Мождане опне

С Википедије, слободне енциклопедије
Мождане опне - менинге
3D Medical Illustration Meninges Details.срп.jpg
3D медицинска илустрација можданих овојница.
Детаљи
Синонимmeninx
ПрекурзорТврда опна настаје од мезодерма, паучинаста и мека од ектодерма
ДеоЦентрални нервни систем
ЛокацијаИзнад мозга и кичмене мождине
Артеријасредња менингеална артерија, менингеалне гране узлазне фарингеалне артерије, помоћна менингеална артерија, грана предње етмоидалне артерије, менингеалне гране вертебралне артерије
НервСредњи менингеални нерв, менингеална грана мандибуларног нерва
ФункцијаМеханичка и хемијска заштита нервног система
Идентификатори
ЛатинскиMeninges
MeSHD008578
TAA14.1.01.001
FMA231572
Анатомска терминологија

Мождане опне, мождане овојнице, можданице или менинге (лат. meninges) су везивни омотачи, један или више, на површини Централног нервног система кичмењака који имају заштитну и метаболичку улогу. Налазе се између мозга и лобање и између кичмене мождине и кичмених пршљенова. Изграђене су од растреситог и густог везивног ткива.

Код сисара, постоје три врсте можданих опни: спољашња мождана овојница (тврда опна, лат. dura mater), средишња мождана овојница (паучинаста опна, лат. аrachnoid mater) и унутрашња мождана овојница (мека опна, лат. pia mater). Цереброспинална течност се налази у субарахноидном простору између паучинасте и меке опне. Примарна функција можданих овојница је заштита централног нервног система.[1]

Функција[уреди | уреди извор]

Мождане опне имају две примарне функције:

  • Заштита ЦНС (централни нервни систем) од трауматских повреда мозга, као што је ударац у главу, делујући као амортизер. Оне учвршћују ЦНС и спречавају мозак да се креће унутар лобање.
  • Обезбеде систем подршке за крвне судове (укључујући средњу менингеалну артерију) које испоручују крв до ЦНС ткива, нерава (укључујући тригеминални и вагусни нерв), лимфне жлезде (дренажни систем) и цереброспиналну течност.[2]

Структура можданих опни код човека[уреди | уреди извор]

ЦНС човека је, као и код других сисара, обавијем са три мождане опне: тврдом, паучинастом и меком. Осим што га обавијају, ове опне му пружају потпору, штите га и преграђују његово ткиво. Упала можданих опни назива се менингитис, болест која може имати озбиљне последице.

Тврда мождана опна[уреди | уреди извор]

Детаљније: Тврда мождана опна

Спољашња мождана овојница, тврда опна (лат. dura mater) належе на унутрашњу површину лобање и кичменог стуба, формирајући неку врсту чврсте и нееластичне вреће у којој је смештен централни нервни систем. Тврду опну сачињавају два слоја везивног ткива: косни (периостални), који належе на лобању и унутрашњи менингеални слој, који належе на следећу, средишњу овојницу.

Представља наставак густог везивног ткива које приања на периост кости. На њој се разликују две површине:

Субдурални простор садржи мало ткивне течности.

Паучинаста можданица[уреди | уреди извор]

Детаљније: Паучинаста мождана опна
Дијаграм пресека врха мозга који приказује мождане овојнице и субарахноидни простор.

У средишњој овојници налазе се велики крвни судови. Средишња овојница, паучинаста опна (arachnoidea), приљубљена је уз тврду опну, а име је добила због изгледа и конзистенције који подсећају на паукову мрежу.

Обухвата два дела:

  • арахноидну мембрану која се у ствари састоји од пет до осам слојева спљоштених ћелија фибробласта који су међусобно повезани тако да представљају баријеру између субдуралног и субарахноидног простора чиме спречавају мешање ткивне течности и ликвора;
  • арахноидне трабекуле су у облику стубова изграђених од колагених влакана; трабекуле су испреплетане (пауколик изглед) унутар субарахноидног простора.

Субарахноидни простор је на неким местима проширен у цистерне, испуњен ликвором и у њему се налазе:

Мека можданица[уреди | уреди извор]

Детаљније: Мека мождана опна
Дијаграм пресека кичмене мождине који приказује мождане овојнице и просторе. Субарахноидални простор обојен плавом бојом.

Унутрашња овојница, мека опна (pia mater) је деликатна мембрана, која належе блиско на површину ткива мозга и кичмене мождине, залазећи у све жљебове и јаме. Унутар ове опне налазе се крвни капилари, који настају гранањем крупнијих крвних судова у тврдој опни.

На местима где крвни судови улазе у ткиво, мека опна гради специфичне спољне зидове око ових простора. Између меке и паучинасте опне налази се  субарахноидни простор,  који је испуњен цереброспиналном течношћу (ликвор). Тврда опна током ембрионалног развића настаје од мезодерма,  док паучинаста  и мека опна настају ектодерма, па се ове две можданице, због заједничког ембрионског порекла и нежне грађе називају лептоменинге (гр. leptos – танано, танко).

Належе директно на нервно ткиво ЦНС-а и састоји се од неколико делова:

  • спољашњи епител пије, налази се на површини која је окренута ка паучинастој можданици;
  • слој колагених влакана постављених паралелно испод претходног слоја;
  • слој везивног ткива изграђен од колагених влакана, фибробласта и макрофага;
  • унутрашњи слој пије који належе на површину нервног ткива.

