Преводилачки покрет
Преводилачки покрет је покрет превођења научних књига. Настао је у IX веку.[1][2]. Оснивањем Куће мудрости (Бајт ал-хикма) у Багдаду, калиф Ма’мун је подржао већ настали покрет превођења научних књига са других језика на арапски. Кућа мудрости је била централна институција Преводилачког покрета.
Почетком IX века абасидски калиф Ма'мун (786—833) званично је утемељио праксу превођења стране литературе на арапски језик, иако је та традиција постојала још од времена његових предака. Први преводи на арапски језик сачињени су за време Мансура (714—775), другог абасидског калифа, и то из области медицине, математике и астрономије. Ибн Халдун (1332—1406), чувени муслимански мислилац који је утемељио друштвене науке у исламском свету, преноси да је „калиф Мансур послао свог изасланика код византијског цара по преведене научне књиге. Изасланик се вратио са Еуклидовим књигама и са још неким о природним наукама. Муслимански истраживачи су прочитали те књиге, те су добили жељу да дођу и до друге литературе из те научне баштине.”[3]
Због користи коју је имало за политичку стабилност или из неког другог разлога, као што је научно интересовање о којем говори Ибн Халдун, превођење страних списа на арапски језик узело је већег маха након Мансура, за време чувеног абасидског калифа Харуна Рашида (763—809). Научни напредак се тада изузетно јасно осећао, и отуда многи историчари управо Харуну Рашиду приписују оснивање Куће мудрости. С обзиром на то да се за време Ма'муна бележе уочљива научна продуктивност бројних преводилаца и константан пораст броја књига које су пристизале из других земаља, или које су превођене, неће бити чудно ако просудимо да је Кућа мудрости доживела пуни процват управо под Ма'муновим калифатом.[3]
Египатски књижевник Ибн Набата (1287—1366) износи занимљиве детаље о томе како су прикупљане књиге из различитих земаља света, а што нам показује на који начин је Ма'мун подржавао развој знања у том времену. Примера ради, представљајући Сахла ибн Харуна, Ма'муновог библиотекара који је добио тај положај захваљујући својој мудрости и речитости, Ибн Набата спомиње читаву библиотеку филозофских списа из Кипра коју је Ма'мун преузео након што је склопио примирје са тамошњим владаром. „Владару тог острва Ма'мун је послао захтев да добије књиге из библиотеке старогрчких списа чији садржај до тада нико од Кипрана није могао да одгонетне. Владар острва је окупио своје саветнике и тражио њихово мишљење о томе да књиге испоручи Ма'муну. Сви сем једног епископа успротивили су се томе да се библиотека пренесе, а епископ је рекао: 'Пожурите са одношењем библиотеке Ма'муну! Јер, у које год религиозно друштво да су ушле, ове рационалне науке су га исквариле и разјединиле његове научнике.' Тако је владар острва послао библиотеку. Ма'мун се бејаше много обрадовао књигама, те нареди да их преведе, а Сахле ибн Харуна именова за библиотекара.”[3]
Вил Дјурант (1885—1981), аутор чувене Историје цивилизације, детаљно описује како је Ма'мун 830. године „у Багдаду основао Кућу мудрости (Бејт ал-хикма) као научну академију, опсерваторију и јавну библиотеку, потрошивши 200.000 динара[3]. Овај славни историчар наставља да је Ма'мун у тој институцији упослио групу преводилаца, које је плаћао из државне благајне. Дјурант истиче да је „Ма'мун угрозио државну благајну плативши Хунаина златом чија је тежина била равна тежини књига које је превео.”[3]
Вероватно најобухватнији и најреферентнији библиографски преглед о Преводилачком покрету сачинио је Ибн Надим (умро 995. или 998.). Он је 988 завршио писање књиге ал-Фихрист (Садржај), енциклопедијског дела које садржи драгоцене податке о ондашњим бројним насловима књига из различитих научних области. Ибн Надим посебну пажњу посвећује преводилачким активностима и даје веома поуздан приказ целокупне научне баштине тог времена.
С обзиром на аутентичност превода са старогрчког и на одлучност преводилаца да се очува изворна интелектуална баштина у току Преводилачког покрета, не можемо прихватити тврдњу неких историчара филозофије који критикују оригиналност старогрчке филозофије преведене на арапски језик. Само 20 Аристотелових књига преведено је 88 пута и то од стране 23 преводиоца, што указује на изузетну озбиљност научног приступа превођењу књига у то доба. Дакле, у просеку, приређено је више од четири превода сваке Аристотелове књиге, а наравно, сваки од тих превода, које је упоређиван са претходним, бивао је савршенији... Преводилац Аристотеловог дела Реторика у једној белешци у свом преводу пише: „Овај текст сам преписао из арапског превода и где год бих посумњао у аутентичност превода, упоредио бих га са сиријачким оригиналом, који је тачан, и унео бих исправке у њега.”[3]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Халиловић, Техран. „Значај традиције у исламским наукама с освртом на идеје ајатолаха Џевадија Амолија” (ПДФ). Техран Халиловић.
- ^ Халиловић, Техран. „Оригиналност исламске филозофије” (ПДФ). Техран Халиловић.
- ^ а б в г д ђ Халиловић, Т., Халиловић, С. и Халиловић, M. (2014), Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”.
Литература[уреди | уреди извор]
- Халиловић, Т., Халиловић, С. и Халиловић, M. (2014), Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”, стр. 9—13.
- Велајати, Али Акбар (2016), Историја културе и цивилизације ислама и Ирана, превео Муамер Халиловић, Београд, Центар за религијске науке „Ком”, стр. 131—161.