Рефлекс

Рефлексна акција, познатија као рефлекс, је невољни и скоро тренутни покрет као одговор на стимуланс.^[1]^[2] Научно кориштење термина „рефлекс” односи се на понашање које је посредовано преко рефлексног лука; ово се не односи на узрочно-последичну употребу термина „рефлекс”.^[3] Укључујући и животно важне рефлексе унутрашњих органа, процењује се да чак око 80% реакција људског тела делује рефлексно.^[4]^[5]^[6]^[7]

Рефлекси човека[уреди | уреди извор]

Потезни рефлекси[уреди | уреди извор]

Потезни рефлекси (често звани дубоки тетивни рефлекси, иако их не треба мешати са рефлексима Голџијеве тетиве) пружају информације о интегритету централног и периферног нервног система. Генерално, ослабљени рефлекси указују на проблеме у ПНС-у, живахни или преувеличани рефлекси у централном нервном систему. У испитивању функција ових делова нервног система, најчешће се тестирају следећи:

Бицепсни рефлекс ( Ц5 , Ц6 );
Брахиорадијални рефлекс (Ц5, Ц6, Ц7 );
Рефлекс екстензора прста (Ц6, Ц7);
Трицепсни рефлекс (Ц6, Ц7, Ц8 );
Пателни рефлеке ( Л2 , Л3 , Л4 );
Рефлекс глежнка (Ахилове тетиве) ( С1 , С2 )

Док се поменути рефлекси механички стимулишу, термин Х-рефлекси односи се на аналогне рефлексе стимулисе електрично и рефлекс вибрација тонуса за оне који су стимулиси путем вибрација.

Рефлекси који укључују мождане живце[уреди | уреди извор]

У испитивању стање функција нервног система примењује се провера неколико рефлекса, како следи (укључени сензоерни и моторно нерви су означени стандардиим римским бројевима).

Назив	Чулни	Моторни
Светлосни рефлекс зеница	II	III
Рефлекс акомодације	II	III
Вилични рефлекс	V	V
Рефлекс рожњаче, такође познат као трептајни рефлекс	V	VII
Глабеларни рефлекс	V	VII
Вестибуло-очни рефлекс	VIII	III, IV, VI +
Гег рефлекс	IX	X

Рефлекси дојенчади[уреди | уреди извор]

Постоје рефлекси који се обично испитују само код новорођенчади, а најчешћи је рефлекс хватања.

Новорођене бебе имају и низ других рефлекса који се не види код одраслих, а који се називају примитивни рефлекси. Ове аутоматске реакције на стимулансе омогућавају беби да одговори на околину пре него што почне учење. Они укључују:

Асиметрични рефлекс вратног тонуса (АТНР);
Паломентални рефлекс;
Приморани рефлекс, такође познат и као изненадни рефлекс;
Палмарни рефлекс опипа
Рефлекс дојке
Симетрични рефлекс вратног тонуса (СТНР)
Рефлекс лабиринтног тонуса (ТЛР)

Остали рефлекси[уреди | уреди извор]

Остали рефлекси чији су центри у централном нервном систему укључују: Абдоминални рефлекси (Т6-Л1):

Многи од ових рефлекси су прилично сложени, јер захтевају укључивање великог броја синапси у великом броју различитих језгара у ЦНС (нпр, рефлекс бега). Остали поменути рефлекси укључују функцију само неколико синапси (нпр.рефлекс повлачења). Процеси као што су дисање, варење, и одржавање откуцаја срца могу се сматрати рефлексима акције, према неким дефиницијама појма.^[8]^[9]^[10]

Правила обележавања[уреди | уреди извор]

У медицини, рефлекси се често користе за процену здравља нервног система. Активност рефлекса се обично одређује на скали од 0 до 4. Док се 2+ се сматра нормалним, неки здрави појединци су хипорефлексивни и испољавају све рефлексе на 1+, док су друге хиперрефлексивни и имају све рефлексе на 3+.

