Мали полни уд

Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Mikropenis)

Мали полни уд
Микропенис
Специјалностиурологија, психијатрија, пластична хирургија

Мали полни уд, микропенис, микропенија или микрофалус (лат. мицропхалус) је најчешче урођена аномалија, мада може бити и стечена, која се карактерише нормално формираним полним удом (пенисом) који је више од две стандардне девијације (СД) мањи од очекиваног за дати узраст.[1]

Микропенис је медицинска дијагноза која у многоме зависи од исправног мерења дужине пениса и може бити изолована аномалија или абнормалност у склопу многих других синдрома.[2] Микропенис може имати увучен или лепршав изглед, зависно од његове осовине у усправном или спуштеном положају. Присутност или одсуство каварнозног и спонгиозног тела такође може утицати на изглед пениса.

Скротум (мошница) је нормално присутна и спојена са пенисом, али може бити неразвијена (хипопластична). Обично се код микропениса тестиси налазе у скротуму, али они могу или не морају нормално функционисати. Међутим, код неких пацијената силазак тестиса може бити поремећен због синдромског стања или због озбиљних хормонских поремећаја.[3] Очекује се и да ће волумен тестиса код микропениса бити испод нормалних величина. Често код пацијената са микропенисом нема доказа о феминизацији.[4][5]

Микропенис може настати као резултат хипофизно-хипоталамичке инсуфицијенције, примарне инсуфицијенције тестиса или може бити идиопатски. Ендокринолошка процена помаже у одређивању етиологије и начина лечења микропениса. Рана дијагноза важна је за правовремену примену различитих могућности лечења.[2]

Терминологија

Традиционално, израз микропенис се односи на пенис који је иначе нормално формиран, а термин микрофалус се више користи када је микропенис повезан са хипоспадијом.

Величина полног уда

Типичан пенис у ерекцији обично је дугачак 12,7 — 15,24 цм (5 до 6 инча), а нормално у релаксираном стању, је 10,16 — 12,7 цм (4 до 5 инча), мада постоји више варијација у величини млохавих пениса. Код новорођенчета нор­мална величина полног уда је 3,5 ± 0,7 цм.[6]

Неки момци имају заиста мањи пенис од напред наведених величина. У ретким случајевима, генетика и хормонски проблеми узрокују стање које се назива микропенис — код кога је пенис у ерекцији испод 7,62 цм (3 инча).[7][8][9][10][11]

Критична дужина пениса да ми се полни уд означио као микропенис је 2,5 цм (2,5 СД-а испод просечне вредности). Раст пениса је у суштини линеаран током средње и касне трудноће. Туладхар и сарадници (1998) су предложили седећу формули која описује однос између дужине пениса и гестацијске старости за новорођенчад у трудноћи од 24-36 недеље:[12]

Дужина пениса у сантиметрима = - 2,27 + 0.16 X (гестацијска старост у недељама)

Након првих неколико година живота, пенис расте врло мало до пубертета када ниво тестостерона почне да расте. Међутим, ако пенис мери мање од 2,5 СД-а испод средње вриедности (приближно 4 цм) или су присутне друге абнормалности, као што је крипторхизам или хипоспадија, то указује се на неопходност даље процене аномалија пениса.

Дијаметар фалуса је такође битан за процену хипоплазије или потпуног одсуства кавернозних тела пениса, те за будућу функцију полног уда.

Епидемиологија

У Сједињеним Америчким Државама, инциденција микропениса између 1997. и 2000. године била је 1,5 на 10.000 живорођене мушке деце.[13]

Пол

По дефиницији, микрофалус је искључиво мушко стање. Међутим, важно је разликовати мушкарца са микропенијом и билатералним крипторхизмом и жене са клиторомегалијом, што може бити јако тешко.

Узраст

Микропенис се најчешће препознаје и процењује у животу новорођенчета, али може доћи и до кашњења у процени.

