Ангола

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе погледајте погледајте страницу Ангола (вишезначна одредница).
Република Ангола
República de Angola  (португалски)
Крилатица: Уједињене врлине су јаче
(лат. Virtus Unita Fortior)
Химна: Напред Ангола!
(порт. Angola Avante!)
Положај Анголе
Главни градЛуанда
Службени језикпортугалски
Владавина
 — ПредседникЖоао Мануел Гонсалвес Лоренцо
 — ПотпредседникБорнито де Соуза
Историја
Независност1976.
Географија
Површина‍
 — укупно1.246.700 km2 (22)
 — вода (%)занемарљиво
Становништво‍
 — 2013.[1][2]19.183.590 (59)
 — густина15,39 ст./km2
Економија
ВалутаКванза
Остале информације
Временска зонаUTC +1
Интернет домен‍.ao‍
Позивни број+244

Ангола (порт. Angola), или службено Република Ангола (порт. República de Angola) је држава у југозападној Африци[3].[4] Граничи се са Намибијом, Републиком Конго, Демократском Републиком Конго и Замбијом, а на западу излази на Атлантски океан. Ангола је бивша португалска колонија, има значајна природна богатства, међу којима су најзначајнији нафта и дијаманти.

Површина Анголе је 1.246.700 km². Главни град државе је Луанда. Чланица је Уједињених нација, OPEC-а, Афричке Уније, Заједнице држава португалског говорног подручја и Јужноафричке развојне заједнице. Ангола је мултиетнична држава с 25,8 милиона становника, који су припадници разних племенских група, обичаја и традиција. Култура у држави одражава векове португалске владавине у облику доминантног португалског језика и католичке цркве. Након дуготрајне борбе с колонијалистима, независност је остварена 1975. након што је основана Народна Република Ангола, марксистичко-лењинистичка једнопартијска држава коју су подржавали Совјетски Савез и Куба. Врло брзо након тога избио је грађански рат између владајућег Народног покрета за ослобођење Анголе (MPLA) i Националне уније за потпуну независност Анголе (UNITA) коју су подржавали Сједињене Државе и апартхејдска Јужноафричка Република, који је трајао до 2002. Држава је након завршетка рата постала релативно стабилна унитарна конститутивна република.

Географија[уреди | уреди извор]

Са 1.246.700 km2, Ангола је двадесет и четврта највећа земља на свету — упоредива по величини са Малијем, или двоструко већа од Француске или Тексаса.[5] Лежи углавном између 4° и 18° јужне географске ширине и 12° и 24° источне географске дужине.

Ангола се граничи са Намибијом на југу у дужини од 1.376 km, Замбијом на истоку у дужини од 1.110 km, Демократском Републиком Конго на североистоку у дужини од 2.511 km и Јужним Атлантским океаном на западу са обалом дугачком 201 km.

Обална ексклава Кабинда на северу граничи се са Републиком Конго и са Демократском Републиком Конго на југу. Главни град Луанда[4] има 5.192.900 становника, и налази се на северозападу земље, на обали Атлантика.

Ангола је за 2018. имала средњу оцену индекса интегритета шумског пејзажа од 8,35/10, што је рангира на 23. место у свету од 172 земље.[6]

Геологија и рељеф[уреди | уреди извор]

Клима[уреди | уреди извор]

Клима је екваторијална и тропска. Просечна температура на обали је 16 °C зими и 21 °C лети.

Као и остатак тропске Африке, у Анголи су заступљене различите, наизменично кишне и сушне сезоне. На северу, кишна сезона може да траје чак седам месеци, обично од септембра до априла, уз повремено кратко смањење у јануару или фебруару. На југу, кишна сезона почиње касније, у новембру, и траје отприлике до фебруара. Суву сезону често карактерише јака јутарња магла. У просеку, падавине су веће на северу, али су на било којој географској ширини веће у унутрашњости него уз обалу и повећавају се са висином. Температуре падају са растојањем од екватора и са висином и имају тенденцију раста ближе Атлантском океану. Тако је у Сојо, на ушћу реке Конго, просечна годишња температура око 26°C, али је испод 16°C у Хуамбоу на умереној централној висоравни. Најхладнији месеци су јул и август (усред сушне сезоне), када је могуће формирање мраз на већим надморским висинама. [7]

Воде[уреди | уреди извор]

Флора и фауна[уреди | уреди извор]

Флора и фауна Анголе типична је за већи део тропске Африке. На југу, све до Бенгуеле, обални регион је богат уљаним палмама и мангровама. У северном делу покрајине су густе шуме. На југу према Куненеу су региони густог шибља. Вреже богате природним каучуком и дрвећа има у изобиљу, али у неким областима њихов број је знатно смањен примитивним методама које су усвојили домаћи сакупљачи каучука. Међу биљкама, веома заступљена је Carpodinus chylorrhiza. Ова врста и друге сорте карподинуса су веома широко распрострањене. Ландолфије су такође распрострањене у Анголи. Биљке кафе, памука и гвинејске паприке су аутохтоне, а биљка дувана цвета у неколико округа. Међу дрвећем препознатљива је анголска махагонија и Pterocarpus tinctorius познато по својој висини и карактеристичној црвеној боји.