Категорија	Опис
0	Одсутан
2+ или ++	"Нормално"
3+ или +++	Хиперактиван без клонуса
4+ или ++++	Хиперактиван са клонуса

Неурофизиологија рефлекса кичмене мождине[уреди | уреди извор]

Рефлекси кичмене мождине[уреди | уреди извор]

Осетне се информације интегришу на свим нивоима нервног система, те узрокују прикладне моторне реакције. Та се интеграција почиње одвијати у кичменој мождини у којој настају сразмерно једноставни рефлекси, а затим се наставља у можданом стаблу, где настају сложеније реакције и, напокон у великом мозгу, који надзире најсложеније реакције.

Организација кичмене мождине за обављање моторичких функција[уреди | уреди извор]

Сива материја кичмене мождине је интеграцијско подручје за спиналне рефлексе и друге моторичке функције. Остали сигнали улазе у мождину готово искључиво сензорским (стражњим) кореновима. Пошто уђе у мождину, сваки осетни сигнал одлази у два одвојена одредишта. Прво, једна грана осетног живца завршава у сивој материји мождине, те подстиче локалне сегментне рефлексе и друге учинке. Друга грана шаље сигнале у више нивое живчаног система, у више нивое саме кичмене мождине, у мождано стабло или чак у кору великог мозга.

У сивој материји сваког сегмента кичмене мождине има неколико милиона неурона. Део њих учествује у прекопчавању осетних сигнала. Преостали неурони могу се поделити у две различите врсте: мотонеурони предњих рогова и интернеурони.

Мотонеурони предњих рогова чине живчана влакна која излазе из кичмене мождине предјим кореновима и инервирају скелетна мишићна влакна. Деле се у две врсте: алфа-мотонеурони (импулси за контракцију) и гама-неурони (импулси за напон мишића у мировању).

Интернеурони се налазе у свим подручјима сиве материје кичмене мождине: у стражњим роговима, у предњим роговима, те у подручјима између њих. Мали су и врло подражљиви. Међусобно су повезани бројним везама, а многи међу њима директно инервирају мотонеуроне предњих рогова. Везе између мотонеурона и интернеурона одговорне су за многе интеграцијске функције кичмене мождине.

Само мали број осетних сигнала који долазе спиналним живцима или стижу из мозга завршава на мотонеуронима предњих рогова. Већина се сигнала најпре преноси кроз интернеуронске склопове.

Рецепторска функција мишићног вретена[уреди | уреди извор]

Свако је вретено грађено од малих интрафузалних мишићних влакана (служе за тонус мишића у мировању и инервирани су гама-неуронима), која су причвршћена за околна екстрафузална влакна (за контракције, инервирани од алфа-неурона).

Крајеве влакна подражују танка гама-моторичка живчана влакна, која потичу из гама-моторичких неурона. Та се влакна називају и гама-еферентним влакнима, насупрот алфа-еферентним влакнима која инервирају екстрафузална влакна скелетног мишића.

Рефлекс на истезање (миотатички рефлекс)[уреди | уреди извор]

Нагло истезање мишића подражаве мишићно вретено, након чега оно шаље снажне импулсе у кичмену мождину. Алфа-еферетним нервним влакнима мождине затим се шалу сигнали у екстрафузална мишићна влакна, те узрокује рефлексну контракцију тог истог мишића. Разумљиво да због тога да тај рефлекс назива једноставно рефлексом на истезање мишића. Тај рефлекс има динамичку и статичку компоненту.

Динамички рефлекс на истезање последица је снажног динамичног сигнала из мишићних вретена. То значи да се приликом наглог истезања мишића преноси веома јак сигнал у кичмену мождину, али он је јак само док се дужина мишића повећава. Кад уђу у мождину, већина сигнала одалази директно до мотонеурона предјих рогова, заобилазећи интернеуроне. То узрокује рефлексну контракцију оног мишића из којег су потекли сигнали мишићних вретена. Према томе, нагло истезање мишића узрокује његову рефлексну контракцију што се супроставља његовом даљњем истезању.

