Нестор Махно

С Википедије, слободне енциклопедије
Нестор Махно
Нестор Махно
Пуно имеНестор Иванович Махно
Датум рођења(1889-10-27)27. октобар 1889.
Место рођењаХуљајпоље
 Руска Империја
Датум смрти25. јул 1934.(1934-07-25) (44 год.)
Место смртиПариз
 Француска
Узрок смртиТуберкулоза

Нестор Махно (укр. Нестор Іванович Махно; Хуљајпоље, 27. октобар 1889 — Париз, 25. јул 1934) је био украјински анархистички револуционар, који се борио и против Беле и против Црвене армије за време руске револуције.[1]

Године 1908. Нестор Махно је због убиства шефа полиције осуђен на доживотни затвор. Ослобођен је 1917. током Фебруарске револуције када је изабран за вођу радничког и сељачког совјета у Хуљаипољу. На челу наоружане групе која је марширала под великом црном заставом на којој је писало “Слобода или Смрт – Црна Гарда”, Махно је започео са редситрибуирањем поседа сељацима. Када су 1918. Аустроугарска и Бела армија напале Украјину, Махнови партизани су узвратили борбу:

“Ми ћемо победити не да би следили пример прошлости и предали своју судбину у руке неког новог господара, него да би је узели у своје руке и управљали својим животима по нашој вољи и нашем схватању истине.”

Многи анархисти, бежећи од бољшевичког терора, су се упутили у “колевку” покрета, према “дивљим пољима” Украјине. У јесен 1918. године је у Харкову основан Набат, конфедерација анархистичких организација. Набат је описао бољшевичку партију као “службени административно-политички и чак полицијски апарат новог шефа израбљивача, државе”, и позвао на светску револуцију засновану на слободним федерацијама урбаних и руралних заједица.[2]

Но, прво су морали поразити надирућу Белу војску коју су подржавале Велика Британија, Француска, САД и друге стране земље. Украјином је беснео грађански рат између Црвене Армије под командом Троцког и Беле Армије. Набат се борио независно, анархистичком партизанском војском чије је језгро била гериласка скупина коју је водио Нестор Махно.

До пролећа су окупатори истерани а Гуљаипоље ослобођено иностране контроле. Организујући регионалне конференције сељака, радника и бораца, Махно је започео успостављати анархистичке заједнице засноване на једнакости и узајамној помоћи. Испочетака су га бољшевици подржавали као “храброг партизана” и “великог ревоуционара”, али су га временом почели описивати и нападати као “анархо-разбојника”. Послана су два агента тајне полиције како би га убили, али су били ухваћени и убијени. Када је позвао војнике Црвене армије да присуствују конгресу, побеснели Троцки га је прогласио одметником, забранио конгрес и послао војску да разбије анархистичке комуне.[3]

У том тренутку Бели су поново напали јуришајући према Москви. Бољшевици и анархисти су почели посртати, али је Махно спровео успешан контранапад. Троцки је добијено време искористио како би реорганизовао Црвену армију. До Божића су Бели у потпуности протерани из Украјине. Махови анархисти су ушли у град Јекатеринослав, отворили врата затвора и рекли затвореницима да су слободни да оду и организују своје животе. Слобода говора, штампе и удруживања је проглашена за све осим за ауторитарне партије које су расформиране. Бољшевицима се саветовали “да се приме неког поштеног заната”.

“На радницима и сељацима је да се организују и достигну међусобно разумевање у свим сферама живота и то на који год начин желе. Доста нам је вођа! Ајмо једанпут покушати без њих!” Троцки га је поново прогласио одметником и следећих осам месеци су беснеле борбе. Тада су поново напали Бели. Троцки је преклињао Махноа за помоћ, нудећи за узврат ослобађање свих затворених анархиста и потпуну слободу изражавања. Бели су коначно поражени.

Када је једном осигурао победу, Троцки је 27. новембра 1920. наредио напад на Махново седиште. Претходног дана Махнови анархистички команданти су погубљени након што су били намамљени на састанак са Троцким под примирјем. Бољшевичка тајна полиција, Чека, је истовремено ухапсила чланове Набатске Конфедерације у Харкову а широм Русије су нападани и позатварани анархистички клубови, организације и новине. Иако је био тешко рањен, Махно је са остацима своје побуњеничке војске измицао бољшевицима још годину дана, док напослетку није побегао у Француску. Преживели анархисти су започели са кампањом терора против бољшевика. Тако су на пример 1921. дигли у ваздух Главни штаб КП у Москви, убивши и ранивши 67 особа.

Преминуо је од туберкулозе у својој 45. години, у Паризу ноћи између 24. и 25. јула 1934.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Нестор Макхно”. Спартацус Едуцатионал. Приступљено 28. 1. 2021. (језик: енглески)
  2. ^ „Макхно, Нестор”. Интернет Енцyцлопедиа оф Украине. Приступљено 28. 1. 2021. (језик: енглески)
  3. ^ „Нестор Макхно анд тхе Руссиан Цивил Wар”. Хисторy Тодаy. Приступљено 28. 1. 2021. (језик: енглески)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Нестор Махно на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Nestor_Mahno&oldid=27524263”