Слатина (тло)

Слатине или слана земљишта су земљишта која се налазе под утицајем алкалних соли и у којима је натријум одлучујући фактор. Слатине су хидро-халогене творевине, и у њиховом стварању прва улога припада води и солима. Слатине су земљишта која су услед процеса засољавања и алкализације, односно расољавања и деалкализације, изменила више или мање своје првобитне особине.

За екологију и пољопривреду слатине су значајна група земљишта пошто на њима живе посебни еколошки типови биљака, халофите, а за пољопривредне културе већином су врло неповољне.

Слатине, у широком смислу, представљају комплексну групу земљишта која се, и поред неких битних заједничких особина, међу собом у много чему разликују, тако да се може издвојити неколико њихових типова. Једна од главних особина слатина је њихов садржај у алкалним солима, мада у погледу врсте и концентрације тих соли постоје велике разлике.

Генеза

Вода је битан фактор у формирању слатине, јер с једне стране доноси земљишту со, засољавајући га тиме, а с друге односи со из земљишта у процесу расољавања. Зато у генези слатина треба разликовати два различита процеса, процес засољавања и процес расољавања. Зато се поједини типови слатине и разликују међу собом, управо у зависности од тога који процес доминира и у којој мери је испољен.

Уопште узевши, слатине су земљишта неповољна за пољопривредне културе, што је пре свега условљено њиховим неповољним хемијским саставом. Лако растворљиве соли натријума и неке соли калцијума и магнезијума штетне су не само за пољопривредне културе, већ и за већину осталих биљака (изузев халофита). Али, код слатина које се налазе у процесу расољавања, концентрација штетних натријумових соли не мора уопште бити толика да представља ограничавајући фацтор за културне и друге, на слатине неприлагођене биљке. Код неких слатина штетне соли могу да буду чак и потпуно испране, па да се ипак њихова пољопривредна вредност не повећа знатније. Ствар је у томе што поред неповољних хемијских особина слатине имају и веома лоша физичка својства, као што су тежак механички састав, неповољна структура, слаба пропустљивост за воду и ваздух.

Подела

На основу процеса који владају у њима, концентрације и карактера соли као и физичких особина, типичне слатине се могу поделити на три групе:

1. солончак — слана земљишта богата водорастворљивим солима. Могу се поделити на сланице (доминирају хлориди I сулфати), содњаче (доминира сода) и солитерњаче (доминирају нитрати).
2. солоњец — слана земљишта у којима су штетне соли у већој или мањој мери испране, док је адсорптивни комплекс засићен претежно Na-јонима.
3. солођ — у њима је из адсорптивног комплекса истиснут и натријум, и то јонима водоника или неким другим.

Слатине, као посебан тип земљишта, везане су пре свега за суву и топлу климу, али оне не морају бити суве. Напротив, неки типови слатине морају бити чак и веома влажни, какав је нпр. случај са солончацима. Сува и топла клима, а што значи мала количина воденог талога при високим температурама, условљава да се с једне стране врши интезивно испаравање воде из површинског слоја земљишта и самим тим концентрација соли у њему, а с друге онемогућава — услед слабих падавина — да кишница понирући испира и односи ову со у дубље слојеве педолошке подлоге. Међутим, за формирање сланог земљишта неопходно је присуство подземне воде која се улазним токовима пење све до површине подлоге где, испаравајући, оставља земљишту знатне количине соли. I у депресијама, где ова подземна вода лежи врло близу површине земљишта долази до сличне појаве.

Као посебно погодне за образовање слане педолошке подлоге, треба истаћи степске и пустињске области. Поред оног основног фактора, улазног тока подземне воде и њеног интезивног испаравања са површине земљишта, у пустињама концентрацији соли доприноси још и то што изузетно мала количина падавина није у стању да испере чак ни соли које се добијају минерализацијом биљних остатака.

Процес заслањивања почиње онда када су у сувој клими поједине површине подвргнуте периодичном прекомерном влажењу, а геолошка подлога је таква да се у води растворљиве соли (натријумове) не могу кроз њу процедити, него се соли највећим делом услед испаравања упију у земљиште, мењајући његов хемијски састав.

Фактори угрожавања

Фрагментација

Површине под природном вегетацијом су изузетно мале, те се на њима не могу одвијати природни процеси и опстати стабилне популације. Обрађене површине у заштитној зони између природних фрагмената онемогућавају кретање ситних животиња и отежавају разношење семена и плодова. Тако су све више угрожене популације ретких врста, јер на малим просторима живе мале популације које поседују само део варијабилности генетског фонда врсте, па је и њихова отпорност смањена. Осим тога на малим површинама нема довољно простора за спонтане сукцесије што доводи до смањења диверзитета.

Маргинални утицај

Велика је додирна зона природне вегетације са обрађеним површинама и са линијама саобраћаја, што помаже продор инвазивних врста. С друге стране унутрашњи, неометани делови су мале површине или потпуно недостају, што је у супротности са потребама животињских врста за неометаним стаништем.

Антропогени утицаји

Данас су на оваквом природном добру (нпр. Јазово) све разноврсније делатности које директно или индиректно угрожавају опстанак природних реткости и укупне природне вредности подручја. Добар део природних екосистема човек је до данас, поступно уништавао у циљу добијања пољопривредних површина. Предео је нарушен првенствено због подизања засада воћњака и винограда, ређе и због њива.

Деградација услед неадекватног коришћења

На првом месту се истиче претерана испаша а потом и неадекватно кошење ливада.

Види још

• Типови земљишта у Србији

Литература

• Јанковић, M. (1973). Слатине. у: Енциклопедијски лексикон Мозаик знања — Биологија. Интерпрес: Београд. стр. 548—549.