Фауна Анголе чине бројни лавови, леопарди, гепарди, слонови, жирафе, носорози, нилски коњи, биволи, зебре, куди и многе друге врсте антилопа, дивље свиње, ноје и крокодиле.[8] Ангола је раније служила као станиште за угроженог афричког дивљег пса,[9] за којег се сада сматра да је изумрло у целој земљи.

Историја[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Историја Анголе

Најранији људи који су живели у овој области су били припадници ловачког племена Коисан. Они су били у великој већини измештени од стране Банту племена током банту миграције, док се мали број Коисан племена још увек налази у јужној Анголи. Географска област данашње Анголе је први пут дошла у контакт са Европљанима крајем 15. века. Португалци утврђују своје базе 1483. где се налазила Конго држава Ндонга и Лунда. Конго држава се протезала од данашњег Габона на северу до Кванза реке на југу. Португалци оснивају 1575. колонију Кабинда за превоз робова. Пре преноса робова преко Атлантика, ропство се практиковало од стране многих урођеничких народа у Африци.

Колонијални период[уреди | уреди извор]

Португалци, постепено, у 16. веку заузимају уски део обале са серијом ратова и формирају португалску колоније Анголу. Холанђани су окупирали Луанду од 1641. до 1648. где се они удружују са локалним становништвом како би се бранили од Португалаца.

Португал враћа Луанду 1648. и започиње процес враћања изгубљених територија. Споразумом регулише односе са Конгом 1649. и краљевствима Матамба и Ндонга 1656. Освајање Пунго Адонгао 1671. је било последње велико португалско проширење, док су покушаји заузимања Конга 1670. и Матанбе 1681. пропали. Португал проширује своју колонију иза колоније Бенгуела у 18. веку и почиње са покушајима да опколи остале регионе средином 19. века. Овај процес је довео до неколико проширења до 1880-их. Колонија је 1951. означена као прекоморска провинција, названа Португалска западна Африка. Португалци су били присутни у Анголи скоро 500 година.

Независност[уреди | уреди извор]

Анголски рат за независност, који се водио од 1961. до 1974, временом је постао групна борба за контролу Анголе, а завршио се 1975. када анголска влада, Национална унија за потпуну независност Анголе (УНИТА), Народни покрет за ослобођење Анголе — Радничка партија (MPLA) и Национални ослободилачки фронт Анголе (ФНЛА), потписује Алворски споразум након левичарског војног удара у Лисабону априла 1974. То је био герилски рат у којем се португалска војска борила против неколико група које су се бориле за независност.

У тим борбама водећу улогу су имали MPLA која је основана 1956, ФНЛА основана 1961. и УНИТА формирана 1966. Након дугогодишњег сукоба држава је добила независност 11. априла 1975. када ударом долази нова власт у Португалу која је одобравала давање независности португалским колонијама.

Грађански рат[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Анголски грађански рат

Португал је дала власт Анголе у рукама коалицији три највећа засебна покрета MPLA, FNLA и UNITA кроз Алворски споразум. Коалиција се брзо распала и држава је ушла у грађански рат. САД, Заир и Јужноафричка република су војно подржавале ФНЛА и УНИТА-у, док је Куба војно интервенисала за MPLA. Новембра 1975. MPLA је поразила УНИТА-у и протерала јужноафричке трупе. Амерички конгрес је прекинуо даље америчко војно учешће у Анголи.

Агостино Нето је проглашен за првог председника Анголе, а на његово место после смрти долази Жозе Едуардо дос Сантос 1979. Опозициони покрети ФНЛА и УНИТА, формирају заједничку владу у областима које су контролисали. Самопрокламована Демократска Република Ангола је формирана 24. новембра 1975. са Холденом Робертом и Жонасом Савимбијем као ко- председницима. Ова влада се распала 30. јануар 1976.