Етиолопатогенеза

Микропенис је најчешче конгенитална аномали код мушке деце, која обично може бити праћена и абнормалностима раста тестиса и десцензусом. Иако се микропенис може сматрати обликом двосмислених гениталија, присуство нормалног скротума и опипљивих тестиса указује на велику вјероватноћу нормалног мушког кариотипа. Ако тестиси нису палпабилни и/или је мокраћна цев пениса одсутна,налаз се описује као двосмислен, а потребно је извршити и евалуацију у саветовалишту за поремећаје развоја пола.

Фетална производња тестостерона и његова периферна конверзија у дихидротестостерон (ДХТ) неопходна је за нормалан развој мушкарца. Рано у гестацији, плацентални хумани хорионски гонадотропин (хЦГ) стимулише тестисе који производе тестостерон, тако што се вежу за рецептор лутеинизирајућег хормона (ЛХ).

До приближно 14 седмице трудноће, активна је фетална хипоталамично-хипофизно-гонадална осовина, а производња тестостерона је под контролом феталног ЛХ.

Раст пениса након првог триместра зависи од производње феталних гонадотропина.

Мали полни уд у еркцији

Тестостерон је периферно конвертован од стране ензима 5-алфа редуктазе у потентнији андроген ДХТ, који је одговоран за вирилизацију мушких спољашњих гениталија. Коначно, интактни периферни андрогени рецептори су неопходни за нормалан мушки развој.[14][15]

Након почетног пораста ЛХ и тестостерона на рођењу, који траје око 12 сати, гонадотропин (ЛХ и фоликул стимулирајући хормон [ФСХ]) и ниво тестостерона су ниски током првих неколико дана живота.

Око 1 седмице, по рођењу нивои гонадотропина и тестостерона почињу да расту до нивоа пубертета (врхунац достижу од 1-3 месеца живота, а затим се смањују до предпубертетских нивоа у старости од 6 месеци).[16] После 6 месеци старости, каснији раст пениса је мањи и јавља се паралелно са општим соматским растом. Са почетком пубертета раст пениса се наставља због повећане производње тестостерона.

Хормон раста такође игра улогу у расту пениса јер је микропенис примећен код деце са изолованим недостатком хормона раста.

Микропенис може бити узрокован:

  • дефектом: дуж хипоталамично-хипофизно-гонадне осовине,
  • дефектом периферног андрогеног дјеловања,
  • изолованим недостатком хормона раста,
  • примарном структурном аномалијом,
  • или може бити део генетског синдрома.

Најчешћи узрок микропеније је абнормална функција хипоталамуса или хипофизе. У недостатку нормалне функције хипоталамуса или хипофизе, пенис у нормалном облику може се развити због мајчиног хЦГ ефекта на производњу феталног тестостерона, али адекватан раст пениса се не јавља након 14 седмице трудноће, када производња тестостерона зависи од лучења феталног хипофизног ЛХ. Недостатак адекватне производње тестостерона до краја трудноће услед примарног поремећаја тестиса може такође довести до неадекватног раста пениса.

Микропенис се такође може јавити код деце са аномалијама и дефектима ЛХ-рецептора у биосинтези тестостерона (нпр недостатак 17-бета хидроксистероидне дехидрогеназе). Гениталије појединаца са дефектима ЛХ-рецептора варирају од нормалног женског до мушког изгледа са микропенисом. Појединци са недостатком 17-бета хидроксистероидне дехидрогеназе најчешће имају гениталије које се јављују у жена а, ређе, двосмислене гениталије.[17]

Дефекти у деловању периферног андрогена укључују недостатак 5-алфа редуктазе(неуспјех конверзије тестостерона у ДХТ) и синдром делимичне андрогенске неосјетљивости (ПАИС) због дефекта андрогеног рецептора. Међутим, већина деце са овим стањима има различите нивое непотпуне лабиоскроталне фузије, што доводи до хипоспадије и гениталне двосмислености.[18]

