Португалска књижевност

С Википедије, слободне енциклопедије
Лузијаде аутора Луíса де Камоиса

Португалска књижевност је, уопштено говорећи, литература написана на португалском језику,[1] нарочито заслугом грађана Португалије. Термин се такође се може односити на литературу коју су написали људи који живе у Португалији, Бразилу, Анголи и Мозамбику, као и другим земљама португалског говорног подручја.[2][3][4][5][6] Један рани пример португалске књижевности је традиција средњовековне галицијско-португалске поезије, изворно развијене у Галицији и северној Португалији.[7][8][9] Португалску књижевност одликује богатство и разноликост лирске поезије, која је карактерише од почетка свог језика, након римске окупације; богатством историјског писања које документује португалске владаре, освајања и ширење; до тада разматраног златног доба ренесансног периода, чији је део морална и алегоријска ренесансна драма Гил Вицентеа, Бернардима Рибеира, Са де Миранде и посебно велика национална епика Луиса де Камоеса из 16. века, аутора националне и епске поеме Ос Лусиадас (Лузијаде).

Седамнаести век је обележен увођењем барока у Португалији и генерално се сматра веком књижевне декаденције, упркос постојању писаца попут оца Антонија Виеире, оца Мануела Бернардеса и Франциско Родригуес Лоба.

Писци осамнаестог века покушали су да се супротставе очигледној декаденцији барокне етапе настојећи да врате ниво квалитета постигнутог током златног доба, стварањем академија и књижевних аркадија - било је то време неокласицизма. У деветнаестом веку напуштени су неокласични идеали, при чему је Алмеида Гарет увео романтизам, а следили су је Александре Херкулано и Камило Кастело Бранко.

У другој половини деветнаестог века, у писању романа развио се реализам (натуралистичких карактеристика), чији су представници били Еса де Куеироз и Рамало Ортигао. Књижевне токове током двадесетог века углавном представља Фернандо Песоа, који се сматра једним од највећих националних песника заједно са Камоесом. У каснијим годинама дошло је до развоја прозне фантастике захваљујући ауторима као што су Антонио Лобо Антунес и Хозе Сарамаго, добитник Нобелове награде за књижевност.

Рађање књижевног језика[уреди | уреди извор]

Шарерски пергамент („Шаријски пергамент“), садржи песме краља Диниса I.
Музичари у минијатури Канционеиро да Ајуда.

Стихови[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Галисијско-португалска лирика

Рани научници попут Хенри Росеман Ланга и Каролине Мишаилис де Васконцелос су сматрали да је аутохтона популарна поезија постојала пре почетка писаног записа, иако прве песме које се могу датирати (прегршт песама између 1200. и 1225. године) показују утицаје из Провансе. Ове песме су састављене на галицијско-португалском, познатом и као старопортугалски. Прва позната места поетске активности били су аристократски дворови у Галицији и на северу Португалије (то је познато захваљујући недавном раду португалског историчара Антонија Ресенде де Оливеире). Након тога центар је премештен на двор Алфонса X (Мудрог краља), краља Кастиље и Леона (итд). Неки од истих песника (и други) бавили су се својим занатом на двору Афонса III од Португала, који се школовао у Француској. Главни рукописни извори за галицијско-португалски стих су Cancioneiro da Ajuda, вероватно рукопис с краја 13. века, Cancioneiro da Vaticana и Cancioneiro da Biblioteca Nacional (такође назван Cancioneiro Colocci-Brancuti). Оба ова потоња кодекса преписана су у Риму по налогу италијанског хуманисте Ангела Колочија, вероватно око 1525. године.

