ScienceDirect Topics”. www.sciencedirect.com. Приступљено 2021-02-01.
- Boswell, E. P.; R.T. Koide; D.L. Shumway; H.D. Addy. (1998). „Winter Wheat cover cropping, VA mycorrhizal fungi and maize growth and yield”. Agriculture, Ecosystems and Environment. 67: 55—65. doi:10.1016/S0167-8809(97)00094-7.
- Bücking H.; Shachar-Hill Y. (2005). „Phosphate uptake, transport and transfer by arbuscular mycorrhizal fungus is increased by carbohydrate availability”. New Phytologist. 165 (3): 889—912. PMID 15720701. doi:10.1111/j.1469-8137.2004.01274.x .
- George E., K. Haussler, S.K. Kothari, X.L. Li and H. Marshner,1992 Contribution of Mycorrhizal Hyphae to Nutrient and Water Uptake of Plants. In Mycorrhizas in Ecosystems, ed., D.J. Read, D.H. Lewis, A.H. Fitter, I.J. Alexander. United Kingdom: C.A.B. International, pp. 42–47.
- Grant, C.; Bitman, S.; Montreal, M.; Plenchette, C.; Morel, C. (2005). „Soil and fertilizer phosphorus: effects on plant supply and mycorrhizal development”. Canadian Journal of Plant Science. 85: 3—14. doi:10.4141/P03-182.
- Kosuta, S.; Chabaud, M.; Lougnon, G.; Gough, C.; Denarie, J.; Barker, D.; Bacard, G. (2003). „A Diffusible Factor from Arbuscular Mycorrhizal Fungi Induces Symbiosis-Specific MtENOD11 Expression in Roots of Medicago truncatula”. Plant Physiology. 131 (3): 952—962. PMC 166861 . PMID 12644648. doi:10.1104/pp.011882.
- Kabir, Z.; R.T. Koide (2000). „The effect of dandelion or a cover crop on mycorrhiza inoculum potential, soil aggregation and yield of maize”. Agriculture, Ecosystems and Environment. 78 (2): 167—174. doi:10.1016/S0167-8809(99)00121-8.
- McGonigle, T.P.; M.H. Miller (1999). „Winter survival of extraradical hyphae and spores of arbuscular mycorrhizal fungi in the field”. Applied Soil Ecology. 12: 41—50. doi:10.1016/S0929-1393(98)00165-6.
- Miller, M.H.; McGonigle T.P.; Addy, H.D. (1995). „Functional ecology if vesicular arbuscular mycorrhizas as influenced by phosphate fertilization and tillage in an agricultural ecosystem”. Critical Reviews in Biotechnology. 15 (3–4): 241—255. doi:10.3109/07388559509147411.
- Mozafar, A.; Anken, T.; Ruh, R.; Frossard, E. (2000). „Tillage intensity, Mycorrhizal and non mycorrhizal fungi and nutrient concentrations in maize, wheat and canola”. Agronomy Journal. 92 (6): 1117—1124. doi:10.2134/agronj2000.9261117x.
- Sorensen, J.N.; J Larsen; I. Jakobsen (2005). „Mycorrhizae formation and nutrient concentration in leeks (Allium porrum) in relation to previous crop and cover crop management on high P soils”. Plant and Soil. 273 (1–2): 101—114. S2CID 30777851. doi:10.1007/s11104-004-6960-8.
- Thingstrup, I.; G. Rubaek; E. Sibbensen; I. Jakobsen (1999). „Flax (Linum usitatissimum L.) depends on arbuscular mycorrhizal fungi for growth and P uptake at intermediate but not high soil P levels in the field”. Plant and Soil. 203: 37—46. S2CID 27345855. doi:10.1023/A:1004362310788.
- Timmer, L.; Leyden, R. (1980). „The relationship of mycorrhizal infection to phosphorus-induced copper deficiency in sour orange seedlings”. New Phytologist. 85: 15—23. doi:10.1111/j.1469-8137.1980.tb04443.x.
- Xie, Z.; Staehelin, C.; Vierheilig, H.; Weimken, A.; Jabbouri, S.; Broughton W.; Vogeli-Lange, R.; Thomas B. (1995). „Rhizobial Nodulation Factors Stimulate Mycorrhizal Colonization of Nodulating and Nonnodulating Soybeans”. Plant Physiology. 108 (4): 1519—1525. PMC 157531 . PMID 12228558. doi:10.1104/pp.108.4.1519.
