Модел стационарног стања

С Википедије, слободне енциклопедије

У Великом праску, Универзум који се шири узрокује разређивање материје током времена, док у теорији стационарног стања, континуирано стварање материје осигурава да густина остане константна током времена.

У космологији, модел стационарног стања или теорија стационарног стања је алтернатива теорији Великог Праска о стварању свемира. У моделу стационарног стања, густина материје у експандирајућем универзуму остаје непромењена због непрекидног стварања материје, чиме се придржава перфектног космолошког принципа, принципа који наводи да је видљиви универзум увек исти у било ком тренутку и било ком место.

Од 1940-их до 1960-их, астрофизичка заједница је била подељена између присталица теорије Великог праска и присталица теорије стабилног стања. Модел стабилног стања сада одбацује већина космолога, астрофизичара и астронома. Опсервацијски докази указују на космологију врелог Великог праска са коначном старошћу универзума, што модел стационарног стања не предвиђа.[1][2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Стеадy Стате тхеорy”. ББЦ. Приступљено 11. 1. 2015. „[Т]хе Стеадy Стате тхеористс' идеас аре ларгелy дисцредитед тодаy... 
  2. ^ Крагх, Хелге (1999). Цосмологy анд Цонтроверсy: Тхе Хисторицал Девелопмент оф Тwо Тхеориес оф тхе Универсе. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-02623-7. 

Литература[уреди | уреди извор]