Дошло је до касног процвата током владавине краља Диниса I (1261–1325), врло ученог човека, чији радови сачињавају највећи део сачуваног материјала (137 текстова). Главни жанрови који су се практиковала били су кантига д'амор мушког гласа, кантига д'амиго женског гласа (мада су сви песници били мушкарци) и поезија увреде, названа кантигас д'ескарнио е малдизер (песме поруге и увреде). Ова дворска поезија из 13. века, која се углавном бави љубављу и личном увредом (често погрешно названом сатиром), не потиче у потпуности из провансалских модела и конвенција (као што се често напомиње). Већина научника и критичара фаворизује кантигас д'амиго радове, који су вероватно био „укорењени у локалној народној песми“,[10] и у сваком случају су највеће преживело тело љубавне лирике женског гласа очувано из античке или средњовековне Европе. Укупан корпус средњовековне галицијско-португалске лирике, искључујући Кантигас де Санта Марија, састоји се од око 1.685 текстова. Поред горе поменутих великих рукописа, доступно је и неколико песама са музиком у Винделском пергаменту, који садржи мелодије за шест кантига дамиго Мартина Кодакса и Шарерског пергамента, фрагмент фолија са седам кантига д'амор краља Диниса. У оба ова рукописа песме су исте као и оне које се налазе у већим кодексима, штавише у истом редоследу.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Естадос-мемброс” [Мембер Статес]. Цоммунитy оф Португуесе Лангуаге Цоунтриес (на језику: португалски). 7. 2. 2017. 
  2. ^ „ЦИА Wорлд Фацтбоок”. Архивирано из оригинала 05. 01. 2010. г. Приступљено 12. 6. 2015. 
  3. ^ Админ, е2ф. „Wхат аре тхе 5 оффициал лангуагес оф Соутх Америца?”. е2ф (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 06. 10. 2020. г. Приступљено 2020-06-21. 
  4. ^ Баббел.цом; ГмбХ, Лессон Нине. „Хоw Манy Пеопле Спеак Португуесе, Анд Wхере Ис Ит Спокен?”. Баббел Магазине (на језику: енглески). Приступљено 2020-06-21. 
  5. ^ „Потенциал Ецонóмицо да Лíнгуа Португуеса” (ПДФ). Университy оф Цоимбра. 
  6. ^ „Топ 11 Мост Спокен Лангуагес ин Африца”. 2017-10-18. 
  7. ^ „Цантигас Медиеваис Галего-Португуесас - ФЦСХ, тодас ас цантигас медиеваис дос цанционеирос галего-португуесес”. 
  8. ^ „Тхе Оригин анд Форматион оф Тхе Португуесе Лангуаге”. Јудео-Луситаница. Дуке Университy. Архивирано из оригинала 10. 5. 2017. г. Приступљено 15. 10. 2016. 
  9. ^ Биттенцоурт де Оливеира, Јоãо. „Бревес цонсидераçõес собре о легадо дас лíнгуас цéлтицас”. филологиа.орг.бр. 
  10. ^ Хенри Росеман Ланг, 1894

Литература[уреди | уреди извор]