На крају, генетски синдроми у којима микропенија може бити карактеристика су Прадер-Wилли , Клинефелтер и Ноонан синдроми , и још неких синдрома (види Узроке).[19]

Неонатална хипогликемија, често је у првих 24 сата живота, повезана је са другим недостацима хормона хипофизе, укључујући панхипопитуитаризам, недостатак хормона раста и инсуфицијенцију надбубрежне жлијезде. Остале карактеристике које се могу повезати са хипопитуитаризмом током неонаталног периода укључују хипоплазију или аплазију оптичког живца, нистагмус, друге дефекте на средњој линији и холестазу са продуженом директном хипербилирубинемијом.

Лош раст или неуспјех у напредовању такођер је повезан с другим недостатком хормона хипофизе.

Ненормалан осећај мириса (аносмија или хиппосија) сугерише Каллманнов синдром (хипогонадотропни хипогонадизам са ненормалним мирисом).

Друге конгениталне аномалије могу дати назнаке генетског синдрома.

Породична историја слично погођене деце могла би указати на породично облик хипогонадизма или других недостатака хормона, дефекта у стероидогенези (аутосомно рецесивно) или неосјетљивости на андрогене (X-везана). Породична анамнеза необјашњиве смрти у првој години живота могла би указати на недостатак хормона хипофизе, адреналну инсуфицијенцију или обоје.

Понекад Пејрониејева болест или хирургија карцинома простате може смањити величину мушког уда, који поприма величину микропениса (испод 2,5 цм).

Дијагноза

Мерење дужине пениса

Од изузетне је важности је рана дијагноза болести како би се што пре започела терапија, нпр. још у неонаталном периоду. Како је хипоплазија пениса чешћи ентитет од микропениса, код ове деце неопходно је проверити ендокрини статус и суфицијентност андрогених рецептора. Обично је у питању касније побуђен интензиван раст фалуса и већина деце до пубертета достиже задовољавајућу величину са или ређе без терапије тестостероном.

Новорођенче или диете са микропенијом треба детаљно испитати на дисморфна својства и друге конгениталне аномалије. Овај преглед треба да обухвати пажљив преглед лица и уста на расцеп усне или непца или друге индикације хипофизије на средини усне дупље.

Абнормална брзина раста након првих 6-12 месеци живота указује на недостатак хормона раста са или без других недостатака хормона хипофизе.

Важно је детаљно испитивање гениталија, укључујући и правилна мерења дужине пениса, положај отвора уретре, место и величину тестиса. Један или оба тестиса се могу абнормално спустити јер тестостерон такође игра улогу у спуштању тестиса.

Мерење дужине пениса

Одговарајућа техника за мерење пениса је употреба крутог сантиметра који се чврсто држи на куку за симфизу под правим углом. Чврстом, али нежном вучом се поставља пенис уз метар како би се истегну уздуж до точке повећаног отпора.[7]

Алтернативни, мање трауматични метод је да се кажипрст једне руке користи као мерач притиснут на симфизи. Како се на пенис ставља њежна вуча, кажипрст друге руке се користи за означавање дужине на прсту, потом се метар користи за одређивање дужине.

Диференцијална дијагноза

Дијагнозе које треба узети у разматрање

Хипогонадизам хипогонадотропије повезан је са хиперплазијом надбубрежне жлезде која је повезана са X и обично се јавља са недостатком пуберталног развоја.

Примарни поремећај надбубрежне жлезде јавља се у раном детињству. Мутације у ДАX1 гену су имплициране.

