Велика Грчка

Хераклов храм у Акагасу (Агригенту),6. век п. н. е.

Велика Грчка (лат. Magna Graecia, грч. Μεγάλη Ἑλλάς [Megálē Hellás], итал. Magna Grecia) је име јужног дела Италије, којега су Грци колонизовали у 8. веку п. н. е.

Грчке колоније у осмом веку п. н. е.[уреди | уреди извор]

Храм Конкордије, Акагас

Грци су у 8. и 7. веку п. н. е. успостављали колоније по разним крајевима Средоземља, од источне обале Црног мора до Масилије (данашњи Марсељ). Основали су насеља на Сицилији и јужном делу Апенинског полуострва. Римљани су то подручје густо насељено Грцима звали Magna Graecia, у преводу „Велика Грчка“. Антички географи се једино нису слагали да ли тај појам укључује Сицилију или не. Страбон сматра да је Велика Грчка обухватала Апулију, Калабрију и Сицилију.

Грчка култура[уреди | уреди извор]

Доласком Грка у то подручје долази и грчка култура, религија, језик и традиције независних полиса. Убрзо се ту развија оригинална грчка цивилизација, која касније долази у интеракцију са домородачким латинским и италским цивилизацијама. Најзначајнији допринос је писмо. Једну верзију грчког писма Етрурци су прилагодили и то је еволуирало у латиницу.

На том подручју су живели и радили Архимед, Питагора и Емпедокле.

Оснивају се градови[уреди | уреди извор]

Мапа Велике Грчке

Многи нови градови постају моћни и богати:

Велика Грчка постаје део Римске републике после Пировог рата. До пада римског царства много Грка је романизовано, престали су причати грчки и тиме су асимиловани.

Каснија историја[уреди | уреди извор]

После пада римског царства и посебно после Готског рата подручје је знатно опустело и осиромашило. Било је под управом Византије све до доласка Нормана. Дошли су нови таласи Грка у том периоду у Велику Грчку. У подручју је грчки поново постао главни језик све до 11. века. Данас још увек постоје у Калабрији и у Саленту мање групе становништва, које говоре грико, једну мешавину грчког са италијанским елементима.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]