  • Паркинсон, Степхен, Цлáудиа Пазос Алонсо, анд Т. Ф. Еарле, едс. А Цомпанион то Португуесе Литературе. Wоодбридге, Суффолк; Роцхестер, НY: Боyделл & Бреwер, 2009.
  • Асенсио, Еугенио. 1970. Поéтица е реалидад ен ел цанционеро пенинсулар де ла Едад Медиа. 2нд ед. Мадрид: Гредос.
  • Цохен, Рип. 2003. 500 Цантигас д’Амиго, едиçãо црíтица/цритицал едитион. Порто: Цампо дас Летрас. https://jscholarship.library.jhu.edu/handle/1774.2/33843
  • Ферреира, Мануел Педро. 1986. О Сом де Мартин Цодаx. Собре а дименсãо мусицал да лíрица галего-португуеса (сéцулос XII-XIV). Лисбон: УНИСYС/ Импренса Национал - Цаса де Моеда.
  • Ферреира, Мануел Педро. 2005. Цантус Цоронатус: 7 Цантигас д’Ел Реи Дом Динис. Кассел: Реицхенбергер.
  • Ланциани, Гиулиа анд Гиусеппе Тавани (едд.). 1993. Диционáрио да Литература Медиевал Галега е Португуеса. Лисбон: Цаминхо.
  • Ланциани, Гиулиа, анд Гиусеппе Тавани. 1998. А цантига де есцарнхо е малдизер, тр. Мануел Г. Симõес. Лисбон: Едиçõес Цолибри.
  • Ланг, Хенрy Р. 1894. Дас Лиедербуцх дес Кöнигс Денис вон Португал, зум ерстен мал воллстäндиг хераусгегебен унд мит Еинлеитунг, Анмеркунген унд Глоссар версехен. Халле а.С.: Маx Ниемеyер (рпт. Хилдесхеим - Неw Yорк: Георг Олмс Верлаг, 1972).
  • Ланг, Хенрy Р. "Тхе Релатионс оф тхе Еарлиест Португуесе Лyриц Сцхоол wитх тхе Троубадоурс анд Троувèрес." Модерн Лангуаге Нотес, Вол. 10, Но. 4. (Апр., 1895), пп. 104–116.
  • Лапа, Мануел Родригуес. 1970. Цантигас д’есцарнхо е де мал дизер дос цанционеирос медиеваис галего-португуесес, едиçãо црíтица. 2нд ед. Виго: Едиториал Галаxиа.
  • Меттманн, Wалтер. 1959-72. Афонсо X, о Сабио. Цантигас де Санта Мариа. 4 волс. Цоимбра: Пор ордем да Универсидаде (рпт. Виго: Едиçóнс Xераис де Галициа, 1981).
  • Мицхаëлис де Васцонцеллос, Царолина. 1904. Цанционеиро да Ајуда, едиçãо цритица е цомментада. 2 волс. Халле а.С.: Маx Ниемеyер (рпт. wитх Мицхаëлис 1920, Лисбоа: Импренса Национал - Цаса де Моеда, 1990).
  • Мицхаëлис де Васцонцеллос, Царолина. 1920. “Глоссáрио до Цанционеиро да Ајуда”. Ревиста Луситана 23: 1-95.
  • Нобилинг, Оскар. 1907а. Ас Цантигас де D. Јоан Гарциа де Гуилхаде, Тровадор до Сецуло XIII, едиçãо цритица, цом нотас е интродуçãо. Ерланген: Јунге & Сохн (= Романисцхе Форсцхунген 25 [1908]: 641-719).
  • Нунес, Јосé Јоаqуим. 1926-28. Цантигас д’амиго дос тровадорес галего-португуесес, едиçãо црíтица ацомпанхада де интродуçãо, цоментáрио, вариантес, е глоссáрио. 3 волс. Цоимбра: Импренса да Универсидаде (рпт. Лисбон: Центро до Ливро Брасилеиро, 1973).
  • Нунес, Јосé Јоаqуим . 1932. Цантигас д’амор дос тровадорес галего-португуесес. Едиçãо црíтица ацомпанхада де интродуçãо, цоментáрио, вариантес, е глоссáрио. Цоимбра: Импренса да Универсидаде (рпт. Лисбон: Центро до Ливро Брасилеиро, 1972).
  • Оливеира, Антóнио Ресенде де. 1994. Депоис до Еспецтáцуло Тровадоресцо, а еструтура дос цанционеирос пенинсуларес е ас рецолхас дос сéцулос XIII е XIV. Лисбон: Едиçõес Цолибри.
  • Пена, Xосé Рамóн. 2002. "Хисториа да литература медиевал галего-португуеса". Виго: Едициóнс Xераис.
  • Схаррер, Харвеy L. "Тхе Дисцоверy оф Севен цантигас д'амор бy Дом Динис wитх Мусицал Нотатион." Хиспаниа, Вол. 74, Но. 2. (Маy, 1991), пп. 459–461.
  • Стегагно Пиццхио, Луциана. 1982. Ла Мéтходе пхилологиqуе. Éцритс сур ла литтéратуре португаисе. 2 волс. Парис: Фундаçãо Цалоусте Гулбенкиан, Центро Цултурал Португуêс.
  • Тавани, Гиусеппе. 2002. Тровадорес е Јограис: Интродуçãо à поесиа медиевал галего-португуеса. Лисбон: Цаминхо.
  • Бартон, Симон. Тхе Аристоцрацy ин Тwелфтх-Центурy Леóн анд Цастиле. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, 1997. ISBN 0-521-49727-2.