Диференцијалне дијагнозе
  • Недостатак 5-алфа редуктазе
  • Адренална хипоплазија
  • Синдром неосетљивости на андроген
  • Синдром ЦХАРГЕ
  • Поремећаји сексуалног развоја
  • Гениталне аномалије
  • Хипогонадизам
  • Хипопитуитаризам (Панхyпопитуитарисм)
  • Каллманнов синдром и идиопатски хипогонадотропни хипогонадизам
  • Клинефелтер синдром
  • Ноонан синдроме
  • Панхипопитуитаризам
  • Дефицит деачјег хормона раста
  • Педијатријски хипопитуитаризам
  • Прадер-Wилли синдром
  • Смитх-Лемли-Опитзов синдром

Терапија

Ако се у неонаталном период установи микропенија препоручује се дијаг­ностичко терапијски протокол интрамускуларним тестостероном од 25 мг сваке 3-4 недеље, у периоду од 3 месеца.[8]

Код новорођенчади са другим хормонским недостацима (недостатак хормона раста, хипотироидизам, инсуфицијенција надбубрежне жлезде) треба примити одговарајуће хормонске замене.

Студија Бекера као једна од три повезане, код XY мушкарца са ПАИС-ом указала је на мешовите резултате у лечењу микропениса локалном терапијом дихидротестостероном (4-месечни дневни нанос гела). Код предпубертетског пацијента, дужина пениса (СПЛ) се повећала са 2,5 цм на 3,5 цм, док се код перипутских пацијенат повећала са 3,5 цм на 5,7 цм. Међутим, одрасли пацијент који је већ био подвргнут терапији високим дозама тестостерона у трајању од 1 године није показао никакво додатно повећање СПЛ након топикалне терапије.[20]

Прегледом литературе код мушкараца са хипоспадијом преоперативна терапија тестостероном може повећати дужину и обим пениса, осигуравајући адекватно ткиво код пацијената са микрофалусом за успешну реконструкцију уретре. Докази сугеришу да код пацијената који се подвргавају поправци, преоперативно лечење тестостероном доводи до мање компликација и козметичког побољшања. Истраживачи су идаље несуаглашени и не постоји консензус о томе да ли је тестостерон боље примењивати топикално или парентерално.[21]

Уколико се не добије раст пениса, односно ако изостане андрогени одговор, само у том случају треба размишљати о инверзији пола, одговарајућом генитопластиком. Будући да је већина дечака са микропенисом осетљива на терапију тестостероном, генитопластику треба применити само у екстремним ситуацијама, мада чак и у тим условима неки аутори доводе у питање оправданост промене пола.[22][23]

Обрезивање треба избегавати, или барем одложити, док се не заврши одговарајућа процена, распоред полова и терапија. Ако је повезан са растом пениса, терапија тестостероном може олакшати обрезивање..

