Мождане опне

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Мождане опне, мождане овојнице или можданице (лат. meninges) су везивни омотачи, један или више, на површини ЦНСкичмењака који имају заштитну и метаболичку улогу. Налазе се између мозга и лобање и између кичмене мождине и кичмених пршљенова. Изграђене су од растреситог и густог везивног ткива.

Можданице кичмењака[уреди]

Кичмењаци, зависно од ступња еволуционог развоја, могу имати једну, две или три мождане опне.

Мождане опне колосута и риба[уреди]

Колоусте и велики број врста риба имају само једну можданицу, тзв. примарну мождану опну (meninx primitiva). Изграђена је од структура компактног везивног ткива у коме се налазе крвни судови и меланофоре. Између ње и скелета (лобање и кичмених пршљенова) налази се шупљина (дупља) перименингеални простор испуњена растреситим везивним ткивом богатим масним ћелијама.

Можданице сувоземних кичмењака[уреди]

Код копнених кичмењака (водоземци, гмизавци и птице), осим сисара и неких риба (праве кошљорибе) примарна можданица се диференцира на две опне:

  • тврду можданицу (dura mater), спољашња опна фиброзне грађе;
  • примарну меку можданицу (pia mater primitiva syn. meninx sekundaria) или leptomeninx, унутрашња опна од растреситог везивног ткива.

Перименингеални простор је испуњен цереброспиналном течношћу у којој се налази ЦНС везан једном везивном траком за околне скелетне елементе.

Код неких птица долази до делимичне диференцијације лептоменинкса на:

  • паучинасту можданицу (arachnoidea) и
  • секундарну меку можданицу (pia mater), унутрашњу опну.

Можданице сисара[уреди]

Мождане опне - шематски

Сисари имају диференциране три можданице:

  • мека (pia mater), назива се још и секундарна мека можданица јер настаје диференцијацијом примарне меке можданице; належе на нервно ткиво
  • паучинаста (arachnoidea)
  • тврда (dura mater).

Мека и паучинаста можданица настају диференцијацијом, која је отишла даље него код птица, примарне меке можданице. Обе имају исто ембрионално порекло, настају од мезенхимског материјала нервне кресте и мезодерма по чему се разликују од тврде можданице која је чисто мезодермалног порекла.

Мека можданица сисара је богата крвним судовима који продиру у унутрашњост мозга и кичмене мождине и снабдевају их крвљу. Належе на ЦНС пратећи све бразде и вијуге и са епителом појединиу делова мозга формира хориоидне плексусе. Насупротот мекој, паучинаста можданица је сиромашна крвним судовима, али је зато богата лимфом. Тврда мождана опна је добро прокрвљена и образује наборе:

  • уздужни (сагитални) који залази између хемисфера мозга;
  • попречни који се увлачи између предњег и малог мозга.

Између тврде и паучинасте можданице налази се субдурални простор, а између паучинасте и меке можданице је субарахноидни простор испуњен цереброспиналном течношћу.

Мождане опне човека[уреди]

Цртеж можданих опни човека (чеони пресек мозга): 1 -субдурални простор; 2 - субарахноидни простор; 3 - мека можданица; 4 - паучинаста можданица; 5 - тврда можданица; 6 - кора великог мозга

ЦНС човека је, као и код других сисара, обавијем са три мождане опне: тврдом, паучинастом и меком. Осим што га обавијају, ове опне му пружају потпору, штите га и преграђују његово ткиво. Упала можданих опни назива се менингитис, болест која може имати озбиљне последице.

Тврда мождана опна[уреди]

Представља наставак густог везивног ткива које приања на периост кости. На њој се разликују две површине:

Субдурални простор садржи мало ткивне течности.

Паучинаста можданица[уреди]

Обухвата два дела:

  • арахноидну мембрану која се у ствари састоји од пет до осам слојева спљоштених ћелија фибробласта који су међусобно повезани тако да представљају баријеру између субдуралног и субарахноидног простора чиме спречавају мешање ткивне течности и ликвора;
  • арахноидне трабекуле су у облику стубова изграђених од колагених влакана; трабекуле су испреплетане (пауколик изглед) унутар субарахноидног простора.

Субарахноидни простор је на неким местима проширен у цистерне, испуњен ликвором и у њему се налазе:

Мека можданица[уреди]

Належе директно на нервно ткиво ЦНС-а и састоји се од неколико делова:

  • спољашњи епител пије, налази се на површини која је окренута ка паучинастој можданици;
  • слој колагених влакана постављених паралелно испод претходног слоја;
  • слој везивног ткива изграђен од колагених влакана, фибробласта и макрофага;
  • унутрашњи слој пије који належе на површину нервног ткива.

Литература[уреди]

  • Guyton,A. C, Hall, J. E:Медицинска физиологија, Савремена администрација, Београд, 1999.
  • Давидовић, Вукосава: Упоредна физиологија, ЗУНС, Београд, 2003.
  • Ђоровић Ана, Калезић, М: Морфологија хордата - практикум, Биолошки факултет Универзитета у Београду, 1999.
  • Калезић, М: Основи морфологије кичмењака, ЗУНС, Београд, 2001.
  • Маричек, Магдалена; Ћурчић, Б; Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1996.
  • Милин Ј. и сарадници: Ембриологија, Универзитет у Новом Саду, 1997.
  • Пантић, В:Биологија ћелије, Универзитет у Београду, Београд, 1997.
  • Пантић, В: Ембриологија, Научна књига, Београд, 1989.
  • Петровић, В. М, Радојчић, Р, М: Упоредна физиологија (други део), ЗУНС, Београд, 1994.
  • Поповић С: Ембриологија човека, Дечје новине, Београд, 1990.
  • Трпинац, Д: Хистологија, Кућа штампе, Београд, 2001.
  • Шербан, М, Нада: Покретне и непокретне ћелије - увод у хистологију, Савремена администрација, Београд, 1995.

Спољашње везе[уреди]