Док се динамички рефлекс на истезање гаси у делићу секунде након истезања мишића на нову дужину, слабији статички рефлекс на истезање траје још дуго након тога. Тај рефлекс узрокују непрекидни статички рецепторски сигнали. Значење статичног рефлекса на истезање је у томе што он и даље узрокује мишићну контракцију, све док је дужина мишића повећана (много минута или неколико сати, али не и неколико дана). Мишић се тако контракцијом супроставља сили која га превише продужује.

Кад се мишић нагло скрати, настају супротни ефекти. То значи да екстрафузална влакна у мишићу престају да буду стимулисана, па се мишић опусти. Према томе, негативни рефлекс на истезање супроставља се скраћењу мишића баш као што се позитиван рефлекс на истезање супроставља његовом продужењу. Може се закључити да мишићно вретено рефлексним путем настоји да дужину мишића очува сталном.

Клиничке примене рефлекса на истезање, пателарни рефлекс и други мишићни рефлекси[уреди | уреди извор]

Изазивање пателарног рефлекса и других мишићних рефлекса клиничка је метода која се користи у одређивању функцијског интегритета рефлекса на истезање. Пателарни се рефлекс може једноставно изазвати тако што се чекићем за изазивање рефлекса удари по пателарној тетиви. Тиме се истегне квадрицепс и покрене динамички рефлекс на инстезање, па се потколеница тргне према напред.

Слични се рефлекси могу подстакнути у готово сваком мишићу у телу ударањем по мишићној тетиви или по трбуху самог мишића. Другим речима, за изазивање рефлекса на истезање потребно је само нагло истегнути мишићна вретена.

Неуролози се служе мишићним рефлексима да би одредили степен фацилитације центра у кичменој мождини. Кад се велики број фацилитацијских импулса преноси из горњих подручја средишњег живчаног система у кичмену мождину, мишићни рефлекси су знатно појачани. С друге стране кад су фацилитацијски импулси потиснути или их уопће нема, онда су и мишићни рефлекси изразито ослабљени или се уопће не могу подстакнути. Ти се рефлекси најчешће користе за одређивање мишићних спасичности након оштећења моторичних подручја у мозгу. Дифузна оштећења моторичних подручја на супротној страни коре великог мозга обично узрокују појачање мишићних рефлекса. То се често догађа код болесника погођених инфарктом мозга.

Голгијев тетивни рефлекс[уреди | уреди извор]

Голџијев тетивни орган је учаурени осетни рецептор кроз који пролази мали снопић мишићних тетивних влакана. Голџијев се орган подражује напетошћу што је узрокује тај мали снопић мушићних влакана. Према томе, главна је разлика између функције Голџијевог тетивног органа и мишићног вретена у томе што вретено региструје промене дужине мишића, а тетивни орган региструје промене мишићне непетости.

Тај рефлекс омогућава негативну повратну спрегу која онемогућава развијање превелике мишићне напетости.

Флексорни рефлекси (рефлекси уклањања)[уреди | уреди извор]

Готово било која врста осетног подражаја на кожи спиналне или децеребриране животиње узрокује највероватније контракцију флексора тог уда, што доводи до његовог уклањања од извора подражаја. То се називамо флексорним рефлексом.

Флексорни се рефлекс у свом класичном облику најснажније изазива подраживањем завршетака за бол, убодом, топлотом или неким другим болним подражајем. Тај се рефлекс стога често назива и ноцицептивним рефлеском или рефлексом бола. Међутим, и подраживање рецептора за додир може да узрокује слабији и краткотрајнији флексорни рефлекс.