Види још

Извори

  1. ^ Лее ПА, Мазур Т, Данисх Р, et al. (1980). „Micropenis. I. Criteria, etiologies and classification”. The Johns Hopkins Medical Journal. 146 (4): 156—63. PMID 7366061. 
  2. ^ а б Nihal Hatipoğlu, Selim Kurtoğlu, Hatipoğlu, N.; Kurtoğlu, S. (децембар 2013). „Micropenis: Etiology, Diagnosis and Treatment Approaches”. J Clin Res Pediatr Endocrinol. 5 (4): 217—223. PMC 3890219 Слободан приступ. PMID 24379029. doi:10.4274/Jcrpe.1135. 
  3. ^ Lee, P. A.; Mazur, T.; Danish, R.; Amrhein, J.; Blizzard, R. M.; Money, J.; Migeon, C. J. (април 1980). „Micropenis. I. Criteria, etiologies and classification”. Johns Hopkins Med J. 146 (4): 156—63. PMID 7366061. .
  4. ^ TULADHAR, R; DAVIS, PG; BATCH, J; DOYLE, LW (1998). „Establishment of a normal range of penile length in preterm infants”. Journal of Paediatrics and Child Health. 34 (5): 471—473. ISSN 1034-4810. doi:10.1046/j.1440-1754.1998.00278.x. 
  5. ^ Wiygul J, Palmer LS Micropenis. Scientific World Journal. 2011 Jul 28; 11():1462-9.
  6. ^ ScienceDaily.com (2004). "Surgeons Pinch More Than An Inch From The Arm To Rebuild A Micropenis" 6.12.2004, URL accessed 16. 1. 2018.
  7. ^ а б Feldman KW, Smith DW. Feldman, K. W.; Smith, D. W. (март 1975). „Fetal phallic growth and penile standards for newborn male infants”. J Pediatr. 86 (3): 395—8. PMID 1113226. doi:10.1016/S0022-3476(75)80969-3. . [Medline].
  8. ^ а б Bin-Abbas B, Conte FA, Grumbach MM. Bin-Abbas, B.; Conte, F. A.; Grumbach, M. M.; Kaplan, S. L. (мај 1999). „Congenital hypogonadotropic hypogonadism and micropenis: effect of testosterone treatment on adult penile size why sex reversal is not indicated”. J Pediatr. 134 (5): 579—83. PMID 10228293. doi:10.1016/S0022-3476(99)70244-1. . [Medline].
  9. ^ Schonfeld WA, Beebe GW. „Normal growth and variation in male genitalia from birth to maturity”. J Urol. 64: 759—777. 1942. .
  10. ^ Wessells H, Lue TF, McAninch JW. Wessells, Hunter; Lue, Tom F.; McAninch, Jack W. (септембар 1996). „Penile length in the flaccid and erect states: guidelines for penile augmentation”. J Urol. 156 (3): 995—7. PMID 8709382. doi:10.1016/S0022-5347(01)65682-9. . [Medline].
  11. ^ Bhakhri BK, Meena SS, Rawat M, Datta V. Neonatal stretched penile length: relationship with gestational maturity and anthropometric parameters at birth. Paediatr Int Child Health. 2014 Jan 26. [Medline].
  12. ^ Tuladhar R, Davis PG, Batch J. Tuladhar, R.; Davis, P. G.; Batch, J.; Doyle, L. W. (октобар 1998). „Establishment of a normal range of penile length in preterm infants”. J Paediatr Child Health. 34 (5): 471—3. PMID 9767514. S2CID 36241051. doi:10.1046/j.1440-1754.1998.00278.x. . [Medline].
