Мождане опне
| Мождане опне | |
|---|---|
 3Д медицинска илустрација можданих овојница | |
| Детаљи | |
| Идентификатори | |
| Латински | Meninges |
| MeSH | D008578 |
| TA | A14.1.01.001 |
| FMA | 231572 |
| Анатомска терминологија | |
Мождане опне, мождане овојнице или можданице (лат. meninges) су везивни омотачи, један или више, на површини Централног нервног система кичмењака који имају заштитну и метаболичку улогу. Налазе се између мозга и лобање и између кичмене мождине и кичмених пршљенова. Изграђене су од растреситог и густог везивног ткива.
Код сисара, постоје три врсте можданих опни: спољашња мождана овојница (тврда опна, лат. dura mater), средишња мождана овојница (паучинаста опна, лат. аrachnoid mater) и унутрашња мождана овојница (мека опна, лат. pia mater). Цереброспинална течност се налази у субарахноидном простору између паучинасте и меке опне. Примарна функција можданих овојница је заштита централног нервног система.[1]
Можданице кичмењака[уреди | уреди извор]
Кичмењаци, зависно од ступња еволуционог развоја, могу имати једну, две или три мождане опне.
Мождане опне колосута и риба[уреди | уреди извор]
Колоусте и велики број врста риба имају само једну можданицу, тзв. примарну мождану опну (meninx primitiva). Изграђена је од структура компактног везивног ткива у коме се налазе крвни судови и меланофоре. Између ње и скелета (лобање и кичмених пршљенова) налази се шупљина (дупља) перименингеални простор испуњена растреситим везивним ткивом богатим масним ћелијама.
Можданице сувоземних кичмењака[уреди | уреди извор]
Код копнених кичмењака (водоземци, гмизавци и птице), осим сисара и неких риба (праве кошљорибе) примарна можданица се диференцира на две опне:
- тврду можданицу (dura mater), спољашња опна фиброзне грађе;
- примарну меку можданицу (pia mater primitiva syn. meninx sekundaria) или leptomeninx, унутрашња опна од растреситог везивног ткива.
Перименингеални простор је испуњен цереброспиналном течношћу у којој се налази ЦНС везан једном везивном траком за околне скелетне елементе.
Код неких птица долази до делимичне диференцијације лептоменинкса на:
- паучинасту можданицу (arachnoidea) и
- секундарну меку можданицу (pia mater), унутрашњу опну.
Можданице сисара[уреди | уреди извор]
Сисари имају диференциране три можданице:
- мека (pia mater), назива се још и секундарна мека можданица јер настаје диференцијацијом примарне меке можданице; належе на нервно ткиво
- паучинаста (arachnoidea)
- тврда (dura mater).
Мека и паучинаста можданица настају диференцијацијом, која је отишла даље него код птица, примарне меке можданице. Обе имају исто ембрионално порекло, настају од мезенхимског материјала нервне кресте и мезодерма по чему се разликују од тврде можданице која је чисто мезодермалног порекла.
Мека можданица сисара је богата крвним судовима који продиру у унутрашњост мозга и кичмене мождине и снабдевају их крвљу. Належе на ЦНС пратећи све бразде и вијуге и са епителом појединиу делова мозга формира хориоидне плексусе. Насупротот мекој, паучинаста можданица је сиромашна крвним судовима, али је зато богата лимфом. Тврда мождана опна је добро прокрвљена и образује наборе:
- уздужни (сагитални) који залази између хемисфера мозга;
- попречни који се увлачи између предњег и малог мозга.
Између тврде и паучинасте можданице налази се субдурални простор, а између паучинасте и меке можданице је субарахноидни простор испуњен цереброспиналном течношћу.
Мождане опне човека[уреди | уреди извор]
ЦНС човека је, као и код других сисара, обавијем са три мождане опне: тврдом, паучинастом и меком. Осим што га обавијају, ове опне му пружају потпору, штите га и преграђују његово ткиво. Упала можданих опни назива се менингитис, болест која може имати озбиљне последице.