Грађански рат се наставља између MPLA и UNITA све до повлачења кубанских трупа из Анголе и јужноафричких из Намибије, када је потписан споразум 1989. који је водио до споразума 1991. Овај споразум је заговарао изборни процес за демократску Анголу под надгледањем Уједињених нација. MPLA је победила освојивши 49 % гласова док је УНИТА освојила 40 %. Опозиционар Савимби је одбио да прихвати резултате избора и обнавља рат. Други мировни споразум, Лусака протокол је потписан у Лусаки, Замбија 20. новембра 1994.

Овај мировни споразум између владе и УНИТА-е је предвиђао укључење УНИТА-е у владу и војсци. Међутим 1995. локални сукоби се настављају. Национална јединствена влада је основана у априлу 1997. али се борбе настављају крајем 1998. када Савимби поново по други пут обнавља рат. Савет Безбедности Уједињених нација изгласава 27. априла 1997. увођене санкција УНИТА-и. Анголска војска покреће масивну офанзиву 1999. против УНИТА-е и уништава главне капацитете УНИТА и градове које је држао Савимби. Савимби је тада објавио да се УНИТА враћа у герилску тактику ратовања и већи део земље захватају немири. Око 1.500.000 људи је погинуло у овом рату или од његових последица.

Прекид ватре са УНИТА-ом[уреди | уреди извор]

Дана 22. фебруара 2002, Жонас Савимби вођа покрета УНИТА је убијен од стране владиних трупа и коначни прекид ватре је дошао на снагу. УНИТА је добила војно крило и место главне опозиционе партије.

Административна подела[уреди | уреди извор]

Мапа Анголе са нумерисаним провинцијама
Главни чланак: Административна подела Анголе

Ангола је подељена на осамнаест провинција (províncias) и 163 општине. Провинције су:

  1. Бенго
  2. Бенгуела
  3. Бије
  4. Кабинда
  5. Квандо Кубанго
  6. Северна Кванза
  7. Јужна Кванза
  8. Кунене
  9. Хуамбо
  10. Хуила
  11. Луанда
  12. Северна Лунда
  13. Јужна Лунда
  14. Маланже
  15. Мошико
  16. Намибе
  17. Ујиже
  18. Заире

Привреда[уреди | уреди извор]

Становништво[уреди | уреди извор]

Три највеће етничке групе у Анголи говоре банту језицима и то су Овимбунду који чине 37 %, Мбунду 25 % и Баконго 13 %. Остале етничке групе укључују Чокве (или Лунда), Гангуела, Амбо, Хереро, Ксидунга. Такође има и мешаних раса (Европљани и Африканци) који чине 2 % становништва и око 1 % белаца, већином етнички Португалци.

У јулу 2007. Ангола је имала 12.263.596 становника, а већ 2009. око 18.498.000 становника. Португалски је службени језик, поред њега признат статус националног језика имају и језици из банту групе: киконго, лунда, умбудну, кимбунду, гангуела и квањама.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Национална агенција за статистику [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (1. септембар 2014)
  2. ^ Resultados Definitivos do Recenseamento Geral da População e da Habitação de Angola 2014 [Final Results of the General Census of Population and Housing of Angola 2014] (PDF) (на језику: Portuguese), Instituto Nacional de Estatística, март 2016, Архивирано из оригинала (PDF) 6. 5. 2016. г. 
  3. ^ „http://millenniumindicators.un.org/unsd/methods/m49/m49regin.htm”.  Спољашња веза у |title= (помоћ)
  4. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 48. ISBN 86-331-2075-5. 
  5. ^ „Country Comparisons -- Area”. The World Factbook. United States Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 4. 2. 2021. г. 
  6. ^ Grantham, H. S.; Duncan, A.; Evans, T. D.; Jones, K. R.; Beyer, H. L.; Schuster, R.; Walston, J.; Ray, J. C.; Robinson, J. G.; Callow, M.; Clements, T.; Costa, H. M.; DeGemmis, A.; Elsen, P. R.; Ervin, J.; Franco, P.; Goldman, E.; Goetz, S.; Hansen, A.; Hofsvang, E.; Jantz, P.; Jupiter, S.; Kang, A.; Langhammer, P.; Laurance, W. F.; Lieberman, S.; Linkie, M.; Malhi, Y.; Maxwell, S.; Mendez, M.; Mittermeier, R.; Murray, N. J.; Possingham, H.; Radachowsky, J.; Saatchi, S.; Samper, C.; Silverman, J.; Shapiro, A.; Strassburg, B.; Stevens, T.; Stokes, E.; Taylor, R.; Tear, T.; Tizard, R.; Venter, O.; Visconti, P.; Wang, S.; Watson, J. E. M. (2020). „Anthropogenic modification of forests means only 40% of remaining forests have high ecosystem integrity - Supplementary Material”. Nature Communications. 11 (1): 5978. Bibcode:2020NatCo..11.5978G. ISSN 2041-1723. PMC 7723057 Слободан приступ Проверите вредност параметра |pmc= (помоћ). PMID 33293507 Проверите вредност параметра |pmid= (помоћ). doi:10.1038/s41467-020-19493-3 Слободан приступ. 
  7. ^ Collelo, Thomas, ур. (1989). Angola: a country study (на језику: енглески). Washington, D.C.: Federal Research Division, Library of Congress. стр. 57—61. OCLC 44357178. Јавно власништво Овај чланак садржи текст из овог извора, који је у јавном власништву. 
  8. ^  Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Angola”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 2 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 38—40. 
  9. ^ C. Michael Hogan. 2009. Painted Hunting Dog: Lycaon pictus, GlobalTwitcher.com, ed. N. Stromberg Архивирано децембар 9, 2010 на сајту Wayback Machine