  13. ^ Nelson CP, Park JM, Wan J, Bloom DA, Dunn RL, Wei JT The increasing incidence of congenital penile anomalies in the United States. J Urol. 2005 Oct; 174(4 Pt 2):1573-6.
  14. ^ Achermann JC, Ozisik G, Meeks JJ (2002). „Genetic causes of human reproductive disease”. J Clin Endocrinol Metab. 87 (6): 2447—2454. PMID 12050198. doi:10.1210/jcem.87.6.8622. .
  15. ^ Hayes FJ, Seminara SB, Crowley WF (1998). „Hypogonadotropic hypogonadism”. Endocrinol Metab Clin North Am. 27 (4): 739—763. PMID 9922906. doi:10.1016/S0889-8529(05)70039-6. .
  16. ^ Bonomi, Marco; et al. (јануар 2018). „Characteristics of a nationwide cohort of patients presenting with isolated hypogonadotropic hypogonadism (IHH)”. Eur J Endocrinol. 178 (1): 23—32. PMID 28882981. S2CID 28369533. doi:10.1530/EJE-17-0065. .
  17. ^ Toogood AA, Stewart PM. Toogood, A. A.; Stewart, P. M. (март 2008). „Hypopituitarism: clinical features, diagnosis, and management”. Endocrinol Metab Clin North Am. 37 (1): 235—61. PMID 18226739. doi:10.1016/j.ecl.2007.10.004. , x.
  18. ^ Melmed S, Kleinberg D, Ho K. Pituitary Physiology and Diagnostic Evaluation. Melmed S. Williams Textbook of Endocrinology. 12th ed. Philadelphia, PA: Elsevier Saunders; 2011. Chapter 8.
  19. ^ TSIGOS, CONSTANTINE; LATRONICO, ANA C.; CHROUSOS, GEORGE P. (1997). „Luteinizing Hormone Resistance Syndromes”. Annals of the New York Academy of Sciences. 816 (1): 263—273. ISSN 0077-8923. doi:10.1111/j.1749-6632.1997.tb52150.x. 
  20. ^ Becker D, Wain LM, Chong YH, et al. Topical dihydrotestosterone to treat micropenis secondary to partial androgen insensitivity syndrome (PAIS) before, during, and after puberty - a case series. Becker, D.; Wain, L. M.; Chong, Y. H.; Gosai, S. J.; Henderson, N. K.; Milburn, J.; Stott, V.; Wheeler, B. J. (фебруар 2016). „Topical dihydrotestosterone to treat micropenis secondary to partial androgen insensitivity syndrome (PAIS) before, during, and after puberty - a case series”. J Pediatr Endocrinol Metab. 29 (2): 173—7. PMID 26352087. S2CID 30671775. doi:10.1515/jpem-2015-0175. .
  21. ^ Krishnan A, Chagani S, Rohl AJ. Preoperative Testosterone Therapy Prior to Surgical Correction of Hypospadias: A Review of the Literature. Cureus. 2016 Jul 8. 8 (7):e677.
  22. ^ Calikoglu, A. S.; Calikoglu, Ali S. (мај 1999). „Should boys with micropenis be reared as girls?”. J Pediatr. 134 (5): 537—8. PMID 10228285. doi:10.1016/S0022-3476(99)70236-2. .
  23. ^ Wisniewski, A. B.; Migeon, C. J.; Gearhart, J. P.; Rock, J. A.; Berkovitz, G. D.; Plotnick, L. P.; Meyer-Bahlburg, H. F.; Money, J. (2001). „Congenital micropenis: Long-term medical, surgical, and psychosexual follow-up of individuals raised male or female”. Hormone Research. 56 (1–2): 3—11. PMID 11815721. S2CID 46787382. doi:10.1159/000048083. .