Кад се стимулише болним подражајем неки други део тела, а не уд, он се слично уклања од извора подражаја. Тада рефлекс не мора да буде ограничен само на флексоре, већ је у основи реч о истој врсти рефлекса. Стога се различити облици рефлекса те врсте у различитим подручјима тела називају рефлексима уклањања. Тај ће рефлекс подражени део држати далеко од извора подражаја још 1 до 3 секунде након што је подражај престао.

Укрштени екстензорни рефлекси[уреди | уреди извор]

Приближно 0,2-0,5 секудни пошто је подражај узроковао флексорни рефлекс у једном уду, супротни се уд почиње екстендирати. То се назива укрштеним екстензорним рефлексом. Екстензија супротног уда може да одмакне цело тело од предмета који узрокује бол.

Реципрочна инхибиција и реципрочна инервација[уреди | уреди извор]

Ексцитација једне групе мишића често је удружена с инхибицијом неке друге групе. Кад, на пример, рефлекс на истезање ексцитира један мишић, он истодобно инхибира антагонистичке мишиће. То је појава реципрочне инхибиције, а неуронски склоп који узрокује реципрочан однос зове се реципрочна инервација. Слични реципрочни односи постоје и између две стране кичмене мождине, што је описано на примеру флексорног и екстензорног рефлекса.

Спинални рефлекси који узрокују мишићни спазам[уреди | уреди извор]

Спазам трбушних мишича који настаје током перитонитиса убрајамо у оне врсте локалног мишичног спазма који узрокују спинални рефлекси. Готово иста врста спазма често се јавља и током хируршких захвата. Болни импулси из паријеталног перитонеума узрокују при томе контракцију абодоминалних мишића, која каткад може бити толико снажна да због притиска на трбушну шупљину истисне црева кроз оперативну рану. Зато је за абдоминалне операције редовито потребна дубока анестезија.

Типичан болни мишићни грч још је једна врста локалног спазма. Сваки локални надражајни фактор или метаболички поремећај у мишићу, нпр. јака хладноћа, хипоперфузија или превелика мишићна активност, могу узроковати бол или неке друге осетне импулсе који се из мишића преносе до кичмене мождине и подстичу рефлексу контракцију мишића. Контракција још више подражава осетне рецепторе, па кичмена мождина даље појачава интентизет контракција. Тако настаје механизам позитивне повратне спреге: слаб почетни подражај узрокује све јачу мишићну контракцију, све док не наступи болан мишићни грч у свом пуном интензитету.

Пресецање кичмене мождине и спинални шок[уреди | уреди извор]

Пресецањем кичмене мождина у вратном подручју, одмах готово посве престају практично све њене фукције, међу њима и спинални рефлекси. Та реакција се назива спинални шок. Она настаје због тога што нормална активност неурона у кичменој мождини увелико зависи од сталних фацилитацијских сигнала из виших центара. Дешава се да се артеријски притисак одмах снижава на 40мм Хг из чега се види да активност симпатичких живаца за крвне судове и срце готово престаје радити. То се углавном нормализује. Сви су рефлекси скелетних мишића потпуно прекинути у почетним фазама спиналог шока. Да би се спинални рефлекси нормализовали, потребно је неколико недеља. Сакрални рефлекси који надзиру пражњење мокраћног мехура и дебелог црева у човека су потпуно се прекинути у првих неколико недеља, али се ипак опораве.

Стереотипни покрети[уреди | уреди извор]

Ретка је појава да се дете роди без можданих структура изнад мезенцефаличног подручја. Нека од те деце, назване аненцефаличним наказама, одржала су се на животу више месеци. Она могу обављати готово све функције храњења, попут сисања, избацивања неугодне хране из уста, те примицања руку устима да би сисала прсте. Осим тога, она могу да зевају, да се протежу, плакачу и прате предмете покретима очију или главе. Притисак на предње стране горњих делова ногу узрокује њихово подизање у седећи положај.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

