Сиријски ратови
Сиријски ратови је назив за шест ратова које су током 3. и 2. века п. н. е. међу собом водили Селеукидско царство и Птолемејско краљевство настојећи да овладају регијом по имену Келесирија, односно местом из кога су водиле важне руте према Египту.[3][4] Ти су сукоби битно исцрпели снаге обе државе, те омогућили да њиховим територијама на крају овладају Рим и Партија.[5]
Први сиријски рат (274-271. п. н. е.)
[уреди | уреди извор]Први сиријски рат је представљао први већи сукоб међу хеленистичким државама након што су године 281. пне. убијени Селеук I Никатор и Лизимах, посљедњи оригинални дијадоси.[6][7][8] Селеуков син Антиох, који је имао озбиљних проблема при консолидацији власти у западном делу царства, сматрао је да се они могу решити једино експанзијом на рачун египатских поседа на Леванту и Анадолији. У ту је сврху припремио савез са Магасом, полубратом египатског краља Птолемеја II, за кога је венчао своју кћи Апаму.
Магас је након венчања прогласио независност Кирене те покренуо поход против полубрата са запада, док је Антиох напао египатске поседе са севера и истока. Антиох је забележио почетне успехе, освојивши делове сиријске обале и јужну Анадолију. Међутим, тада се показало како је Птолемеј II далеко способнији владар него што се сматрало. Његова сестра и супруга Арсиноја је вешто сузбила дотадашње дворске сплетке, док је Птолемеј организовао противнапад и поразио Антиоха. Томе је допринела и побуна Мармарида, либијских номада због којих је Магас морао да одустане од свог похода. До године 271. пне. када је склопљен мир, Птолемеј је успео не само повратити све изгубљене територије, него и египатску власт проширити на Карију.
Други сиријски рат (260-253. пне.)
[уреди | уреди извор]Антиох II је наследио свог оца 261. пне. те одмах почео да припрема нови рат за Сирију. Пре тога је склопио савез са Антигоном Гонатом, антигонидским краљем Македоније, који је намеравао да истера Птолемеја II из Егејског мора. Антиох II је потом уз македонску подршку напао птолемејска упоришта у Малој Азији.
Ток рата је тешко реконстурирати, јер је већина записа изгубљена. Јасно је, међутим, да је Антигон око године 258. пне. успео да порази птолемејску флоту у бици код Коса. То је довело до привременог губитка египатске поморске надмоћи над Источним Медитераном, што је довело до губитка надзора над Кликијом, Памфилијом и Јонијом. Антиох је при томе освојио Милет и Ефез. Године 253. пне. су, међутим, избиле противмакедонске побуне у Коринту и Халкиди, а истовремено северне границе Македоније су почели да угрожавају варвари, због чега је Македонија прекинула рат против Египта.
Оставши сам, Антиох је године 253. пне. склопио мировни споразум са Египтом те се венчао са Птолемејевом кћерком Береником Сиром, одрекавши се своје прве супруге Лаодике. Птолемеј II је исте године умро.
Трећи сиријски рат (246-241. пне.)
[уреди | уреди извор]Тастова смрт је подстакла Антиоха да се године 246. пне. врати својој првој супрузи. Недуго потом је умро, а Лаодика је објавила како је на самртној постељи њеног сина Селеука прогласио новим престонаследником, а њу регенткињом. Береника и њена деца су се склонила у Антиохију, али су тамо убени од стране Лаодикиних присташа.
Нови египатски краљ Птолемеј III је убиство сестре искористио као повод да Селеукидима објави рат, који се такође назива Лаодикејски. Иако је Антигон II Гоната као верни селеукидски савезник египатској флоти нанео пораз у бици код Андроса, Птолемеј је забележио низ успеха. Његове су снаге поразиле Селеукиде у Сирији, продрле до Антиохије, па и све до Вавилона. Да ствар под Селеука II буде гора, против њега су се побуниле источне сатрапије, а Лаодика је инсистирала да свог млађег брата Антиоха Хијеракса именује корегентом и преда му власт над Малом Азијом. Хијеракс је након тога одмах прогласио независност и прикључио се рату против Селеука. Иако је Селеук успео да врати део изгубљених територија, након неколико година је, исцрпљен, пристао на мир којим су Египћани добили северну Сирију, укључујући Селеукију Пијерију, главну антиохијску луку.
Четврти сиријски рат (219-217. пне.)
[уреди | уреди извор]Селеукидском царству је требало две деценије да се опорави од губитака у рату, односно угуши све сепаратистичке побуне, укључујући ону коју је водио Антиох Хијеракс. Међутим, године 225. пне. је након изненадне смрти Селеука II поновно наступио период нестабилности. Његов син Селеук III Кераун је владао само две године, пре него што је убијен у војничкој побуни. Наследио га је млађи брат Антиох III, одлучан у намери да поврати изгубљене територије. Антиохове планове да започне поход на Египат 221. пне. су омеле сплетке његовог главног министра Хермеје, као и сепаратистичке побуне на западу и истоку. Тек након што је решио те проблеме, Антиох је био у стању да покрене војску 219. пне.