  • Rodrigues, Linda M. A. "On Originality, Courtly Love, and the Portuguese Cantigas." Luso-Brazilian Review, Vol. 27, No. 2. (Winter, 1990), pp. 95–107.
  • Tolman, Earl Dennis. "Critical Analysis of a Cantiga d'Escarnho." Luso-Brazilian Review, Vol. 8, No. 2. (Winter, 1971), pp. 54–70.
  • Bergin, Thomas Goddard, Jennifer Speake (2004). Encyclopedia of the Renaissance and the Reformation. London: Infobase Publishing. ISBN 0816054517. 
  • Veríssimo Serrão, Joaquim (1978). História de Portugal - Volume III: O Século de Ouro (1495-1580). Lisboa: Verbo. 
  • ZWRTJES, Otto; Even Hovdhaugen (2004). John Benjamins Publishing Company, ур. Missionary linguistics: selected papers from the First International Conference on Missionary Linguistics, Oslo, 13-16 March, 2003, Volume 1. стр. 141—160. ISBN 9027245975. 
  • História da Lingua Portuguesa – Instituto Camões website Архивирано на сајту Wayback Machine (6. фебруар 2016)
  • А Лíнгуа Португуеса ин Универсидаде Федерал до Рио Гранде до Норте, Бразил
  • Царта де дотаçãо е фундаçãо да Игреја де С. Мигуел де Лардоса, а.D. 882 (о маис антиго доцументо латино-португуêс оригинал цонхецидо) [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (10. септембар 2019)
  • Поесиа е Проса Медиеваис, бy Мариа Ема Таррацха Ферреира, Улиссеиа 1998, 3рд ед., ISBN 978-972-568-124-4.
  • Bases Temáticas – Língua, Literatura e Cultura Portuguesa in Instituto Camões Архивирано на сајту Wayback Machine (5. јун 2014)
  • Portuguese literature in The Catholic Encyclopedia
  • Barbosa, Plínio A.; Albano, Eleonora C. (2004). „Brazilian Portuguese”. Journal of the International Phonetic Association. 34 (2): 227—232. doi:10.1017/S0025100304001756 Слободан приступ. 
  • Bergström, Magnus & Reis, Neves Prontuário Ortográfico Editorial Notícias, 2004.
  • Bisol, Leda (2005), Introdução a estudos de fonologia do português brasileiro (на језику: португалски), Porto Alegre – Rio Grande do Sul: EDIPUCRS, ISBN 978-85-7430-529-5 
  • Cruz-Ferreira, Madalena (1995). „European Portuguese”. Journal of the International Phonetic Association. 25 (2): 90—94. doi:10.1017/S0025100300005223. 
  • Grønnum, Nina (2005), Fonetik og fonologi, Almen og Dansk (3rd изд.), Copenhagen: Akademisk Forlag, ISBN 978-87-500-3865-8 
  • Mateus, Maria Helena; d'Andrade, Ernesto (2000), The Phonology of Portuguese, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-823581-1 
  • Rodrigues, Marisandra Costa (2012), Encontros Vocálicos Finais em Português: Descrição e Análise Otimalista (PDF) (thesis), Universidade Federal do Rio de Janeiro, Архивирано из оригинала (PDF) 11. 10. 2017. г., Приступљено 25. 12. 2015 
  • Thomas, Earl W. (1974), A Grammar of Spoken Brazilian Portuguese, Nashville, TN: Vanderbilt University Press, ISBN 978-0-8265-1197-3 
  • Cook, Manuela. Portuguese Pronouns and Other Forms of Address, from the Past into the Future – Structural, Semantic and Pragmatic Reflections, Ellipsis, vol. 11, APSA, www.portuguese-apsa.com/ellipsis, 2013
  • Cook, Manuela (1997). „Uma Teoria de Interpretação das Formas de Tratamento na Língua Portuguesa”. Hispania. 80 (3): 451—464. JSTOR 345821. doi:10.2307/345821. 
  • Cook, Manuela. On the Portuguese Forms of Address: From Vossa Mercê to Você, Portuguese Studies Review 3.2, Durham: University of New Hampshire, 1995
  • Lindley Cintra, Luís F. Nova Proposta de Classificação dos Dialectos Galego- Portugueses Архивирано на сајту Wayback Machine (9. новембар 2013) (ПДФ) Болетим де Филологиа, Лисбоа, Центро де Естудос Филолóгицос, 1971.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Португалска књижевност на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Portugalska_književnost&oldid=27677461”