Literatura

  • Lee, Yung Seng; Kirk, Jeremy M. W.; Stanhope, Richard G.; Johnston, Derek I.; Harland, Sharon; Auchus, Richard J.; Andersson, Stefan; Hughes, Ieuan A. (2007). „Phenotypic variability in 17?-hydroxysteroid dehydrogenase-3 deficiency and diagnostic pitfalls”. Clinical Endocrinology. 67 (1): 20—28. ISSN 0300-0664. doi:10.1111/j.1365-2265.2007.02829.x. 
  • Cohee, L. Endocrinology: Table 10-19: Mean Stretched Penile Length. Tschudy MM, Arcara KM. The Harriet Lane Handbook. 19th ed. Philadelphia, PA: Elsevier; 2012. Chapter 10.
  • Hughes IA. The Testes: Disorders of Sexual Differentiation and Puberty in the Male. Sperling MA. Pediatric Endocrinology. 3rd ed. Philadelphia, PA: Elsevier Saunders; 2008. Chapter 16.
  • Achermann JC, Hughes IA. Disorders of Sex Development. Melmed. Williams Textbook of Endocrinology. 12th ed. Philadelphia, PA: Elsevier Saunders; 2011. Chapter 23.
  • Grumbach MM (мај 2005). „A window of opportunity: the diagnosis of gonadotropin deficiency in the male infant”. J Clin Endocrinol Metab. 90 (5): 3122—7. PMID 15728198. doi:10.1210/jc.2004-2465. .
  • Quigley CA (2002). „Editorial: The postnatal gonadotropin and sex steroid surge-Insights from the androgen insensitivity syndrome”. J Clin Endocrinol Metab. 87 (1): 24—28. PMID 11788615. S2CID 71540570. doi:10.1210/jcem.87.1.8265. . [Medline].
  • Witchel SF, Lee PA. Ambiguous Genitalia. Sperling MA. Pediatric Endocrinology. 3rd ed. Philadelphia, PA: Elsevier Saunders; 2008. 127-164. Chapter 4.
  • Maimon L, Philibert P, Cammas B, et. al. Phenotypical, biological, and molecular heterogeneity of 5-alpha-reductase deficiency: An extensive international experience of 55 patients. „J Clin Endocrinol Metab”. Feb. 96 (2): 296—307. 2011. .
  • Boehmer AL, Brinkmann AO, Sandkuijl LA; et al. (децембар 1999). „17Beta-hydroxysteroid dehydrogenase-3 deficiency: diagnosis, phenotypic variability, population genetics, and worldwide distribution of ancient and de novo mutations”. J Clin Endocrinol Metab. 84 (12): 4713—21. PMID 10599740. S2CID 41997543. doi:10.1210/jcem.84.12.6174. .
  • Gad YZ, Nasr H, Mazen I (март 1997). „5 alpha-reductase deficiency in patients with micropenis”. J Inherit Metab Dis. 20 (1): 95—101. PMID 9061573. S2CID 45756221. doi:10.1023/A:1005326027087. .
  • Sinnecker GH, Hiort O, Dibbelt L (1996-05-03). „Phenotypic classification of male pseudohermaphroditism due to steroid 5 alpha-reductase 2 deficiency”. Am J Med Genet. 63 (1): 223—30. PMID 8723114. doi:10.1002/(SICI)1096-8628(19960503)63:1<223::AID-AJMG39>3.0.CO;2-O. .
  • Palmer, Jeffrey S. (2006). „Genitourinary manifestations in boys and girls associated with genetic diseases”. The Journal of Men's Health & Gender. 3 (1): 71—79. ISSN 1571-8913. doi:10.1016/j.jmhg.2005.06.002. 
  • Cassidy SB, Schwartz S. Prader-Willi Syndrome. GeneReviews. Available at http://www.ncbi.nlm.nih.gov/books/NBK1330/. Аццессед: 2 Јулy 2011.
  • Wатерс АМ, Беалес ПЛ. Бардет-Биедл Сyндроме. ГенеРевиеwс. Аваилабле ат http://www.ncbi.nlm.nih.gov/books/NBK1363/. Аццессед: 2 Јулy 2011.
  • Аллансон ЈЕ. Ноонан Сyндроме. ГенеРевиеwс. Аваилабле ат http://www.ncbi.nlm.nih.gov/books/NBK1124/. Accessed: 2 July 2011.
  • Ragan DC, Casale AJ, Rink RC (фебруар 1999). „Genitourinary anomalies in the CHARGE association”. J Urol. 161 (2): 622—5. PMID 9915472. doi:10.1016/S0022-5347(01)61984-0. .
  • Lalani SR, Hefner MA, Belmont JW et al. CHARGE Syndrome. GeneReviews. Available at http://www.ncbi.nlm.nih.gov/books/NBK1117/. Accessed: 2 July 2011.
  • Bourgeois MJ, Jones B, Waagner DC (јануар 1989). „Micropenis and congenital adrenal hypoplasia”. Am J Perinatol. 6 (1): 69—71. PMID 2910322. S2CID 36330068. doi:10.1055/s-2007-999548. .
  • Xu D, Lu L, Xi L; et al. (2017-11-27). „Efficacy and safety of percutaneous administration of dihydrotestosterone in children of different genetic backgrounds with micropenis”. J Pediatr Endocrinol Metab. 30 (12): 1285—91. PMID 29176021. S2CID 20834441. doi:10.1515/jpem-2016-0400. .
  • Stoupa A, Samara-Boustani D, Flechtner I, et al. Efficacy and Safety of Continuous Subcutaneous Infusion of Recombinant Human Gonadotropins for Congenital Micropenis during Early Infancy
. Horm Res Paediatr. 2017 Jan 12.
  • Drugs: Testosterone. MD Consult. Available at http://www.mdconsult.com. Аццессед: 2 Јулy 2011.

Спољашње везе

Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mali_polni_ud&oldid=27675138”