Египат је, у међувремену, потресла криза изазвана смрћу Птолемеја III. Његов син и наследник Птолемеј IV Филопатор је показао несклоност за државничке послове, те је сву власт препустио министру Сосибију, који је одмах на почетку ликвидирао многе чланове краљевске породице. То је изазвало политичку нестабилност, пребегавање команданта на селеукидску страну, док је истовремено Сосибије потпуно игнорирао обрамбене припреме.
Све то је омогућило Антиоху да без великих потешкоћа 219. пне. заузме Селеукију Пијерију и Тир. Његово даље напредовање су зауставили преговори које је започео Сосибије, а чија је једина сврха била добијање времена да се импровизуја обрана. Сосибије је истовремено почео да регрутује и обучава домаће египатско становништво.
У лето 217. пне. Антиох је поновно кренуо у офанзиву, али га је обновљена египатска војска одлучно потукла у великој бици код Рафије. Египћани међутим нису могли, нити желели да искористе ту победу. Уместо да нареди продор у дубину Антиоховог царства, Сосибије је поновно започео преговоре. Они су завршили мировним споразумом којим је Антиох успео да задржи неке од освојених територија, укључујући Селеукију Пијерију.
Рат је за Птолемејиде и Египат имао тешке последице, највише захваљујући томе што су домородачки ветерани стекли искуство које им је помогло да дигну устанак против македонске династије и створе независну државу у Горњем Египту.
Пети сиријски рат (202-195. пне.)
[уреди | уреди извор]Након завршетка рата Антиох је следеће године провео гушећи сепаратистичке побуне и ширећи своју власт, прво у Малој Азији, а потом и на северним и источним границама некадашњег Александровог царства. Успевши до 202. пне. да покори Арменију, Партију и Грчко-бактријско краљевство, Антиох је стекао искуство, али и ресурсе за реванш за пораз код Рафије. Прилика за то се указала због нестабилности у самом Египту где је смрт Птолемеја IV, а након ње и ликвидација популарне краљице Арсиноје од стране Сосибија изазвала немире у самој Александрији, односно војничке побуне.
Антиох је пре тога настојао да осигура свој западни бок склопивши савез са македонским краљем Филипом V. Египат је, као савезника имао Рим, с којим је већ дуже времена имао добре односе, а Римљани су схватили стратешку важност Египта због испорука жита за време Другог пунског рата. Сукоб са Филипом, односно Други македонски рат је, пак, спречио Римљане да знатније помогну Египту, па се њихова интервенција свела тек на узалудне дипломатске мисије код Антиоха.
Захваљујући томе је могао несметано да напада египатска подручја како у Малој Азији тако и у Келесирији, те је заузео Сидон. Године 200. или 198. пне. је његова војска однела одлучујућу победу у бици код Панијума.
После ње су започели преговори с Египтом, након којих је Антиоху призната власт над Келесеријом, укључујући и Јудеју. Споразум је закључен 195. пне. удајом Антиохове кћери Клеопатре за младог египатског краља Птолемеја V. Завршетком рата је Селеукидско царство под Антиохом дошло на врхунац моћи, али је тај период кратко потрајао, с обзиром да неизбежни сукоб с Римом који је крајем деценије ескалирао у Римско-сиријски рат.
Шести сиријски рат (170—168. пне.)
[уреди | уреди извор]Пораз у рату с Римом је имао тешке последице за Селеукидско царство, које морало да се трајно одрекне Мале Азије, ратне морнарице, а на крају и с политичком нестабилношћу изазваним како смрћу Антиоха Великог, тако и заробљениптвом престонаследника Деметрија у Риму. С друге стране, Египат није био у стању да искористити слабост свог супарника, јер је и сам имао проблема са домородачком побуном која је савладана тек око 185. пне.