^ Пурвес (2004). Неуросциенце: Тхирд Едитион. Массацхусеттс, Синауер Ассоциатес, Инц.
^ „Дефинитион оф РЕФЛЕX”. www.мерриам-wебстер.цом (на језику: енглески).
^ „тендон рефлеx”. ТхеФрееДицтионарy.цом.
^ Притцхард Т. Е., Аллоwаy D. (1999): Медицал неуросциенце. . Hayes Barton Press. ISBN 978-1-59377-200-0. :http://books.google.com/books/about/Medical_neuroscience.html?id=m7Y80PcFHtsC^{[мртва веза]}.
^ Бутлер А. Б., Ходос W. (2005): Цомпаративе вертебрате неуроанатомy: еволутион анд адаптатион. . Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-471-21005-4.
^ Халл Ј. Е., Гуyтон А. C. (2006): Теxтбоок оф медицал пхyсиологy, 11тх едитион. Елсевиер Саундерс, Ст. Лоуис, Мо. ISBN 978-0-7216-0240-0..
^ Међедовић С., Маслић Е., Хаџиселимовић Р. (2000): Биологија 2. Свјетлост, Сарајево. ISBN 978-9958-10-222-6..
^ Греенстеин Б., Греенстеин А. (2002): Цолор атлас оф неуросциенце – Неуроанатомy анд неуропхyсиологy. Тхиеме, Стуттгарт – Неw Yорк. ISBN 9783131081711.
^ Енгланд M. А., Wакелy Ј. (2005): Цолор атлас оф тхе браин анд спинал цорд, 2нд Ед. Мосбy. ISBN 978-0323036672.
^ Хаџиселимовић Р., Маслић Е. (1999): Основи етологије – Биологија понашања животиња и људи. Сарајево Публисхинг, Сарајево. ISBN 978-9958-21-091-4.

Литература[уреди | уреди извор]

Анн Б. Бутлер; Wиллиам Ходос (2005). Цомпаративе Вертебрате Неуроанатомy: Еволутион анд Адаптатион (2нд изд.). Wилеy. ИСБН 978-0471733836.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] Пурвес (2004). Неуросциенце: Тхирд Едитион. Массацхусеттс, Синауер Ассоциатес, Инц.

[M-W-2] „Дефинитион оф РЕФЛЕX”. www.мерриам-wебстер.цом (на језику: енглески).

[FD-3] „тендон рефлеx”. ТхеФрееДицтионарy.цом.

[4] Притцхард Т. Е., Аллоwаy D. (1999): Медицал неуросциенце. . Hayes Barton Press. ISBN 978-1-59377-200-0. :http://books.google.com/books/about/Medical_neuroscience.html?id=m7Y80PcFHtsC^{[мртва веза]}.

[5] Бутлер А. Б., Ходос W. (2005): Цомпаративе вертебрате неуроанатомy: еволутион анд адаптатион. . Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-471-21005-4.

[6] Халл Ј. Е., Гуyтон А. C. (2006): Теxтбоок оф медицал пхyсиологy, 11тх едитион. Елсевиер Саундерс, Ст. Лоуис, Мо. ISBN 978-0-7216-0240-0..

[7] Међедовић С., Маслић Е., Хаџиселимовић Р. (2000): Биологија 2. Свјетлост, Сарајево. ISBN 978-9958-10-222-6..

[8] Греенстеин Б., Греенстеин А. (2002): Цолор атлас оф неуросциенце – Неуроанатомy анд неуропхyсиологy. Тхиеме, Стуттгарт – Неw Yорк. ISBN 9783131081711.

[9] Енгланд M. А., Wакелy Ј. (2005): Цолор атлас оф тхе браин анд спинал цорд, 2нд Ед. Мосбy. ISBN 978-0323036672.

[10] Хаџиселимовић Р., Маслић Е. (1999): Основи етологије – Биологија понашања животиња и људи. Сарајево Публисхинг, Сарајево. ISBN 978-9958-21-091-4.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]