Тврда мождана опна[уреди | уреди извор]
Спољашња мождана овојница, тврда опна (лат. dura mater) належе на унутрашњу површину лобање и кичменог стуба, формирајући неку врсту чврсте и нееластичне вреће у којој је смештен централни нервни систем. Тврду опну сачињавају два слоја везивног ткива: косни (периостални), који належе на лобању и унутрашњи менингеални слој, који належе на следећу, средишњу овојницу.
Представља наставак густог везивног ткива које приања на периост кости. На њој се разликују две површине:
- синусни ендотел је површина окренута према кости; има слој спљоштених ћелија које по грађи личе на фибробласте;
- неуротелијум је површина окренута ка паучинастој можданици, сличне је грађе као претходна.
Субдурални простор садржи мало ткивне течности.
Паучинаста можданица[уреди | уреди извор]
У средишњој овојници налазе се велики крвни судови. Средишња овојница, паучинаста опна (arachnoidea), приљубљена је уз тврду опну, а име је добила због изгледа и конзистенције који подсећају на паукову мрежу.
Обухвата два дела:
- арахноидну мембрану која се у ствари састоји од пет до осам слојева спљоштених ћелија фибробласта који су међусобно повезани тако да представљају баријеру између субдуралног и субарахноидног простора чиме спречавају мешање ткивне течности и ликвора;
- арахноидне трабекуле су у облику стубова изграђених од колагених влакана; трабекуле су испреплетане (пауколик изглед) унутар субарахноидног простора.
Субарахноидни простор је на неким местима проширен у цистерне, испуњен ликвором и у њему се налазе:
Мека можданица[уреди | уреди извор]
Унутрашња овојница, мека опна (pia mater) је деликатна мембрана, која належе блиско на површину ткива мозга и кичмене мождине, залазећи у све жљебове и јаме. Унутар ове опне налазе се крвни капилари, који настају гранањем крупнијих крвних судова у тврдој опни.
На местима где крвни судови улазе у ткиво, мека опна гради специфичне спољне зидове око ових простора. Између меке и паучинасте опне налази се субарахноидни простор, који је испуњен цереброспиналном течношћу (ликвор). Тврда опна током ембрионалног развића настаје од мезодерма, док паучинаста и мека опна настају ектодерма, па се ове две можданице, због заједничког ембрионског порекла и нежне грађе називају лептоменинге (гр. leptos – танано, танко).
Належе директно на нервно ткиво ЦНС-а и састоји се од неколико делова:
- спољашњи епител пије, налази се на површини која је окренута ка паучинастој можданици;
- слој колагених влакана постављених паралелно испод претходног слоја;
- слој везивног ткива изграђен од колагених влакана, фибробласта и макрофага;
- унутрашњи слој пије који належе на површину нервног ткива.
Литература[уреди | уреди извор]
- Guyton,A. C, Hall, J. E:Медицинска физиологија, Савремена администрација, Београд, 1999.
- Давидовић, Вукосава: Упоредна физиологија, ЗУНС, Београд, 2003.
- Ђоровић Ана, Калезић, М: Морфологија хордата - практикум, Биолошки факултет Универзитета у Београду, 1999.
- Калезић, М: Основи морфологије кичмењака, ЗУНС, Београд, 2001.
- Маричек, Магдалена; Ћурчић, Б; Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1996.
- Милин Ј. и сарадници: Ембриологија, Универзитет у Новом Саду, 1997.
- Пантић, В:Биологија ћелије, Универзитет у Београду, Београд, 1997.
- Пантић, В: Ембриологија, Научна књига, Београд, 1989.
- Петровић, В. М, Радојчић, Р, М: Упоредна физиологија (други део), ЗУНС, Београд, 1994.
- Поповић С: Ембриологија човека, Дечје новине, Београд, 1990.
- Трпинац, Д: Хистологија, Кућа штампе, Београд, 2001.
- Шербан, М, Нада: Покретне и непокретне ћелије - увод у хистологију, Савремена администрација, Београд, 1995.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Meninges: anatomía, partes y funciones en el cerebro”. psicologiaymente.com (на језику: шпански). 2017-01-01. Приступљено 2021-11-02.