Литература[уреди | уреди извор]

  •  Baynes, T.S., ур. (1878). „Angola”. Encyclopaedia Britannica. 2 (9th изд.). стр. 45. 
  • Chisholm, Hugh, ур. (1911), „Angola”, Encyclopædia Britannica (на језику: енглески), 2 (11 изд.), Cambridge University Press, стр. 38—40 
  • Dovey, Lindiwe (11. 3. 2015). Curating Africa in the Age of Film Festivals. New York, NY: Palgrave MacMillan. ISBN 978-1-137-40414-5. Архивирано из оригинала 15. 9. 2018. г. Приступљено 15. 9. 2018. 
  • Poncianinho, Mestre; Almeida, Ponciano (2007). Capoeira: The Essential Guide to Mastering the Art. New Holland Publishers. стр. 18—. ISBN 978-1-84537-761-8. Архивирано из оригинала 20. 3. 2015. г. Приступљено 14. 10. 2015. 
  • Gerald Bender, Angola Under the Portuguese, London: Heinemann, 1978
  • David Birmingham, The Portuguese Conquest of Angola, London: Oxford University Press, 1965.
  • David Birmingham, Trade and Conquest in Angola, London: Oxford University Press, 1966.
  • Armando Castro, O sistema colonial português em África (Meados do século XX), Lisbon: Caminho, 1978
  • Patrick Chabal and others, A History of Postcolonial Lusophone Africa, London: Hurst, 2002 (article on Angola by David Birmingham)
  • Basil Davidson, Portuguese-speaking Africa. In: Michael Crowder (Hg.): The Cambridge History of Africa. Vol. 8. Cambridge, Cambridge University Press. 1984. стр. 755—806..
  • Gonçalves, Jonuel (2011). A economia ao longo da história de Angola. Luanda: Mayamba Editora. ISBN 978-989-8528-11-7. 
  • Fernando Andresen Guimarães, The Origins of the Angolan Civil War, London + New York: Macmillan Press + St. Martin's Press, 1998
  • Cecile Fromont, The Art of Conversion: Christian Visual Culture in the Kingdom of Kongo. Chapel Hill: University of North Carolina Press, 2014.
  • Beatrix Heintze, Studien zur Geschichte Angolas im 16. und 17. Jahrhundert, Cologne: Rüdiger Köppe Verlag, 1996
  • Lawrence W. Henderson, Angola: Five Centuries of Conflict, Ithaca: Cornell University Press, 1979
  • James, W. Martin; Susan Herlin Broadhead (2004). Historical dictionary of Angola. Lanham/MD: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-4940-2. 
  • John Marcum, The Angolan Revolution, vol.I, The anatomy of an explosion (1950—1962), Cambridge, Massachusetts & London, MIT Press, 1969; vol. II, Exile Politics and Guerrilla Warfare (1962—1976), Cambridge, Massachusetts & London, MIT Press, 1978
  • Christine Messiant, L’Angola colonial, histoire et société: Les prémisses du mouvement nationaliste, Basle: Schlettwein, 2006.
  • René Pélissier, Les Guerres Grises: Résistance et revoltes en Angola (1845—1941), Orgeval: published by the author, 1977
  • René Pélissier, La colonie du Minotaure: Nationalismes et revoltes en Angola (1926—1961), Orgeval: published by the author,1978
  • René Pélissier, Les campagnes coloniales du Portugal, Paris: Pygmalion, 2004
  • Graziano Saccardo, Congo e Angola con la storia dell'antica missione dei Cappuccini, 3 vols., Venice, 1982-3

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ангола&oldid=26120109”