Мождане опне

Из Википедије, слободне енциклопедије

Мождане опне, мождане овојнице или можданице (лат. meninges) су везивни омотачи, један или више, на површини ЦНСкичмењака који имају заштитну и метаболичку улогу. Налазе се између мозга и лобање и између кичмене мождине и кичмених пршљенова. Изграђене су од растреситог и густог везивног ткива.

Можданице кичмењака[уреди]

Кичмењаци, зависно од ступња еволуционог развоја, могу имати једну, две или три мождане опне.

Мождане опне колосута и риба[уреди]

Колоусте и велики број врста риба имају само једну можданицу, тзв. примарну мождану опну (meninx primitiva). Изграђена је од структура компактног везивног ткива у коме се налазе крвни судови и меланофоре. Између ње и скелета (лобање и кичмених пршљенова) налази се шупљина (дупља) перименингеални простор испуњена растреситим везивним ткивом богатим масним ћелијама.

Можданице сувоземних кичмењака[уреди]

Код копнених кичмењака (водоземци, гмизавци и птице), осим сисара и неких риба (праве кошљорибе) примарна можданица се диференцира на две опне:

  • тврду можданицу (dura mater), спољашња опна фиброзне грађе;
  • примарну меку можданицу (pia mater primitiva syn. meninx sekundaria) или leptomeninx, унутрашња опна од растреситог везивног ткива.

Перименингеални простор је испуњен цереброспиналном течношћу у којој се налази ЦНС везан једном везивном траком за околне скелетне елементе.

Код неких птица долази до делимичне диференцијације лептоменинкса на:

  • паучинасту можданицу (arachnoidea) и
  • секундарну меку можданицу (pia mater), унутрашњу опну.

Можданице сисара[уреди]

Мождане опне - шематски

Сисари имају диференциране три можданице:

  • мека (pia mater), назива се још и секундарна мека можданица јер настаје диференцијацијом примарне меке можданице; належе на нервно ткиво
  • паучинаста (arachnoidea)
  • тврда (dura mater).

Мека и паучинаста можданица настају диференцијацијом, која је отишла даље него код птица, примарне меке можданице. Обе имају исто ембрионално порекло, настају од мезенхимског материјала нервне кресте и мезодерма по чему се разликују од тврде можданице која је чисто мезодермалног порекла.

Мека можданица сисара је богата крвним судовима који продиру у унутрашњост мозга и кичмене мождине и снабдевају их крвљу. Належе на ЦНС пратећи све бразде и вијуге и са епителом појединиу делова мозга формира хориоидне плексусе. Насупротот мекој, паучинаста можданица је сиромашна крвним судовима, али је зато богата лимфом. Тврда мождана опна је добро прокрвљена и образује наборе:

  • уздужни (сагитални) који залази између хемисфера мозга;
  • попречни који се увлачи између предњег и малог мозга.

Између тврде и паучинасте можданице налази се субдурални простор, а између паучинасте и меке можданице је субарахноидни простор испуњен цереброспиналном течношћу.

Мождане опне човека[уреди]

Цртеж можданих опни човека (чеони пресек мозга): 1 -субдурални простор; 2 - субарахноидни простор; 3 - мека можданица; 4 - паучинаста можданица; 5 - тврда можданица; 6 - кора великог мозга

ЦНС човека је, као и код других сисара, обавијем са три мождане опне: тврдом, паучинастом и меком. Осим што га обавијају, ове опне му пружају потпору, штите га и преграђују његово ткиво. Упала можданих опни назива се менингитис, болест која може имати озбиљне последице.

Тврда мождана опна[уреди]

Представља наставак густог везивног ткива које приања на периост кости. На њој се разликују две површине:

Субдурални простор садржи мало ткивне течности.

Паучинаста можданица[уреди]

Обухвата два дела:

  • арахноидну мембрану која се у ствари састоји од пет до осам слојева спљоштених ћелија фибробласта који су међусобно повезани тако да представљају баријеру између субдуралног и субарахноидног простора чиме спречавају мешање ткивне течности и ликвора;
  • арахноидне трабекуле су у облику стубова изграђених од колагених влакана; трабекуле су испреплетане (пауколик изглед) унутар субарахноидног простора.

Субарахноидни простор је на неким местима проширен у цистерне, испуњен ликвором и у њему се налазе:

Мека можданица[уреди]

Належе директно на нервно ткиво ЦНС-а и састоји се од неколико делова:

  • спољашњи епител пије, налази се на површини која је окренута ка паучинастој можданици;
  • слој колагених влакана постављених паралелно испод претходног слоја;
  • слој везивног ткива изграђен од колагених влакана, фибробласта и макрофага;
  • унутрашњи слој пије који належе на површину нервног ткива.

Литература[уреди]

  • Guyton,A. C, Hall, J. E:Медицинска физиологија, Савремена администрација, Београд, 1999.
  • Давидовић, Вукосава: Упоредна физиологија, ЗУНС, Београд, 2003.
  • Ђоровић Ана, Калезић, М: Морфологија хордата - практикум, Биолошки факултет Универзитета у Београду, 1999.
  • Калезић, М: Основи морфологије кичмењака, ЗУНС, Београд, 2001.
  • Маричек, Магдалена; Ћурчић, Б; Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1996.
  • Милин Ј. и сарадници: Ембриологија, Универзитет у Новом Саду, 1997.
  • Пантић, В:Биологија ћелије, Универзитет у Београду, Београд, 1997.
  • Пантић, В: Ембриологија, Научна књига, Београд, 1989.
  • Петровић, В. М, Радојчић, Р, М: Упоредна физиологија (други део), ЗУНС, Београд, 1994.
  • Поповић С: Ембриологија човека, Дечје новине, Београд, 1990.
  • Трпинац, Д: Хистологија, Кућа штампе, Београд, 2001.
  • Шербан, М, Нада: Покретне и непокретне ћелије - увод у хистологију, Савремена администрација, Београд, 1995.

Спољашње везе[уреди]