Модерна синтеза

Модерна синтеза или синтетичка теорија еволуције настала је у периоду између 1936. и 1947. године као последица помирења Менделове партикуларне теорије наслеђивања са ставом да процеси еволуције представљају постепену акумулацију генетичких промена, који је у основи Дарвинове теорије. Према синтетичкој теорији, еволуција се описује као промена учесталости алела у популацијама под деловањем различитих механизама као што су мутације, природна селекција, генетички дрифт, итд. Сам назив први пут је употребио Џулијан Хаксли у свом делу: „Еволуција: Нова синтеза“, објављеном 1942. године.

Еволуција после Дарвина

У периоду после објављивања „Постанка врста“ 1859. године многи биолози су прихватили еволуционистички поглед на жива бића, али не и све аспекте Дарвинове теорије. Услед велике неусаглашености, настало је неколико група теорија еволуције као што су неодарвинизам, ламаркизам и мутационизам. Сваки од ових праваца бавио се еволутивном проблематиком са различитим приступом, са фокусом на различите чињенице и појаве, услед чега су долазили до веома различитих и супротстављених закључака и објашњења. Свака од овако насталих теорија била је несавршена и непотпуна, али свака је дала значајан допринос у стицању знања о еволуцији којима имамо приступ данас.

У Дарвиново време, између осталог, није била позната ни генетичка основа наслеђивања особина. Знало се да особине организама испољавају велике, дисконтинуиране варијације (квалитативне особине) и мале, континуиране варијације (квантитативне особине). Ове друге Дарвин је означавао као индивидуалне разлике и сматрао је да су једино, или најчешће, оне мета деловања природне селекције, те да дисконтинуирана варијабилност није од великог значаја за еволуцију. Са овим ставом нису се слагали сви његови савременици (нпр: Хаксли, Голтон). Са открићем Менделових радова и растом њихове популарности у научним круговима почетком XX века, све већи број генетичара заступао је управо супротан став: да је само дисконтинуирана варијабилност значајан извор варијабилности у природним популацијама. Овакав став довео је до развоја мутационе теорије (Де Фриз), према којој би еволуција била скоковит процес узрокован појавом мутација са великим фенотипским ефектима (које су касније назване системским мутацијама или макромутацијама; Голдшмит, 1940). Њој супротстављени били су бројни еколози, биогеографи, таксономи, палеонтолози, као и део генетичара (биометричари), који су инсистирали на значају континуиране варијабилности у процесима еволуције.

Решења овог великог сукоба почела су да се назиру у периоду између 1912. и 1918. године, када је експериментално доказано да природна селекција може ефикасно да делује на особине које континуирано варирају, да континуирана варијабилност такође има партикуларни генетичку основу, као и да Менделови фактори („гени“) могу да изазову врло мале варијације фенотипова. Последица је била конципирање основа популационе генетике, у чему су кључну улогу имали математички оријентисани биолози: Фишер, Рајт и Холдејн. Фишер је показао да варијације примећене код припадника једне врсте могу бити последица активности већег броја дискретних генетичких локуса, што нам је данас познато као полигенско наслеђивање. Холдејн се бавио математичком анализом реалних случајева природне селекцијеи показао је да брзина деловања овог еволутивног механизма може бити много већа него што се сматрало. Рајт је проучавао ефекат инбридинга на релативно малу популацију и дефинисао адаптивни пејзаж, услед чега су еволуционисти почели озбиљније да разматрају утицај географске изолованости у реалним популацијама.

Да би рад ових научника остварио свој пун ефекат на даља истраживања у биологији, било је неопходно приближити га оним биолозима који су мање окренути математици. Овде су велики допринос дали Добжански, Симпсон и Мајер кроз своја истраживања и публикације. Добжански је експериментално проверавао теоријске формулације. Симпсон је остварио велики утицај на палеонтологију, из које је искоренио уверења о ортогенези (усмереној еволуцији), наслеђивању стечених особина и другим нетачним концептима. Мајер је најпознатији по својој биолошкој концепцији врсте и имао је велики утицај на таксономију.

Постепено, услед свих ових сазнања насталих радом бројних научника током неколико деценија, у периоду између 1936. и 1947. године формирана је јединствена теорија еволуције, „нова синтеза“ или „синтетичка теорија еволуције“ Са Дожанским, Симпсоном и Мајером на челу, биолози су успешно објаснили основне еволутивне феномене: специјацију, настанак еволутивних новина, еволуционе трендове и сл. помоћу популационо-генетичке теорије, за коју су најзаслужнији Фишер, Рајт и Холдејн. Тако ова теорија нема јединственог аутора, нити годину настанка.

Савремено доба - Проширена модерна синтеза

Развиће метода молекуларне биологије уследило је тек након формирања модерне синтезе. Бројна открића која су уследила у овој области истраживања, али и у другим областим а уз помоћ молекуларних метода (пре свега биологији развића), указала су на неоснованост неких од претпоставки синтетичке теорије еволуције. Тако данас знамо да организација гена у геному није континуирана и једноставна, да гени нису појединачно и независно одговорни за одређене особине, да је процес експресије гена веома сложен, развојно и тквино специфичан, као и да се епигенетичке ознаке мењају током живота јединке у различитим ткивима.

Услед огромне количине нових информација било је неопходно ревидирати теорију еволуције. Ова потреба се јавила још 1980-их година, када су се јавили први радови о проширењу модерне синтезе. Тренутна концепција проширене синтезе је формулисана у књизи: „Еволуција: Проширена синтеза“, из 2010. године.

Литература

• Пиглиуцци, Герд Б.; Мüллер. Еволутион, тхе Еxтендед Сyнтхесис. 
• Туцић, Никола. Еволуциона биологија (2. допуњено и промењено изд.). стр. 41—49. 
• Стојковић, Биљана; Туцић, Никола. Од молекула до организма. стр. 428.