Нови сукоб је избио око године 170. пне. када су Еулај и Ленеј, министри старатељи малолетног египатског краља Птолемеја VI Филометора, уздајући се у римску помоћ, објавили рат с циљем повраћаја Келесирије, укључујући Јудеју. Истовремено су Птолемејев брат Птолемеј Фискон и сестра Клеопатра II именовани сувладарима, ради јачања националног јединства Египта. С друге стране је селеукидски краљ Антиох IV Филопатор реаговао брже и 169. пне. је муњевитим походом продро све до Александрије, збацио регенте и одлучио да Птолемеј VI, који му је био нећак, остане једини владар. Када се Антиох исте године с војском повукао како би гушио побуну у Јудеји, народ у Александрији је дигао устанак против стране власти. Птолемеј VI је поновно постао сувладар са Птолемејем Фисконом. Године 168. пне. Антиох је поновно кренуо у офензиву. Освојио је Кипар, а потом продро до пред саму Александрију. Овај пут је Рим послао помоћ у облику изасланика Гаја Попилија Ленаса. Он је Антиоху поставио ултиматум затраживши повлачење из Египта и Кипра. Не желећи сукоб с велесилом која му је поразила оца, Антиох је одмах пристао на ултиматум, али је задржао подручја освојена у петом сиријском рату.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Ла Сyрие цреусе н'еxисте пас”, ин Г. L. Гатиер, ет ал. Гéограпхие хисториqуе ау процхе-ориент (1988:15-40), ревивинг тхе еxпланатион офферед бy А. Сцхалит (1954), ис репортед бy Робин Лане Фоx, Травеллинг Хероес ин тхе Епиц Аге оф Хомер (2008, нотес п378ф): „тхе цруx ис солвед”.
- ^ Тхе Хелленистиц Сеттлементс ин Сyриа, тхе Ред Сеа Басин, анд Нортх Африца, Гетзел M. Цохен, 2006
- ^ Студиес ин Јосепхус анд тхе вариетиес оф анциент Јудаисм: Лоуис Х. Фелдман. Боокс.гоогле.цо.ук. Приступљено 11. 12. 2011.
- ^ Парке, Херберт Wиллиам. Сибyлс анд сибyллине пропхецy ин цлассицал антиqуитy. Боокс.гоогле.цо.ук. Приступљено 28. 05. 2012.
- ^ А Хисторy оф тхе Јеwс анд Јудаисм ин тхе Сецонд Темпле Период, Волуме 2, Лестер L. Граббе, п173
- ^ Лидделл, Хенрy Георге; Сцотт, Роберт. „διάδοχος”. А Греек-Енглисх Леxицон. Персеус Дигитал Либрарy.
- ^ Царнеy, Елизабетх; Огден, Даниел (2010). „Префаце”. Пхилип II анд Алеxандер тхе Греат: Фатхер анд Сон, Ливес анд Афтерливес. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс.
- ^ „Диадоцхи анд Суццессор Кингдомс”. Тхе Оxфорд Енцyцлопедиа оф Грееце анд Роме. Волуме 1. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. 2010.
Литература
[уреди | уреди извор]- Греен, Петер (1990). Алеxандер то Ацтиум: Тхе Хисторицал Еволутион оф тхе Хелленистиц Аге. Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 978-0-500-01485-1.
- Багналл, Р.; Дринкwатер; А. Есмонде-Цлеарy; W. Харрис, Р. Кнапп; Митцхелл; Паркер; Wеллс; Wилкес; Талберт; M. Е. Доwнс; M. Јоанн МцДаниел; Б. З. Лунд; Т. Еллиотт; С. Гиллиес. „Плацес: 991407 (Сyриа Цоеле)”. Плеиадес. Приступљено 08. 03. 2012.
- Хеад, Барцлаy Винцент (1887). „ВИИ. Цоеле-Сyриа”. Хисториа Нуморум: А Мануал оф Греек Нумисматицс. стр. 662.
- Полyбиус; Хултсцх, Фриедрицх Отто (1889). Тхе Хисториес оф Полyбиус. Мацмиллан анд Цомпанy.
- Диодорус (Сицулус.) (1814). Тхе Хисторицал Либрарy оф Диодорус тхе Сицилиан: Ин Фифтеен Боокс. То wхицх аре Аддед тхе Фрагментс оф Диодорус, анд Тхосе Публисхед бy Х. Валесиус, I. Рходоманнус, анд Ф. Урсинус. W. МʻДоwалл.
- Бесниер, Маурице (1914). Леxиqуе де гéограпхие анциенне. C. Клинцксиецк.
- Страбо (1889). Тхе геограпхy оф Страбо. Белл.
- Јустинус, Марцус Јунианус; Yардлеy, Ј. C.; Wхеатлеy, Пат (15. 12. 2011). Јустин: Епитоме оф тхе Пхилиппиц Хисторy оф Помпеиус Трогус: Волуме II: Боокс 13-15: Тхе Суццессорс то Алеxандер тхе Греат. Цларендон Пресс. ИСБН 978-0-19-927759-9.
- Амелинг, Wалтер; Цоттон, Ханнах M.; Ецк, Wернер (14. 07. 2014). Соутх Цоаст: 2161—2648: А мулти-лингуал цорпус оф тхе инсцриптионс фром Алеxандер то Мухаммад. Де Груyтер. ИСБН 978-3-11-033767-9.
- Схиплеy, Грахам (2011). Псеудо-Скyлаx'с Периплоус: Тхе Цирцумнавигатион оф тхе Инхабитед Wорлд : Теxт, Транслатион анд Цомментарy. Бристол Пхоениx Пресс. ИСБН 978-1-904675-82-2.