Нураге

Нураге (срп. јед.) или Нураги (мн.) (итал. нурагхе; изговор: [ну'раге]; множина итал.: нурагхи; сардински: нурагхес) је главни облик мегалитских грађевина на Сардинији које датирају од прије 1000. год. п.н.е., а данас се сматрају симболом аутохтоне сардинијске културе. Назив јој вјероватно потиче од сардинског назива за бројна мјеста: Нурра, Нурри, Нурру, што има коријене у изразу за гомилу камења или отвор у земљи - нурра^[1]

Нураги су грађени на мјесту одакле се пружа поглед далеко на све стране и обично су имали облик ваљкастог торња који подјсећа на кошницу; неки су виши од 20 метара и били су изразито вјешто грађени од слаганог камена без везива (сувозид) јер нису имали темеље, а знали су бити тешки неколико тона.

Њихова функција никада није са сигурношћу утврђена, те се претпостављало како су служили као храмови^[а], насеља, владарске резиденције, војна упоришта, свечане дворане, или, највјероватније, комбинација неколико функција. Но, свима им је заједнички смјештај на стратешким мјестима с којих се лако управљало околином.

Најновија теорија је да су сардинијски нураги били независна мјеста, градови-државе (попут грчких полиса), који су чинили федерацију, а градњом ових цитадела дијелили су територију између себе.

Важније Нураге[уреди | уреди извор]

Данас је остало око 8,000 нурагија на сјеверозападном и средишњем јужном дијелу Сардиније, иако се претпоставља да их је некада било преко 30,000..^[2] Најпознатији су: Су Нуракси у Барумунију (који је део УНЕСКО светске баштине), Сера Ориос и Тискали код Доргалија, Палмавера код Алгера, Санту Антине код Торалбе, Лоса у Абасанти и друге. Од 8,000 постојећих нурагија, само је неколико научно истражено. Интерес за археологију на Сардинији је минималан, осим тежње црног тржишта за њиховим бронзаним скулптурама.

Средишњи торањ нураге Санту Антине код Торалбе.
Нураге Лоса код Абасанте.
Нураге Санта Сабина и истоимена црква у Силанусу
Нураге Су Нуракси у Барумунију
Нураге Су Нуракси, унутрашњост централног торња

Историја[уреди | уреди извор]

Нураги су грађени у неодређеној епохи (не прије 6. миленијума п.н.е.), и иако неки до њих датирају из око 3500. п.н.е, највећи број је подигнут од средине до краја бронзаног доба (18. —15. века пре Христа). Већина се континуирано користила док Сардинија нија ушла у састав Рима (2. век п.н.е).

Према Масиму Палотину, стручњаку за етрурску и сардинску праисторију, архитектура нураги цивилизације је била најнапреднија од свих у западном Средоземљу, укључујући и оне у Великој Грчког.^[3]