Клинички значај[уреди | уреди извор]

Повреде које захватају мождане овојнице могу довести до крварења и две врсте хематома.[3]

  • Субарахноидно крварење је акутно крварење испод арахноида; може се јавити спонтано или као резултат трауме.[4]
  • Субдурални хематом је хематом (сакупљање крви) који се налази на одвајању арахноида од тврде опне. Вене за премошћивање које повезују тврду опну и арахноидну се покидају, обично током незгоде, и крв цури у ово подручје.
  • Епидурални хематом, крварење између тврде опне и лобање, може настати након несреће или спонтано.

Остала медицинска стања која утичу на мождане овојнице укључују менингитис (обично од гљивичне, бактеријске или вирусне инфекције) и менингиоме који настају из можданих овојница, или од карциноматоза менинге (тумора) који се формирају на другим местима у телу и метастазирају у мождане овојнице.

Можданице код животиња[уреди | уреди извор]

Можданице сувоземних кичмењака[уреди | уреди извор]

Код копнених кичмењака (водоземци, гмизавци и птице), осим сисара и неких риба (праве кошљорибе) примарна можданица се диференцира на две опне:

  • тврду можданицу (dura mater), спољашња опна фиброзне грађе;
  • примарну меку можданицу (pia mater primitiva syn. meninx sekundaria) или leptomeninx, унутрашња опна од растреситог везивног ткива.

Перименингеални простор је испуњен цереброспиналном течношћу у којој се налази ЦНС везан једном везивном траком за околне скелетне елементе.

Код неких птица долази до делимичне диференцијације лептомениги на:

  • паучинасту можданицу (arachnoidea) и
  • секундарну меку можданицу (pia mater), унутрашњу опну.

Мождане опне колосута и риба[уреди | уреди извор]

Колоусте и велики број врста риба имају само једну можданицу, тзв. примарну мождану опну (meninx primitiva). Изграђена је од структура компактног везивног ткива у коме се налазе крвни судови и меланофоре. Између ње и скелета (лобање и кичмених пршљенова) налази се шупљина (дупља) перименингеални простор испуњена растреситим везивним ткивом богатим масним ћелијама.

Можданице сисара[уреди | уреди извор]

Дијаграм можданих овојница.

Сисари имају диференциране три можданице:

  • мека (pia mater), назива се још и секундарна мека можданица јер настаје диференцијацијом примарне меке можданице; належе на нервно ткиво
  • паучинаста (arachnoidea)
  • тврда (dura mater).

Мека и паучинаста можданица настају диференцијацијом, која је отишла даље него код птица, примарне меке можданице. Обе имају исто ембрионално порекло, настају од мезенхимског материјала нервне кресте и мезодерма по чему се разликују од тврде можданице која је чисто мезодермалног порекла.

Мека можданица сисара је богата крвним судовима који продиру у унутрашњост мозга и кичмене мождине и снабдевају их крвљу. Належе на ЦНС пратећи све бразде и вијуге и са епителом појединиу делова мозга формира хориоидне плексусе. Насупротот мекој, паучинаста можданица је сиромашна крвним судовима, али је зато богата лимфом. Тврда мождана опна је добро прокрвљена и образује наборе:

  • уздужни (сагитални) који залази између хемисфера мозга;
  • попречни који се увлачи између предњег и малог мозга.

Између тврде и паучинасте можданице налази се субдурални простор, а између паучинасте и меке можданице је субарахноидни простор испуњен цереброспиналном течношћу.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Meninges: anatomía, partes y funciones en el cerebro”. psicologiaymente.com (на језику: шпански). 2017-01-01. Приступљено 2021-11-02. 
  2. ^ „Meninges: What They Are & Function”. Cleveland Clinic. Приступљено 2022-08-16. 
  3. ^ "Overview of Adult Traumatic Brain Injuries" (PDF). Orlando Regional Healthcare, Education and Development. 2004. Archived from the original (PDF) on February 27, 2008.
  4. ^ van Gijn J, Kerr RS, Rinkel GJ (2007). "Subarachnoid haemorrhage". Lancet. 369 (9558): 306–18. doi:10.1016/S0140-6736(07)60153-6. PMID 17258671. S2CID 29126514.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Guyton,A. C, Hall, J. E: Медицинска физиологија, Савремена администрација, Београд, 1999.
  • Давидовић, Вукосава: Упоредна физиологија, ЗУНС, Београд, 2003.
  • Ђоровић Ана, Калезић, М: Морфологија хордата - практикум, Биолошки факултет Универзитета у Београду, 1999.
  • Калезић, М: Основи морфологије кичмењака, ЗУНС, Београд, 2001.
  • Маричек, Магдалена; Ћурчић, Б; Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1996.
  • Милин Ј. и сарадници: Ембриологија, Универзитет у Новом Саду, 1997.
  • Пантић, В:Биологија ћелије, Универзитет у Београду, Београд, 1997.
  • Пантић, В: Ембриологија, Научна књига, Београд, 1989.
  • Петровић, В. М, Радојчић, Р, М: Упоредна физиологија (други део), ЗУНС, Београд, 1994.
  • Поповић С: Ембриологија човека, Дечје новине, Београд, 1990.
  • Трпинац, Д: Хистологија, Кућа штампе, Београд, 2001.
  • Шербан, М, Нада: Покретне и непокретне ћелије - увод у хистологију, Савремена администрација, Београд, 1995.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мождане_опне&oldid=25343312”